Prvi deo: http://hyperblogger.blog.rs/blog/hyperblogger/oblak-bez-neba/2008/06/27/ispovest-vojnika

Drugi deo:http://hyperblogger.blog.rs/blog/hyperblogger/oblak-bez-neba/2008/07/06/ispovest-vojnika-vol.2

K., 17. februar 1949. 

Ima gradova čije se ulice čine kao da su isklesane u nevidljivim stenama, kao da su lavirint koji od prolaznikovih očiju skriva put koji traži. Lutajući ulicama jedne takve varoši u žurbi i sa namerom da što pre izvršim povereni zadatak naišao sam na čudnu kafanu. Krov - nakrivljen, obrasao delom mahovinom, crn i vidi se nemali broj puta krpljen i prepravljan, izgledao je kao da je otet sa druge kuće i donet tu da bi čuvao posustale zidove koje je, pritiskao ne samo teret decenija koje su prohujale, već i silne tajne izgovorene unutar njih. Čine se da su ga te tajne grizle iznutra, uporno kao kakav crv, preteći da ih uruše... kao da su imale moć da rastaču materijal od koga su sačinjeni, da ga čine prašinom pod vetrom prolaznosti. Bio sam uveren, stojeći pred njom, da je neko izrekao kaznu zidovima i da je kazna glasila: neka imaju uši, ali ne i usta koja bi im omogućila da olakšaju dušu...

Prozori su bili maleni, po 4 okana ne većih od dlana činilo je svaki. Vrata uska i visoka, boje sagorelog mahagonija, okovana u uglovima železnim nitnama.

No, uprkos neuglednoj spoljašnosti pozivala je da uđem unutra, ljubazno, uporno, kao kakva starica na pijaci koja nudi buket poljskog cveća još obasut rosom sa suzama u očima u nadi da ćete ga kupiti...

Nisam mogao odoleti...  

Svetlo je bilo prigušeno, stolice uredno raspoređene oko oveštalih stolova identične boje kao i vrata, uglačanih. Peć, na sredini severnog zida, širila je toplotu u talasima.  Nekoliko u gvožđe okovanih lampi tinjalo je. Gosti, njih pet, sedelo je u uglovima. U malom udubljenju uz peć, na tronošcu sedeo je starac...činilo se da je usnuo, no zapravo je netremice pratio svaki moj korak, spreman da stane uz mene u trenu kada izgovorim prvu reč.

Seo sam uz samu peć, okrenuvši tako leđa svima i prepustio se talasima toplote. Žar se presijavao u bezbroj nijansi žute i narandžaste boje. Konobar se kao senka prišunjao, saslušao moju narudžbinu i nestao u polumraku.

Gotovo da nisam ni primetio da, ne samo da je narudžbina doneta, već i da dobrih pola sata mehanički ispijam vreli čaj. Posmatrao me je... krajičkom oka uhvatio sam njegov pogled,ne kao ostale goste... uporno, i činilo mi se kao iznutra, u sebi vodi razgovor, da neprestano vlaži nepca kako se slučajno jezik ne bi zaverenički prilepio u trenu kada mu se budem obratio... lomio je tanke prste, stiskajući povremeno zglobove tako snažno da bi pobeleli. Tanka seda brada uokviravala je njegovo ispijeno lice - bio je otelotvorenje zidova koji su ga okruživali.

- Neobično hladan dan - progovorio sam tek da načnem razgovor. 

Za trenutak je zastao zbunjen, uprkos svim onim pripremama, trepnuvši par puta kapcima koji su skrivali kao antracit crne oči. 

Već sam pomislio da će nastaviti da ćuti,  kada je stidljivo progovorio:

- Takve su sve zime u ovom kraju... zapravo, čini se da proleća ovde nikada i nema. Nekada nije bilo tako - kazao je dok je sasvim lagano primicao tronožac, kao da klizi po ledu - nekada su bila ovo najlepša proleća... a onda se sve promenilo.

- Promenilo? - zapitao sam osećajući lavinu reči i priča koja nailazi... gosti u uglu su se gurkali laktovima, kao po dogovoru, kao da im je priča već poznata... a možda i kao da su dugo čekali da je čuju.

