IZEM TAKVU LOGIKU
Autor hyperblogger | 26 Sep, 2007
Maturirala sam na krivičnom pravu - maturski rad - Postupak donošenja
i izrade presude u drugostepenom krivičnom postupku... Od dana kada
sam prisustvovala svom prvom suđenju gadi mi se naš pravni sistem i
zakon logike na kome je konstituisan pravni poredak ove i mnogih drugih
"civilizovanih" zemalja...
Elem, ima li logike:
Maksimalna kazna predviđena za izazivanje nereda na utakmicama
iznosi 10 godina.
Maksimalna kazna predviđena za krivično delo silovanja iznosi 15 godina.
Znači, u majčici Srbiji je teži zločin napraviti skandal na utakmici nego
silovati jednu ženu i upropastiti je kao biće...
Da ne pominjem kazne za druge seksualne prestupe, koje su u poređenju
sa ovom za nerede na sportskim manifestacijama toliko blage da još
malo imaju status kazne za pogrešno parkiranje...
Muka mi je od ove zemlje... ovakvih zakona logike...
I posle kažu: kriv si jer si uzeo zakon u svoje ruke, budi civilizovan...
Kako biti civilizovan kad ti osnovna ljudska prava nisu zaštićena?
Izem ja takav zakon logike.
EVO SLUCAJA IZ 1992. GODINE!Autor je pocivsi gospodin
Desimir Milenovic, dopisnik Ilustrovane politike i
Timocke krimi revije.
Gugacak je, ali vredi procitati, ako ni iz jednog drugog razloga,
onda zato da se vidi mizerija ljudske sudbine>
Дугогодишња драма окончана смрћу у селу Радичевцу код Књажевца
СЕКРИОМ УСМРТИЛА МУЖА СИЛЕЏИЈУ
Било је то 1992. године... Кап је прелила чашу: Десанки је било свега доста, живот јој се зацрнио. Нажалост, ″одцрнила″ га је на најгори начин
Радичевац је село на Старој планини. Планинско је, дакле, па је мештанин Паун Костић овде и нашао ухлебљење. Био је на платном списку књажевачке Шумске секције, а овде, у врлетима изнад свога села, радио је као дрвосеча. Радио је, кажемо, јер Пауна више нема. Једноставно, планина му је узела душу...
Да, баш тако се у први мах учинило. Јер, на једној опасној стрмини, на месту званом Голема река, код старе Стевине воденице, људи су сасвим случајно уочили његову преврнуту дрвену коњску двоколицу. Нешто подаље уочили су и испрегнутог гоња, а када су сишли низ стрмину видели су беживотно тело 44-годишњег дрвосече.
Помислили су да се Паунов коњ од нечега преплашио... Али, када су пришли ближе укоченом и охлађеном телу, тргли су се. Глава му је била готово размрскана, па им је одмах било јасно да је он убијен. Неко га је, то је исувише очигледно било, као змију у главу ударао. Али, то изгледа као да се није овде догодило, јер локве крви није било.
Круг се стеже
Било је то у уторак поподне, око осамнаест сати, а само сат касније у Станици милиције у Књажевцу се огласио телефон. Предраг Максимовић, шеф радилишта Шумске секције поред села Радичевца, обавестио је дежурног да је његов радник Паун Костић пронађен мртав. Милиционери су одмах кренули у планину, а сутрадан, односно у среду, овде, на лицу места, био је између осталих, и Слободан Митић, истражни судија Окружног суда у Зајечару.
И тада се круг до краја стегао. У истражни затвор Окружног суда у Зајечару одведене су три жене: Десанка Кунгер, дрвосечина жена, Огла, њена ујна и шеснаестогодишња дрвосечина и Десанкина кћерка. Баш су у кући и око ње биле у великом послу око припремања сахране када је плава ″марица″ ушла у двориште.
Нису се буниле. Нити су казале да су људи у плавом у очигледној заблуди. Замолиле су једино да им дозволе да руке оперу, јер су до малочас храну за даћу припремале.
Одмах су, малтене још у ″марици″, све признале, а после у истрази, и на суђењу, њих три су, уз готово занемарујуће међусобне оптужбе, детаљно испричале зашто су и како све ово учиниле.
Наравно, о тешком је злочину реч. Па ипак, он је само последње поглавље у овој црној причи из старопланинског села Радичевца.
Давно, пре више година, у њему су се у приземљуши скућили Десанка и Паун. Он је имао двадесет и три, а она само петнаест када су постали супружници. Она је рођена у селу Дубљу код Свилајнца, а он у Тешици код Алексинца. Сиротиња тамо, а после и овде, у Радичевцу. Ничег колико је потребно, само деце у изобиљу. Четворо је Десанка Пауну изродила.
