Oduvek su me nervirale priče o srpsko-ruskom prijateljstvu, tačnije o nadmoćnim "baćuškama" koje nam vekovima već pritiču u pomoć onda kada je teško,

jer zaboga - ko će kome, ako ne svoj svome...

I zbilja, već dobrih 400 i kusur godina oni su uvek u blizini kad se javi nešto

trulo u našoj nam dragoj, valjda imaju kljun... pardon, nos za te stvari. A mi, valjda zato što smo se u pogledu vladarstva ugledali na nejakog Uroša (ili smo jednostavno ovce koje ne mogu bez pastira),

volimo da se po komšiluku razmećemo i pretimo kako ćemo

povući za rukav velikog batu, pa se tako srećni zanosimo ko ona stvar u kosidbi, jer kad god dođe odsutni momenat da bata ispraši nekoga, ispostavi se da je zalutao razvrćući se za nečijom kratkom suknjom...

U kategoriju onih stvari koje mi nikada neće biti jasne spada sledeće:

važimo za jedan od najinteligentnijih naroda na svetu, a već 400 godina nikako da skapiramo da nas u 99,9% slučajeva Ruje uvek ispale i to za medalju!

Aj što sto smo se naprimali prvi put, aj što smo se naprimali drugi put, aj i treći... al ovo je već previše...

Nikad neću uspeti da iz glave izbrišem onu parolu sa protestnih mitinga iz 1999. :

"RUSI, TAKO VAM HRISTA, POŠALJITE NAM JEDAN S 300"!

Bilo bi smešno, da nije toliko žalosno...

Cela ova priča o istorijskoj-bratsko-hrišćansko-slovenskoj(itd.) ljubavi između Rusa i Srba neodoljivo me podseća na onaj čuveni ljubavni stih:



"Umro si dragi - zapaliću travu,

da što pre zaboravim pokojnu budalu...

Umro si dragi, sedim ti na grobu,

plakati bi htela, al od smeha ne mogu"...



Radujmo se, dakle, dok god Rusi tvrde pazar sa ostalim velesilama, jer kad utvrde cenu, jebali smo ježa u leđa...