Bor je širom sveta bio poznat po kvalitetnom bakru.

Bio je nosilac privrede SFRJ.... najbogatiji grad

istočne Srbije. Hiljade ljudi dolazilo je u Bor kako bi

promenili svoj život... A onda, sve je stalo, zahvaljujući

tome što su rukovodioci prekrišili pravilo rudarstva i

opustošili basen. 

U borskoj reci više ne žive čak ni bakterije... a vazduh... 

pravi koktel bojnih otrova... 

Nedavno je izmerena koncentracija kadmijuma u iznosu od

12000 mikrograma po metru kubnom, a kritičnim iznosom

se smatra koncentracija od 300 mikrograma...

Svakoga dana po neki novi pomen... mladi ljudi... stari...

rak je deo svakodnevnice... 

Siromaštvo, depresija, visoka stopa samoubistva,

visoka stopa narkomanije i drugih bolesti zavisnosti... 

Svi su svesni da je ruda koja se obrađuje u topionici

katastrofalnog kvaliteta... da sadrži ogroman broj štetnih

materija... ali... većina Borana govori: neka, dobro je,

dok se dimnjaci dime imaćemo barem za hleba.

Dim koji truje je dim koji hrani... Kako je to mučno i 

nepravedno... 

U Boru se možete u frizerskom salonu ošišati

za 50 dinara, stan od 50 kvadrata možete kupiti za

6000-7000 eura...  možete studirati besplatno

na smeru industrijski menadžment, i boraviti u 

studentskom domu za male pare...  u lokalnoj

kafanici možete bogato večerati za 500 dinara.... 

ali ne možete živeti bez maske za disanje, niti se možete

nadati svetlijoj budućnosti, ne možete gajiti cveće

na terasi, niti vam se isplati da sadite baštu iza kuće,

neće uspeti... kišobran? Kupovaćete jedan na svakih

nekoliko meseci... 

Naravno, živećete u stalnom strahu da će jednog dana

brana iza koje se deponuje jalovina popustiti i da ćete

biti živi zakopani... ili da ćete pasti u okno, jer zaboga, ono je

tek na nekoliko metara od fakulteta i vaše kuće... 

Ko je kriv? Ko je odgovoran za lagano, sistematsko uništavanje

ovih ljudi?

Svi samo odmahuju glavom i gledaju da operu ruke... 

A ti ljudi se svaki dan bude sa istim strahom i dilemom:

umreti od gladi ili umreti od raka...? I tako umiru natenane... 

U sećanje na oca moje drugarice Biljane.

... Neka mu je laka zemlja...