-  Gore, kad kreneš ovim putem pravo u brda, između ona dva najveća, gotovo crna, stisnut je mali gaj. U sumrak utone u maglu, čudnu, tako gustu da ti se čini da je rukama možeš uhvatiti i staviti u nedra - ona se ne rađa ni na nebu ni na zemlji, jednostavno je tu, uvek  u isto vreme. Ko je u tom trenu kada se ona rodi u šumi, do jutra neće moći da se vrati, ma koliko dobro poznavao put.

- Primetio sam ta brda, no ne shvatam kako su povezana sa promenom? 

Nasmešio se. Svaka bora zračila je nekim misterioznim sjajem, svaka pora lica bila je mali osmeh ispunjen tugom. 

- Strpi se, doćiću i do toga. Bila je jedared neka lepa devojka , neki kažu da se zvala Jasna, neki Danica... vreme joj je dalo puno imena, ja je nazivam Lepa, jer joj po lepoti nije bilo ravne ne samo u ovom kraju, već i dalje... pričale su se o njoj priče... i priča je stigla do nekog bogataša, Turčina... došao je da je vidi i videvši kako je lepa, nije pitao za novce, nudio je dukata dva puta koliko je teška, i posede... samo da je kući vodi. Otac je pristao, iako je devojka molila i preklinjala , njegova je bila poslednja. Zatvorio ju je u sobu, postavio braću da je čuvaju dan i noć dok ne dođe vreme. Kopnila je, plačući neprestano... 

Jedne noći vrata su ostala otključana, braća zaspala... uspela je da se iskrade iz kuće i pobegla je u ta brda, nikada se nije vratila. Tražili su je... Turčin je poslao svoje momke da je traže, jer se osramotio grdno, al nije je bilo, kao da se zemlja otvorila i primila je u svoje ruke. 

Prokleo ju je... najstrašnijim kletvama koje je nebo čulo.
Otud su ostali tragovi za njom kada je bežala - i dan danas gde je kročila bežeći gola je zemlja... ni travke nema, a magla ... kažu da je to njena duša koja luta. Na samom rubu šume je mali izvor, njegova voda leči... kažu da su to njene suze.

Proklela je, kažu priče i ona njega - da doveka bude sam, nesretan, napušten... da vreme za njega stane, dok za sve ostale prolazi...   Kažu i da ga čeka, da zakorači u šumu i da će tada sve prestati... i magla i ovo grdno vreme. 

- Lekovit izvor - nasmejah se već sumnjičavo... a šta leči?

- Dušu.Svi će ti kazati da je voda gorka, ali svako će ti pričati drugu priču o tome šta je osetio...

- Šta ste osetili vi? 

Zaćutao je, ustao sakrivajući svoj tronožac u udubinu zida.... okrenuo leđa, i preko ramena tiho rekao: nikada nisam pio vodu sa tog izvora, niti sam kročio u tu šumu...

Bio sam zbunjen... o nastavku razgovora nije bilo ni reči...

Po nekoj tihoj komandi ostavio sam novac na stolu, i izašao. Lutao sam još neko vreme po lavirintu dovršavajući obaveze. Izdaleka sam u sumrak video maglu između ona dva brda... ili mi se možda samo pod utiskom reči učinilo da je vidim. Razmišljao sam da li da krenem stazom... da posetim izvor, ali pisak voza me je odgovorio od pomisli. 

U K. sam stigao oko 21h. Ostavio sam u uredu dokumenta, upisao u dnevnik izvršenje zadatka i krenuo ka svojoj sobi. Na moje čuđenje svetlo je bilo upaljeno, odgurnuo sam vrata i zatekao J. kako sedi na stolici do kreveta.

- Pa gde si ti ceo dan , boga mu!

- Zadržao sam se... ona varoš kao da je lavirint, a ne varoš.

- Jel ti pobegao voz, šta je bilo? Imao si problema.... Mah, da si se barem javio. Ja izmislio kod starešine da si se javio i da ti je pobegao voz. 

