Kao i svakog ponedeljka i ovaj put je održana pesnička radionica

na forumu Svrljig.net, stavljam pred vas svoje skromne radove, i

koristim priliku da vas obavestim da 27. decembra idem u Beograd

na svečanu akademiju Univerziteta, da primim nagradu za najboljeg

studenta generacije 2005./2007. godine.

Ljubim vas!

San
"Pogleda uprtog u tavanicu ležim u polutami ćelije koju drugi nazivaju mojom sobom. Kao i svake noći i ove roj misli koristim kao kremen kamen kojim oštrim mač preko potreban za duhovni rat koji iznova vodim protiv sebe i sveta.
Prislanjam dlan na komad zida na kome su jednom ispisani stihovi koji govore o spasonosnom dejstvu čekanja i sklapam oči.
Osećam kako dlan lagano ponire u taj zid; osećaj je veoma nalik onom kada ruka prodire kroz testo koje narasta u plavoj vangli iluminisanoj različcima.
Ponirem celim telom, u trenu mi nailazi misao da je to nemoguće... Gotovo - upala sam u zamku! Sama misao je bila dovoljna da se svi molekuli zida ustreme na mene i zarobe me.
Ne mogu da izađem, moj strah narasta i kao truba okuplja ih i poziva u novi napad na mene.
Dok pogledom tražim izlaz nazirem čiodu svetlosti i pozivam je upomoć grčevito se boreći da ka njoj pružim ruku. Bez žurbe i osećaja za moj bol ona polako putuje ka meni, čitavu večnost, i zariva se u moju zenicu vodeći me ka rasplamsaloj logorskoj vatri u šumi kraj šumareve kućice.
Kraj vatre stara, mrtva krtica, gomila dece koja se pita šta će joj se dogoditi ako je ubace u vatru.
Ne! Nemojte!
Neznanje o surovosti toga čina ocrtava na njihovim licima zlu masku.
Čudan i neprijatan miris kuži vazduh.
Bacam se unazad da izbegnem svedočenje tom činu.
Pod sobom osećam toplu plahtu, a pod rukom isti onaj komad zida ispisan stihovima.
Čekanje možda spasava ljubav i dušu, ali šta dušu spasava od sna?
Ne znam.
Opet je mač izubljen u borbi. Moram da pripremim novi roj misli za sudbonosnu borbu koja me iznova očekuje."

Bog - život i delo
"Gospode, počuj bar jednom reči sluge svojega, jer je rešio da pred tobom otvori lagume srca svoga i izruči pred tobom jed i radost koje već čitavo postojanje traže put ka tebi kroy taj zamršeni lavirint u koji tvoja milost kročila nikad nije:
- sebično si davao svoju ljubav i pogledavši na Avelja u srcu brata njegovog, zarad ljubavi prema tebi, probudio si zlo; hotimice ili ne, kriv si za krv, jer je prolivena na oltar tvoje sujete, ali krivicu si kao usijani belutak stavio u tuđe ruke;
- svaki dan, svaki tren, svaki otkucaj srca u životnoj drami unapred je poznat, i svakom si namenio njegovu ulogu, a opet postupanje po tvojoj volji podelio si na vrlinu i greh: zar je kriv proždrljivac zbog "greha" svoga i pohotnik zbog svoje pohote, kad si im ti odredio te životne uloge u cilju ostvarenja svoga plana?;
- dao si mač u ruke tvom narodu, kako bi pokazao svu silinu i snagu tvoju, kako bi osvojio svoju zemlju, i to nisi nazvao mržnjom, već silom božijom; smrt preljubnice nazvao si pravdom, a ženu proglasio krivom sa sablazan Adamovu;
- sina svoga dao si u ruke nepravednima, zarad njihovog spasenja dao si krvniku u ruke jagnje, i oglušio si se na njegov strah...

Gospode, ti ljubiš decu svoju punu vrline, a nevaljalu prepuštaš njihovoj sudbini, gurajući ih ka ponoru, ka paklu, ka onom koji odaje utisak da brine.
Oprosti mi grešnom, ako možeš, jer i ti si pogrešio stvorivši puteno telo i pustivši u njega slab duh.
Sin sam tvoj, iako si od mene sakrio svoje lice i osudio me što nisam verovao da postojiš, ali pružam ti ruke jer znam koliko je samotno tvoje postojanje-jer moj kratak vek je samotan, a kako li je tek tebi?
Dopusti mi da te primim u svoj zagrljaj, da tobom ispunim svoje srce, i tvoje srce mnom...
Dopusti da pamtimo tvoj lik i delo po dobroti, po onom što sami često nismo u stanju da učinimo."