Oduvek sam bila opsednuta biljkama - od malena sam imala iritirajuću naviku da posadim svako seme koje uspem da dograbim - čekajući da nikne, obilazeći krišom oko saksije, čekajući onaj trenutak kada se pojavi majušno ispupčenje koje označava da je biljka krenula da raste.

"Jesi li to opet nešto posadila?" - upitala bi mama. (Priznajem, dovodila sam je do ludila... verujte mi,nije joj bilo lako... dešavalo se da u jednoj saksiji bude cela botanička bašta.)

"Ne!!!" - slagala bih nevešto, crvenija od bulke.
 Znala je  da lažem - sada to znam, i nekako je uvek nalazila strpljenja da prihvati moje nove "ljubimce" i tuguje samnom kada ih više ne bude.

Bilo mi je svejedno da li su to zrna predivne žute jabuke koju sam  u slast pojela, ili seme komšijine predivne puzavice, ili kakvog poljskog cveća - fascinirao me je proces rađanja novog bića, pomisao da iz nečega majušnog iznikne nešto tako lepo budila je radost.

Odrasla sam, naučila na časovima biologije da i iz manjih stvari od semena ladoleža rastu mnogo veća čuda, ali ljubav i ista opsesija prema "bockanju" semena uz obode saksija, u jogurtske čaše i priručne vaznice je ostala - to je valjda ono dete u meni koje nema namere da odustane...

Maštam o mirisu limunovog cveta - već treći put pokušavam da okalemim jedan, i uživam u onom divnom mirisu rascvetalog limuna koji me vraća u detinjstvo.

Nedavno sam od dobila avokado -donela mi je mama u krevet, na tanjiru, da se osladim i probam...čudno možda zvuči, ali nikada nisam jela avokado. Nekako, ... šta ja znam, :) promicao mi je.

Pojela sam ga - traljavo, nije me nešto fascinirao posebno ukus - ali suvišno je reći koliko me je oduševila semenka. Ha! Semenka! O bože, ;) ogromna je. Ok, ok :) nije da nisam videla nikad sliku avokada, ali :) oogromna je!

Nikada nisam posadila ništa slično. Ne bih ja bila ja da nisam odmah opsela google i ukucala odgovarajuće reči. Par sekundi i čitavo uputstvo. Fascinirao me je proces. Naravno, nisam mogla da odolim.Zaputila sam se u kuhinju,  dograbila čačkalice, isekla dno flaše, ubockala seme...

Mama je ušla u kuhinju. 

"Nemoj mi reći da ćeš da posadiš to čudo?!"

Da! - nema svrhe da je lažem... 

Rekla je nešto nalik: gunđ, gunđ, gunđ :) - u prevodu na domaći: jao, dokle više sa tom menažerijom?

Naravno, prihvatila ga je. Redovno ga obiđe, poprska, premesti na Sunce....

Naravno, i ja čekam, vrtim se oko tacne....

O,kako je divno posmatrati proces rađanja. Pitam se kako li izgleda posmatrati rađanje jedne zvezde ili možda malenog univerzuma - šta bih dala za karte u prvom redu za takav jedan takav spektakl.

Dok mi se ne pruži prilika za tako nešto, uživaću u ulozi malog boga u sopstvenoj vasioni i maštaću o mirisu limuna i malenom avokadu.

Osećam teskobu dok koračam uskim hodnicima ovog bizarnog lavirinta koji se zove moj život. Guše me ti mračni memljivi  zidovi prepuni  iskrivljenih ogledala - ona su moja pokora: ogledam se, ali nijedno ne prikazuje moj pravi lik, tako dugo se ogledam u njima da više ne znam ni kako izgledam, ko sam prava ja.

Neka sila me je kaznila zaboravom mog sopstvenog bića. Ha! Neka patetična sila iz univerzuma je posvetila mom postojanju  pažnju i našla za shodno da ga oblikuje - koliko li je njoj tek dosadno kad svoje postojanje stavlja u službu posmatranja mene.

Moje su misli i reči petparačke priče - kao pijani, propali pisac, natucam s vremena na vreme koju reč ili redak, hvatajući na jeftine trikove, hraneći se povremenim ovacijama i poluuvelim lovorikama....kakva patetična intelektualna onanija.  Moram priznati, isprva su orgazmi bili lepi, burni, a iz dana u dan postali su proizvod rutine, odvratni, plitki.

Mislim da sam pre neki dan ugledala u ogledalu baricu punu ustajale vode, gotovo da sam osetila onu neprijatno toplu vodu skrivenu u zelenoj ljigavoj tvari - to valjda govori nešto o meni? Uostalom, zar je važno? Kao da će svet prestati da postoji ako se  pretvorim u štogod drugo? Ja sam zalutalo zrnce peska u pustinji prolaznosti.