- Kako pobegao, pa došao sam... samo dva voza i ima, jutarnji i večernji, da mi je pobegao kako bi došao?

- Ama ti si se trebao vratiti istog dana, šta je s tobom čoveče? Znaš li ti koji je danas dan?

- 16. februar... ta nisam lud!

Gledao me je kao skamenjen...  pročavao je svaku crtu moga lica...a onda je iznenada počeo da se smeje...

- Umalo me nisi prevario, a tren pomislih da si ozbiljan. Ostavio sam ti poklon na komodi, ajde idem. I upamti šta sam ti rekao za starešinu.

Gledao sam novine koje je ostavio J. ostavio na stočiću,stajao je datum: 17. februar 1949.

Kao oduzet sedeo sam u tišini, držeću u rukama očekivano pismo koje je bilo ugurano u novinu, za svaki slučaj, da ostane skriveno od radoznalih očiju. Dlanovi su se znojili. 

Zasekao sam nožem tvrdu kovertu... u glavi mi je bio čitav roj misli...

(Nastaviće se ) 

Drugi deo priče možete pročitati na linku:

P.B, 12. februar 1949. godine 

Kažu da ništa nije tako usamljeno kao nebo bez oblaka i ništa tako besmisleno kao oblak bez neba. Kako su njene oči postale moje nebo, tako su dani kada je nisam susretao bili beskrajno besmisleni, jer nisam imao plavetnilo kojim bih mogao ploviti, niti čijim bi se delom mogao osetiti. 

Uteha mi je bila pomisao da je tu, blizu mene. U noćima samoće zidovi sobe pokretali su se u ritmu njenog disanja. Sa svakim udisajem osećao sam se kao dete pritisnuto o grudi diva koji ga mrvi svojim zagrljajem - istovremeno tako bolno i tako prijatno osećanje... Sa svakim izdisajem osećao bi se kao dete na železničkoj stanici koje otimaju iz ruku tetke koja je postala njegovom ljubimicom osvojivši svu njegovu ljubav... 

No, kad sam daleko, pa makar to značilo i samo par kilometara, sve je bilo drukčije... 

P.B je mala varoš u kojoj svi dišu po određenom rasporedu - barem se tako meni čini na osnovu susreta sa stanovnicima koji  na momente ostavljaju utisak kao da nisu sa ovog sveta... u ovoj varoši svako zna ko i kakve probleme ima, koliko kašika ima u kući, ko šta pokušava da sakrije od drugih... čiji je dalji rođak imao problema u porodici, ili lošu naviku da kasno i u pratnji društva sumnjivog morala dolazi kući... čiji je čukunded posegao za tuđim, pa sad đavo merka priliku da oduži dug... Ova varoš spolja ne pokazuje znake živosti, čak se ni zavese ne pomeraju kada ko prati prolaznika koji ide niz ulicu pogledom... ali, iznutra je vrilo, kao u mravinjaku.

Namrznuo sam P.B iz dubine duše od prvog momenta, jer mi se učinila lažnom, aveti stvarne varoši... i zasigurno bih poludeo da mi kao saradnik na izvršenju zadatka nije dodeljen J.  Takvi kao što je on ne sreću se često. Razlika između njegove spoljašnjosti i unutrašnjosti bila je drastična kao i u slučaju ove varoši u kojoj smo provodili dane. Plav, vitak, a ipak jedrog lica, podsećao je na liniju - i svako ko bi ga pogledao bio je spreman da se opkladi da će se prelomiti nadvoje sa prvim daškom vetra, ali planina koja se krila u unutrašnjosti zaustavljala je i najbesnije oluje i prkosila je životu postojano, kao da stoji van vremena. Valjda upravo zato što je takav uspevao je da se uklopi svugde, pa i ovde, i valjda je zato ostavljao utisak da je otelotvorenje života. Mislim da je svu snagu povukao iz tla na kome je rođen, da je pustio korenje i isisao sve njene sokove...