Невенчани су у Немачку отишли, али су се неколико година касније отуда вратили као ″породични″ људи. Да би осигурали папире за боравак, свако је за свој рачун, али о заједничком трошкз, отишао код матичара. Паун се привенчао са неком матором Немицом, а Десанка за неког Немца сличног ″издања″. Свакако, платили су маркама те формалне бракове, а оне је у своме добила и ″мираз″ - презиме Кунгер, које и сада има.
Пије па – бије
Нису богзна шта отуда донели. Потрошило се тамо где се и зарадило, па – сиротиња отишла – сиротиња се вратила. И баш је та немаштина и натерала Пауна да се прихвати тешког посла дрвосече у књажевачкој Шумској секцији.
И тако неколико година. Дрвосеча у шуми, а у кући злотвор!
- Још је и био сношљив док не попије. Али, када се пићем налије, а ретки су дани били када на брљу није заударао, спасвај се ко може – причала не после на суђењу, свакако у улози оптужене, 36-годишња Десанка са немачким презименом Кунгер.
Она је, подразумева се, најчешће била на удару. Злопатила се несрећница, од јутра до вечери брине о деци и за децу, а после, кад Паун у кућу стигне, она шаке преко главе да је овај песницама до краја не распамети.
И спасавала се Десанка. Није да није. Кад у кући загрми у оближњз би шуму бриснула. Или би ноћ провела у некој од оближњих плевњи. Некад у тору, често у обору. А бежала је и код оца Јована Радосављевића, али се после, деца су у питању била, опет у призњмљушу код Пауна враћала.
Модрице су смењивале модрице. У току истраге, а и на суђењу, поуздано је утврђено да је дрвосеча Паун баш пречесто пропуштао кроз шаке своју Десанку. Пије, пије, па после – бије. Тако малтене из дана у дан. Злотвор је заиста велики Паун био. Али, и над силом има сила. Године 1988., тамо у планини, кочоперни Паун се намерио на неке Босанце и ови су га, богме, баш добро измесили.
- Ја не знам око чега се Паун то са њима посвађао. Али, то добро знам мушки су гаиспребијали – казала је после у истрази Десанка. – У главу су га, изгледа, ударали највише и он после тога више ни издалека није био човек као раније. А ни мушкарац. Занемоћао је, ретк је када могао да ми се у постељи приближи. Тако, ето, па сам и због тога ја била крива и тукао ме је.
На жалост, није се завршило само на томе. У Пауновој глави, натопљеној алкохолом, родило се нешто настрано. Монструозно, могло би да се каже:
- Е- зашкрипао би зубима – ако ја не могу, има ко може!
Десанка је и то испричала:
- Тај ″неко ко може″ био је наш пас Џеки. Њега је почео да припушта на мене. ″Не дозволиш ли му се – претио је – ово ће да ти суди!″ Једном би руком исукао нож, а другом је надраживао џукца и овај би се после понашао као да сам кучка, а не жена... Срамота ме је господине судија, што то причам али је, на жалост, у поседњих неколико година то много пута било. И не само то. Приморавао ме је још да са тим псом чиним оно исто што чине оне жене са мушкарцима у срамотним филмовима, па сам после тога добијала грозницу. Није то све. Тај ме је пас, навикнут на оно на што ме је муж присиљавао, пред децом и људима после заскакивао, па см га се са штапом једва решавала... Срамота, да веће не може да буде!
А онда на дете
Шта се све мотало по алкохолом натопљеној глави дрвосече Пауна потанко су и у детаље одмотавало на суђењу у Окружном суду у Зајечару.
Паунова шеснаестогодишња кћерка је извесно време била удата, али се на око пет месеци пре трагичног догађаја одвојила од мужа. Уз мајку и оца живела је са својом седмомесечном бебом. У паклу, може да се каже. Јер, Паун је и на кћерку почео да насрће. ″Онај ти – уносећи јој се у лице изговарао је име дојучерашњег зета – није био мушкарац како ваља. Ја бих ти од њега бољи био...″Тако и томе слично, а увек уз претњу а ће ножем да оствари оно што је наумио:
- То ме је дотукло – казала је на суђењу Десанка. – Ћерка ми је плакала, жалила се на оца, а ја нисам смела да му се супротставим и да му кажем да је срамотно то што са својим дететом семра. Он је, међутим, терао своје, па се моја ћерка пожалила и ујни Олги која је привремено била код нас у кући. Запрепастила се и она, за главу се ухватила, а после, када се уверила да моја кћерка истину говори, казала је: ″Нема ти друге Десанке, него да тог проклетника н амртво убијеш!″
Десанка је наставила:
- Изговорила је, у ствари оно што сам и самам мислила да треба да урадим, па сам ја после позвала ујну и кћерку и казала д ће то да буде док буде спавао.
За судњи час 44-годишњем дрвосечи Пауну одабрана је ноћ између понедељка и уторка. Он је тога дана био у Књажевцу, пред вече је у село дошао аутобусом. Потом је вечерао, дуго се врзмао по кући очекујући да Десанка дође, а када се она није појавила, легао је на неразмештени кауч, покрио се ћебетом и заспао.
