Eh, proslo dva meseca od dana kada sam diplomirala... hehe, prosek 9.51...

Kad sam uzela resenje o diplomiranju, sela sam u taksi i dosla kuci i ubila se 

od plakanja... valjda se cetriri godine nakupilo u meni... svo ono ismevanje i 

ruganje što sam upisala taj faks... pa gubitak deteta (nerođenog doduše, ali

ipak mog prvenca) pa onda štrebanje, pa pisanje molbi za 

dobijanje stipendije, pa molbi za besplatnu školarinu... pa rasprava sa ljudima

koji su mi rekli da nikuda neću stići tim putem kojim sam krenula... pa 

razočarenje u ljude, prijatelje, svet, profesore.... i najveće razočarenje: u sebe

samu... 

I kao da to nije dosta, čim se pročula vest da sam diplomirala, počeli su 

ljudi da me zivkaju, čestitaju i pitaju šta ću sad, jesam li se zaposlila...

Nije mi to toliko teško palo... ali mi je teško pala činjenica da sam navikla

da živim po rasporedu, što kažu po rokovniku... a sad, obaveze ni za lek... 

Prošla je jedna nedelja, dve, treća... i prsla sam... u jednom momentu sam

samo legla na pod i počela sam da se valjam... skupilo se... duša više nije

mogla da podnese... Naravno, posle sam htela da umrem od sramote, a i 

bilo mi je žao što me je mama videla u tom raspoloženju... 

Isključila sam se iz sveta... bacila se na piskaranje bloga... rešila da naučim

oko kompa ono za šta nisam imala vreme... i... rešila da napravim prvi

crtani film o univerzitetu čiji sam student bila... ne da bih se svetila, već

da bih se slatko nasmejala svojoj muci... svim tim ljudima... društvu Srbije

u celosti... 

Ej, ja rešila da pravim crtani, a pojma nemam o animaciji... kakva komedija...

Eh, pa šta sad... rekoh, napravicu nešto nalik špici, nalik trejleru, i najaviću

premijeru... postavila to na forum studenata mog univerziteta, čiji sam i danas

glavni administrator... i.... ljudima se dopalo...  

To me je malo rastreslo, pa sam živnula... krenula sam sa crtanjem likova,

rešila da izađem jutros na piće sa drugaricom iz osnovne škole... popili smo

 kaficu

u kafiću Ulaz... loša usluga, konobar bezobrazan... puko mi je film, natrljala

sam mu nos tako da mislim da će me pamtiti dok je živ... 

 i onda je meni dunulo da kupim šampanjac, par čaša za isti u lokalnom

Kina shopu.... 

Sele smo kod fontane na skveru.... i smejale se... kao lude! Po prvi put

posle nekog vremena, onako iz srca... iz dubine duše... tako glasno... 

Preporodila sam se... 

Šta dalje? Ništa, rešila da premijera mog crtaća zaista bude 1. oktobra...

Naravno, biće očajno odrađen sa tehničkog aspekta posmatrano... ali, koga

je briga... bitno je da se ja slatko nasmejem... a ostali? Neko će se pronaći,

neko neće... svetu se i onako ne može ugoditi...

 Ako nekoga zanima, neka pogleda... ko zna, možda nekome bude i

zabavno...