Nekada davno,sve ljudske vrline i slabosti, našle su se na jednom skrivenom mestu na zemlji. Kada je DOSADA zevnula po treći put, LUDOST je, uvek tako luda, uzviknula :“Hajde da se igramo žmurke!“
INTRIGA je podigla desnu obrvu, a RADOZNALOST je, ne mogavši da odoli, zapitala :“Žmurke? Kakva je to igra?“
„To je jedna igra“, poče da objašnjava LUDOST u kojoj ja pokrijem oči i brojim do milion dok se vi ne sakrijete. Kada završim sa brojanjem, polazim u traganje i koga ne pronađem, taj je pobednik“
ENTUZIJAZAM je zaplesao, sledila ga je EUFORIJA. SREĆA je toliko skakala da je to nagovorilo SUMNJU i APATIJU, koje nikada ništa nije interesovalo, da se pridruže igri.
Ali nisu svi hteli da se igraju. ISTINA je bila protiv skrivanja,a i zašto bi se skrivala?! Ionako je, naposletku, uvek svi pronađu.
PONOS je mislio da je to glupa ideja, iako ga je zapravo mučilo to što on nije bio taj koji se setio da predloži igru.
OPREZ nije hteo da rizikuje.
„1, 2, 3….“, počela je da broji LUDOST.
Prva se sakrila LENJOST, koja se, kao i uvek, samo bacila iza prvog kamena na putu. VERA se popela u nebo, ZAVIST se sakrila u senci USPEHA, koji se, uz veliku muku, popeo na vrh najvišeg drveta. VELIKODUŠNOST nikako nije mogla da se odluči gde da se sakrije, jer joj se svako mesto činilo savršenim za jednog od njenih prijatelja. LEPOTA je uskočila u kristalno čisto jezero, a KRASOTA je našla svoje mesto u letu leptira. SLOBODA u dahu vetra. SEBIČNOST je pronašla savršeno skrovište, ali samo za sebe.
LAŽ se sakrila na dno okeana (laže, sakrila se na kraju duge), a POŽUDA i STRAST u krateru vulkana.
ZABORAV je smetnuo s uma da treba da se sakrije, ali to nije ni važno.
Kada je LUDOST brojala 999999, LJUBAV još uvek nije pronašla skrovište, jer je svako mesto bilo zauzeto. Ugledavši ružičnjak, uskočila je, pokrivši se prekrasnim pupoljcima.
„Milion“, uzviknula je LUDOST i počela svoje traganje.
Prvo je pronašla LENJOST iza obližnjeg kamena. Ubrzo je začula VERU kako priča s Bogom na nebu, a STRAST i POŽUDA su od straha iskočile iz vulkana. Slučajno je pronašla ZAVIST i naravno USPEH, a SEBIČNOST nije trebalo ni tražiti, ona je sama izletela iz svog skrovišta, koje je u stvari bilo pčelinja košnica.
Od tolikog traganja, LUDOST je ožednela i tako je u kristalno čistom jezeru pronašla LEPOTU. Sa SUMNOM joj je bilo najlakše, ona nije mogla da se odluči za skrovište, pa je ostala da sedi ispod obližnjeg drveta.
Tako je LUDOST, malo pomalo, pronašla sve.
TALENAT u zlatnom klasju žita, TESKOBU u izgoreloj travi, LAŽ na kraju duge (laže, bila je na dnu okeana), a ZABORAV nije mogao da se seti da su se uopšte nečega i igrali.
Jedino LJUBAV nije mogla da pronađe.
LUDOST je pretražila svaki grm, svaki vrh planine i kada je već bila besna, ugledala je ružičnjak. Ušavši u ružičnjak, uzela je suvu granu i od besa i iznemoglosti, počela da udara po njegoivm prekrasnim pupoljcima. Odjednom se začuo bolan krik.
Ružino trnje izgrebalo je oči LJUBAVI i oslepelo je. LUDOST nije znala šta da učini i kako da ispravi učinjenu grešku. Plakala je i molila za oproštaj.
Na kraju je odlučila da zauvek ostane uz LJUBAV i pomaže joj!!!!

Od tada, LJUBAV JE SLEPA I LUDOST JE UVEK PRATI….

Svim blogerima... zato jer vas VOLIM...