Nenad Obrenović, otac moje majke... Rođen 31. avgusta 1934. godine... 

Mojom pokojnom bakom Silvijom Halmaj-Miletić oženio se kao jako mlad...

Uprkos protivljenju njenog oca, koji je ubeđivao da se vrati u Mostar... i

nastavi studije... 

Zajednički život nastavili su na Kosovu, gde je i rođena moja majka...

Bio je strahovito razočaran činjenicom da je dobio kćer, i kako ne bi 

izgubio obraz cele noći je pucao iz puške kako bi ljudi mislili da je dobio

sina... nije je voleo... nimalo... ali, na njegovu "žalost" on nije uspeo da

dobije sina, a moja majka je bila jedna od malog broja dece koja su 

preživela azijski grip... oduvek je bila borac...

Razveli su se... ubrzo... već 1959. godine... od 1962. godine pa sve do 

danas nikada nije video moju majku... niti je  pokazao želju da je vidi, niti

je na to pristao kada je to moja majka poželela... moje sestre i mene

nije video nikada u životu... zapravo, nijedna od nas nema predstave

kako on izgleda... znamo ga tek iz priča...nema nijednu zajedničku fotografiju

sa mojom majkom... a živi na svega 40 km od nas...

Igra sudbine je bila takva da ni u drugom braku nije dobio tako željenog

sina...  Jedna zajednička poznanica naših porodica upitala ga je: Nešo, ako

boga znaš, zašto nikada nisi poželeo da vidiš svoju kćer ... svoje unuke...

A on je kratko odgovorio: Nemam ja kćer koja se tako zove...

Zar je neljudski reći: da bog da sreću nemao... ? Zar je ljudski ne osećati

mržnju, već samo jednu beskonačnu prazninu? 

Želim da ga mrzim... onako, iz dna duše.... a opet, ne mogu... žao mi je

majke...  žao mi je što u sebi nosim krv takvog čoveka... stidim se čoveka

bez lica... 

Neko mi jednom reče: pa zašto ne pozoveš emisiju Sve za ljubav?

Mislim da je za ovu ljubav prekasno... zapravo, mislim da za nju nikada

nije ni bilo vreme...