Svakom problemu pristupao je sa namerom da ga reši i ubeđenjem da će u tome uspeti, zato kada sam mu pre pet dana kazao šta me muči i šta za mene predstavlja zagonetku bez rešenja umalo nije presvisnuo od smeha. No, kada je shvatio da me njegov osmeh vređa pribrao se i oštro progovorio: No, tako neće moći... nešto se mora preduzeti, prepusti to meni. Znam ja šta ću i kako...  i više nije progovorio ni reči o tome. Toliko je bio uporan u svom ćutanju,da sam pomislio da je sve to bio samo san, da mu se nisam ni poverio.

A onda je prekjuče, za ručkom, hladno kao da ne nastavlja razgovor od pre tri dana kazao: Napiši pismo, i već prekosutra biće u njenim rukama - našao sam način da ne dospe ni u čije do njene ruke... samo nemoj pisati roman, da ne bude preveliko... i budi uveren, niko ga sem nje neće čitati... Šta si se ukočio tako? Boga mu, nekad ne znam šta da mislim o tebi...ta razumem ja sve... i vidi da bude gotovo do jutra.

A onda je iznova zaćutao, zadubio se u novine i nastavio da komentariše o poskupljenjima i novim uredbama vlade... Odista čudan čovek.

Mislim da sam promenio barem desetak boja - od uzbuđenja, od straha da neće uspeti, da će uspeti, da će se smejati, od pomisli da će biti oduševljena... Kako su se smenjivale misli od pesimističnih ka optimističnim.. tako sam i ja menjao boje. I ta promena me je plašila, ranije sam bio bezbrižan, lakomislen... opušten... a sada, sada kao da nisam svoj.

Pohitao sam ka sobi, bacio se na sto...malo je reći da sam posle svake ispisane strane istu iščitavao na glas, i zamišljao reakcije, a onda je cepao... i tako iznova i iznova... A mislio sam da će mi pet minuta biti dovoljno da sročim što imam, a kako je vreme odmicalo sve mi je realnija delovala misao da neće biti gotovo ne samo do sutra, nego do kraja nedelje. Nikako nisam mogao da odaberem početak: Da li da kažem ljubljena ili draga Paolina... ili samo Paolina? 

Popodne je odmaklo, odmicalo je već i veče, a ja ni makac... ni slovo na papiru... već potpuno mahnit i van sebe - nisam mogao da shvatim zašto reči neće da izađu, kad znam da su tu.

Već je prošla i ponoć... legao sam u krevet, podbočio se i krenuo odsutno da na listu hartije crtam ružu... ispisivao sam stih za stihom, nepovezane misli:

"Otkad te videh prvi put,

poželeh da sam vetar,

da snevam u tvojoj kosi,

šapćem ti nežne reči... 

Otkad te videh prvi put,

tražio sam ime za te-

po noći  među zvezdama,

u polju među ružama... 

Otkad te videh prvi put,

ja nisam čovek nego sen.

Ja na ničijoj sam zemlji... 

Oblak sam što nema nebo.

Otkad te videh prvi put,

znao sam ime je tvoje :

Ljubav-  jedina, večna... 

i zbog tebe i živim..." 

A.K. 

Pregledavao sam iznova napisano, i nisam bio zadovoljan, ali dotkuklo bi me da iscepam još jednu stranicu u nizu.... Ostaviću je tu u koverti, neka prenoći, za sreću - pomislio sam... pa ću u zoru nastaviti kada se probudim. 

***

Kada sam se probudio, osećao sam neki nemir, pogledao sam na sat - prošlo je 6h... pružio sam ruku ka noćnom ormariću, uzeo pismo, pero u ruku ... to nije bilo moje pismo, već poruka od J.: "Pesniče, ja po hitnoj komandi otišao za K. Sofija će se danas videti sa Paulinom, i u knjizi koju je od nje pozajmila da bi tobože prepisala neke stihove  umetnuće ovo tvoje pismo. A ti, dovrši danas onaj popis, pa sutra vozom... J."

Seo sam na ivicu kreveta, i dlanovima pritisnuo čelo... Osećao sam de će svakog časa eksplodirati. Nije bilo načina da to sprečim, Sofija će ga verovatno sačekati na stanici, i da pozovem komandu, ko zna hoću li ga naći na vreme... rekao sam sebi, ovo je kraj, posle onih stihova, neće biti ničega... 