- Све ово време ја сам пратила шта Паун чини прикривена у близини куће. Месечина је била и мирна ноћ. А онда се у кући угасило светло. Извесно време после тога пред кућу је изашла ујна Олга и казала да Паун већ спава. На прстима сам ушла у предсобље, где ме је већ чекала кћерка: ″Сад мајке – казала је шапатом – он увелико хрче...″ У предсобљу се видело од месечине, па сам поред шпорета уочила повећи чекић, има га око четири кила и служи нам за цепање дрва. Ћерка је узела секиру и онда смо у највећој тишини ушле у собу. Ујна Олга је остала испред вратију...
Мајка, па кћерка
Оно што је уследило наликује на кадар у неком од филмова страве:
- Паун је лежао на леву страну. Згрчених колена је хркао на јастуку. Ја сам са обе руке измахнула тешким чекићем. Право у главу. Једном, па још једном. Само се промешкољио и наставио да убрзано дише. Онда је кћерка дохватила секиру. И она је ушицама измахнула двапут. После је Паун престао да дише. И тада нас је све ухватила паника. Тек тада смо схватиле шта смо учиниле, па смо почеле да се договарамо да одемо доле у Књажевац и да се пријавимо милицији.
Нису то учиниле:
- Брзо смо се предомислиле: ″Зар за њега да одговарамо!″ Тако смо казале и онда смо, заједно са ујном, Пауна изнеле у двориште. Ставиле смо га у нашу двоколицу, па сам потом довела коња и упрегла. Онда сам преко мртвог Пауна бацила оно зелено ћебе са којим је на каучу био покривен, попеле смо се у приколицу и кренуле горе у планину.
Да прикрију злочин... Ево шта је учинила:
- Ишле смо тако нешто више од три километара вазда по месечини гледајући које је најповољније место за оно о чему смо се у међувремену договориле. Указало нам се код Големе реке, код места званог Стевина воденица. Ту је повећа стрмина, па смо се ту зауставиле. Испрегла сам коња и пустила га, а онда смо нас три са пута гурнули двоколицу са Пауном низ стрмину. Резоновале смо да ће људи да помисле да се ту двоколицу случајно преврнула и да је Паун тако погинуо.
Било је глува доба ноћи када су се вратиле доле у село:
- Сакриле смо чекић, секиру и окрвављен ћебе недалеко од куће, а уклониле смо и трагове крви. Легле смо потом, али сан нам на очи није долазио. Непрестано су се чули неки чудни шумови око куће, па нам се чинило да је то Паун... Једва смо чекале да сване, а после смо преко трагова крви на асфалту уз двориште насуле стајско ђубре. Тек тада смо мало одахнуле и ја сам после аутобусом отишла у Књажевац. Да нико на мене не посумња, јер сам знала да ће Паун брзо да буде пронађен горе на планини... После су, то већ знате, дошли људи из Шумске секције из Књажевца и обавестили ме да ми је муж погинуо и да почнемо у кући да спремамо сахрану. Тако смо и учиниле, а онда је дошла милиција и одвела нас.
- Кајеш ли се Десанка? – упитао је председавајући судија Милинко Јовановић.
- Да – узвратила је. – Али, уз таквог човека у нашој кући више није могло да се живи. Трпела сам, шта све нисам, али када је он, отац и на рођену кћерку почео да насрће, све ми се смрачило...
Браниоци оптужених у завршној речи изнели су на рачун покојног дрвосече још много тога што није за ове редове. Али, то је итекако било значајно приликом доношења судске пресуде. Али, то је итекако било значајно приликом доношења судске пресуде.
А она гласи: осам година затвора за Десанку Кунгер, шест месеци за њену ујну Олгу и година дана малолетничког затвора за Десанкину и Паунову тада шеснаестогодишњу кћерку.
У одмеравању казне веома је значајно било и мишљење судског вештака, примаријуса др Јована Протића, неуропсихијатра. Он је, између осталог, истакао и тзв. кумулативни афекат код мајке и кћерке. Поједностављено, Паун је, својим неразумним понашањем и код жене и ћерке из дана у дан повећавао срџбу. Уништавао их је и хтео да до краја убије све што је у њима људско. И то му се осветило.
На најгори начин.
Prava tema, pa evo ti poslednjeg slucaja, covek koji je silovao svog maloletnog komsiju je osudjen na tri godine zatvora. Obrazlozenje sudije za tako malu kaznu je: nije do sad osudjivan (znaci da svi po jedanput treba da budemo osudjeni da bi nam se sledeci put sudilo po zakonu), da je udovac (!!!!) i da sam ''brine'' o maloletnom sinu (!!!!!!!). I lepo si rekla, kod nas su maksimalne kazne samo PREDVIDJENE.
Autor shadow 26 Sep 2007, 12:44