Povremeno se još buni po koji atom u meni, vrišti, pruža bespomoćno ruke ka nebu, udara po ogledalima, umišlja da vidi ljudsko lice u odrazu.

Povremeno se trgnem i osetim kao da sam neko drugi, da me neko posmatra, iz tmine i smera nešto zlo...

Povremeno sanjam da sam čovek.

Moje drugo ime je postalo: Povremeno...

Fejkujem život... ili nešto nalik životu, iz straha od ludila. A ludilo je tako dobro: kao meko, toplo ćebe, miris cimeta, vrelog griza... zelenih jabuka....ludilo tako dobro miriše.

Teturam se. Ili se to lavirint tetura u pokušajima da me zadrži u sebi dovoljno dugo dok ne prestanem da pokušavam da izađem napolje?

Nisam sigurna, znam samo jedno: ovo nije život, ovo je eho života, ovo nisu emocije, evo je nešto emocijama nalik, sećanje na osećanja... 

Ja nisam crno ni belo... ja sam širok spektar sivog. I nestajem, polako, ali sigurno.

Bio je jul. Sećam se vreline tog leta, polja prepunih cveća, pljuskova, onih iznenadnih, pravih letnjih, koji izazivaju želju da luduješ na kiši, kao bosonoga princeza krunisana milionima svetlucavih kapi, malih bisera....da pevaš, nemih usana, iz srca.

Sećam se - tog leta život se gasio u meni, sav taj blistavi sjaj svemira mi je smetao, zbog mog mraka, u glavi...

Pojavio si se ti. Obožavao si jednu princezu, malenu, velikih očiju, onih bademastih - istovremeno tako snenih i detinjih i tako ženstvenih... majušnu, bosnonogu, velikog osmeha, malenog nosića - kao stvorenog da se na njemu nađe pena kapućina sa malo cimeta.... 

Ne mogu da te krivim, jest nešto posebno.

A ja sam se do tada divila samo smrti, njenom hladnom zagrljaju, obožavala sam je svake noći, pokušavajući da je na prevaru nateram da mi dođe, da me povede u beskraj svemira, onako, kao po svojoj volji, a ne po mojoj... tako da ne postanem samoubica - već žrtva sudbine....

Onda sam na popis svojih božanstava i predmeta obožavanja dodala još jedno biće....

Divila sam se toj ljubavi, delovala je tako nestvarno, kao sekvence otete iz nekog holivudskog filma, pitala sam se: zar je moguće da neko voli toliko? Zar je moguće umreti, otići na nebo i gospodu reći: Ja sam bila živa - a da nikada nisam bila voljena toliko...

I tako sam sramežljivo uzela suvi, prašnjavi sunđer, i sa svojeg popisa predmeta obožavanja obrisala sam ime smrti, a ljubavi promenila ime u tvoje.

O, malo je reći da sam te volela - sav bol i tugu pretočila sam u stihove za tebe... čekala sam, u strahu, ljutnji.... zagorčao si mi tuđe zagrljaje, nisu mogli da me ugreju-ipak nisi hteo da budeš moj med, niti da me ugreješ.

Čekala sam i odustala.... Čuli smo se samo ponekad. Sve ređe...dani su postajali nedelje, nedelje meseci.

O, pronašla sam savršen zagrljaj. Na"Vidikovcu" sedeli smo na haubi, sa čašama martinija među dlanovima, zvezdanim nebom iznad nas... i ceo svet je bio moj, staklen, čvrst kao balon od sapunice - ali moj!

A onda si došao ti. Nisam smela da te vidim, da se susretnem sa tobom, ni da ti čujem glas. Ipak jesam. Budala! Kupila sam tvoju  priču da si me sve vreme voleo. O, sto puta neka sam prokleta! Budala!

Mislila sam da ću ti se osvetiti u toj sobi, uzeti ti nešto i ostaviti ti kajanje. 

Jesam uzela... osvetila, ali po kojoj ceni?Da li si bio vredan toga?

Izgubila sam savšen zagrljaj, nikada mi više zvezdano nebo nije bilo ogrtač, niti svetla grada svici na nečijem dlanu.

Prokleta budala!

Zagrljaji za koje sam jednom želela da budu nešto posebno postali su male aveti, nakaze bez sudbine i budućnosti - i još opsedaju sobu... vidim ih, svaki put kada prođem pored hotela, kako priljubljuju svoja sablasna lica uz njen prozor.