Ceo dan proveo sam u magnovenju, i sutra kada sam stigao u K. odmah sam J. kazao da to nije bilo pravo pismo. Rekao je samo: "Kasno, juče joj je dato. Ko zna zašto je dobro to što je sudbina umešala svoje prste.  Čekaj i videćemo. A sad, raditi se mora." - i pohitao je...

Još uvek čekam. Sa strepnjom u srcu...

( Nastaviće se...)

(deo prvi na linku: http://hyperblogger.blog.rs/blog/hyperblogger/oblak-bez-neba/2008/06/27/ispovest-vojnika

deo treći na linku : http://hyperblogger.blog.rs/blog/hyperblogger/oblak-bez-neba/2008/07/14/ispovest-vojnika-vol.3 

K., Silvestrovo 1948. godine

Biti stranac, usamljeni i jedini došljak ,u bilo kom kraju sveta, u dane praznika znači da ćete makar samo na jedan tren osetiti na srcu ledenu čeljust čežnje koja će, ako je to potrebno , provesti u svojoj neprimetnoj zasedi i čitav dan, samo da ne propusti pravi trenutak za ubiranje svojih gorkih plodova. Pri tom iščekivanju njeni će dlanovi ostati savršeno suvi, jer kao i svaki pravi majstor svog zanata i ona ima u rukavu nekoliko tajni koje joj daju neospornu prednost nad njenom žrtvom. 

Čežnja je uvek bolna, ali ova o kojoj govorim je priča za sebe. Ona osvaja celo telo i dušu, atom po atom na jedan poseban način. Svoj pohod započinje pokoravanjem stopala - čineći ih tromim, utrnulim i nesposbnim da svog gospodara odnesu daleko od eha koji pokreće lavinu. Potom hita dalje ka kolenima unoseći u njih drhtavicu i slabost, krčeći put ka stomaku. Tu, pod grudima zastaje tinjajući, sakupljajući snagu. Stihija započinje tiho, ka grudima se kreću čestice bola - osećaj veoma nalik onome kada bosonogi zakoračite u mravinjak. Prva čestica putuje nekako stidljivo, pionirski istražuje teren. Svaka naredna okleva sve manje i pokazuje sve veći stepen drskosti. 

Vršak brade se ukruti, glasne žice trepere frekvencom van opsega čujnosti, žilica po žilica mišića lica treperi , a gornja usna se zaverenički suši na svakih nekoliko sekundi... u obraze se uvlači vatra, usijana lava koja klizi ka jezerima smeštenim u dupljama očiju. 

Suza se rađa, bistrija od planinskog potoka, oštrija od gorskog kristala, i dva talasa sačinjena od elemenata koji od postanja vode bitku jedan protiv drugog, kreću u susret jedan drugome... i taman kada se čini da je olakšanje na dohvat ruke, tu na rubu oka događa se čudo i suza se pretvara u plavi led, zariva bez krvi i namere da ugasi buktinju. Između pleksusa i očiju nastaje vakuum, poraz, slom, ništavilo, apsolutna praznina... Poraz.

Moj poraz toga dana bio je uvećan pod lupom moga duha. Nisam osećao neidrživu potrebu da u nozdrvama osetim smešani miris rodnog kraja i kućnog ognjišta... nisam osećao potrebu da na ramenu osetim zagrljaj bližnjih... 

Nasmejano sam hitao raznoseći naredbe i preporuke, od starešine do starešine, pristigle iz glavne komande u poslednjem trenutku. Bile su to uglavnom izlišne napomene o očuvanju mira, spremnosti i budnosti u momentima slavlja, kako bi otadžbina dočekala prvo jutro u novoj godini slobodna...

Metri i metri puta izmicali su... i tu me je čežnja uhvatila u zamku. Iskoristila je razdraganost za svog saveznika i navukla mi je na oči izmaglicu sprečivši me da u pravom trenu ugledam priliku koja se kretala ka meni. Dodirnuli smo se tek laktovima u prolazu, ali sasvim dovoljno da iz ruku iskliznu knjige, majušni paketić, brižljivo umotan... mahinalno sam se sagnuo, i veselo deklamujući izvinjenja počeo sam da sakupljam knjige... tek sam pridižući se uspeo da sagledam osobu pred sobom... umalo nisam ispusto iz ruku maločas brižljivo sakupljene knjige,a iz džepa kaputa ispala su preostala obaveštenja... pratila je svaki moj pokret ćutke i tako razdragano, sa tajnovitim osmehom na licu. Blaga rumen razlivala se po obrazima, kao kada kap krvi padne na grumen snega... Nesvesno, prihvatio sam njenu desnu ruku, i blago prislonio njen gležanj uz moje usne, tek toliko da osetim tračak topline njenog tela i miris jasmina... graciozno je uzela svoje stvari, klimnula glavom, povukla svoju ruku, okrenula se i otišla... na snegu su i dalje ležala ona obaveštenja, a tik do njih majušni komad papira, ispisan sitnim rukopisom:

"I kada bih znala da je strašni bezdan, ispunjen tminom, studeni i trnjem, jedini put koji vodi do tebe, sledila bih ga sa istim žarom i radošću u srcu kao da hodam po jastucima od svile i laticama ruža..."

Odnela je pobedu, jer iako sam sakupio obaveštenja, nisam više sa jednakom vedrinom pozdravljao starešine i svako ko me je video mogao je pretpostaviti da posmatrajući sa vrata ili iz predsoblja razdraganu žurbu u domovima osećam bol i tugu za sopstvenim domom... 

Stigavši u svoju sobu, posmatrao sam pejsaž koji je mraz oslikao na prozorima, a naslikao je jednoličan prizor beskrajne jasminove šume u cvatu, i nebom iluminisanim tajnovitim rukopisom...

***

(nastaviće se...)

S. , 15. marta 1987. godine

U zagušljivoj sobi bolnice varoši S., u krevetu iz koga je i najmanji nabor bio proteran brižnom, ali grubom rukom, ležao je negdašnji vojnik očiju uprtih u rojal plavu emajliranu sekundaru starog džepnog sata. Svaki njen otkucaj mamio je grašku znoja iz umornog tela, jer podsećao ga je na pustinju, na zrnca peska koja bestidno bruse planine i milijardu puta veće od sebe; na zrnca peska koja nečujno i neumitno protiču kroz tanani grlić peščanika ostavljajući za sobom prazninu.

Upravo tako, nečujno i neumitno, isticao je iz njega život, osećao je to, ali nije bilo ruke koja bi u poslednjem trenu, u milisekundi dok poslednje zrnce peska hrli ka maloj pustinji, okrenula peščanik i magično produžila postojanje kroz tu igru.

Peščanik... podsetio ga je na nju, jer bio je to prvi njegov poklon njoj. Govorila je stalno da broji svaki sekund koji protekne između dva njihova susreta, i da joj tako vreme brže protiče...

Čudno je kako ljudi osete potrebu za ispovešću upravo u tim trenucima, potrebu da "urade pravu stvar". Pekla ga je savest dok je krajičkom oka posmatrao priliku sklupčanu na neudobnoj stolici, ali morao joj je reći, nije mogao to poneti sa sobom. Ona je jaka, znaće da kako da se nosi sa tim, baš kao i sve žene njenog kova.

Njegova ruka tiho je zaplovila ka njoj, kao brod koji putuje preko talasa van vremena. Položio ju je na njeno koleno, znao je da će se kroz desetak sekundi probuditi, tako ju je budio već 34 godina. Protrljala je sanjive oči - uvek su ga podsećale na različak. 

Sačekao je još tren i  kazao: "Slušaj me i ne prekidaj nit...."

***

K.,15.decembra 1948. godine

"Radovao sam se putovanjima vozom, i tada u svojih dvadeset i nešto, na svaku promenu mesta boravka gledao sam kao na blagoslov sa neba. Nisam žalio za mestima koje sam ostavljao za sobom, već sam se radovao novim... zato sam razdraganog srca kročio na peron.

Malo mesto, no i pored toga gužva na stanici je bila neverovatna.No, to nije bila gužva nalik ovima danas - svako je znao svoje mesto i putanju u tom žamoru. 

Huknuo sam u dlanove, navukao pletene rukavice i zaputio se ka izlazu. Nikada do sada nisam bio u ovom mestu, ali saputnik iz voza do tančina mi je objasnio put: kada izađeš sa stanice, samo prati kaldrmisani put sve do berbernice, a onda desno, pa samo pravo do kuće sa žute kuće sa verandom koja u dvorištu ima stari dud - nećeš promašiti, taj dud je tu ceo vek, ogroman je. Eh, posle te kuće, skrenućeš levo, pa kroz drvored lipa, i eto te.

Lagano sam koračao, sneg je provejavao, ali uprkos hladnoći bilo je prijatno. Kada sam ugledao berbernicu i berberina ( koga mi je saputnik potanko opisao - "vitak, prav kao strela, sa sedim zaliscima i kao noć crnim očima, ozbiljna lica... ") nasmejao sam se. Zaista, opis je vredeo više nego fotografija.

Zastao sam da se obrijem. Berberin je radio tiho i vešto. Tu i tamo poslovično bi proćaskao kada bih ga upitao nešto. Posmatrao sam njegove oči, i ni u jednom trenutku nisam uspeo da shvatim  o čemu trenutno razmišlja. Niti jedan trzaj zenice, ili pokret obrva nije odao tajnu.

U prostoriji do, bez vrata, uz malu gusanu peć sedeo je pomoćnik. Kuvao je crni čaj sa dodatkom jasminovih latica... Prijatan miris stopio se sa mirisom kolonjske vode. Zategnuvši mi revere i nehajno početkavši ramena rekao je: "Gotovo. Dođite opet."

Nasmešio sam se i izašao neznajući da je berberin uzevši šolju čaja dugo gledao zamnom kroz izlog skupivši oči, pomalo namršteno, pomalo zabrinuto... neznajući da je iste večeri pričao o meni za stolom svoga prijatelja i da se vest o meni lagano proširila kroz varoš.

***

Koračavši dalje video sam izdaleka kuću sa verandom. Ubrzavao sam korak žureći da što pre stignem i prijavim se nadređenom. U susret mi je išao stari, pomalo pohabani fijaker - sam prizor vratio me je u dane dečaštva, u godine pre rata - kada su imućni trgovci u takvim fijakerima u popodnevnim satima prolazili ulicama moga grada. 

Iz njega je izašao omalen čovek, širokih, čvrstih ramena, snažan iako već u godinama, kao lan plave kose, sa prosedim brkovima. Sledila ga je vitka, visoka devojka, u dugoj bež suknji visokog struka, sa malenim čizmicama - onim što imaju nitnice se strane, u kaputu ukrašenom krznom na rukavima i okovratniku, sa tamno plavom košuljom sa visokim okovratnikom.

Oko vrata, preko košulje, imala je ogrlicu nalik onim mletačkim, okovanim u srebro sa čitavom gomilom staklića. Kosa joj je bila čvrsto upletena, a pahuljice su je dodatno krasile. Onako lepa izgledala je kao priviđenje. Stao sam kao u mestu ukopan. Sve to trajalo je nekoliko trena, a meni se i danas čini da je čitava godina prošla od momenta kada sam je prvi put video, do trena kada je kročivši na verandu nestala iza vrata...

Rasejan nastavio sam dalje i potpuno odsutan duhom pozdravio sam nadređenog i primio dužnosti.

Dugo u noć gledao sam u prugu svetlosti koja se pružala duž zida ... nikada do tada nisam bio tako zbunjen..."

(NASTAVIĆE SE)

Drugi deo priče možete pročitati na linku:

http://hyperblogger.blog.rs/blog/hyperblogger/oblak-bez-neba/2008/07/06/ispovest-vojnika-vol.2 

http://hyperblogger.blog.rs/blog/hyperblogger/oblak-bez-neba/2008/07/14/ispovest-vojnika-vol.3