Kad smo bili mali....
Autor hyperblogger | 20 Jul, 2008
Sećam se dana kada sam pošla u školu...plakala sam kao kiša. Budući stalno bolesna, nisam se puno družila sa malom decom, nisam išla u obdanište, zabaviše... i škola je za mene bila jedan veliki, čudan, hladan i nepristupačan svet. Prvi razred mi je jako teško pao... nisam nikako uspevala da se opustim, da se družim, jednostavno... ne krivim nikoga... ali teško je bilo biti sam. A onda, krenula su prva druženja, u jednom jako teškom periodu - hiperinflacije, sankcija... bili smo generacija unapred predviđena da doživimo neke čudne stvari. Maštali smo o čokoladama, o moru... Ne kažem da smo bili sjajni, savršeni,neviđeno složni... ooooooo, ne bilo je loših trenutaka, tužibabisanja... svačega...ali bili smo dobri, tako mi se barem danas čini.
Bili smo jako različiti :) i danas smo, ali slažemo se u jednoj stvari: nismo voleli i dan danas ne volimo našu učiteljicu. Da razjasnimo jednu stvar - možda ona i nije bila loša žena, ali je imala tešku ruku i narav... omiljeni metod vaspitanja bilo joj je žigosanje pojedinca pred grupom. Isprva sam mislila da je ne volimo samo mi "odabrani", a onda sam shvatila da je nisu voleli čak ni oni koje smo mi smatrali njenim miljenicima. (Slažemo se i po pitanju da nismo baš imali puno sreće sa razrednim starešinom, koji je na kraju na drugarskoj večeri prvo tražio pare, pa onda dozvolio fotografisanje... čak i sam izabrao svoj poklon, i svog druga namestio da snima drugarsko... mah, bio je sitan čovek.)
Ipak, lepi su bili dani našeg detinjstva... prošao je i taj rat, inflacija... nemaština... odrastali smo, počeli da se zanimamo za nešto više od trulih kobila, son-makaron brojalica, i krpara napravljenih od starih čarapa....
Došao je period prvih ljubavi, slomljenih srca, ukradenih poljubaca.... došao je i dan oproštajne ekskurzije - one veelike.... koju smo proveli delom spavajući u busu, delom plačući, jer nas je prve večeri zatekao zemljotres u Novom Sadu... strašno je bilo, a mi daleko od kuće, a razredni trči kroz hodnik i viče: epicentar bio u Zaječaru, sve je srušeno! Umalo ga nismo ubili par nas...
Kada je došlo vreme da spremamo prijemne zadatke, došao je i rat...ponovo... Kažem, zaista je moja generacija bila predodređena da doživi svašta.
A onda je došao dan rastanka...
Uz zvuk sirene koja je poslednji put označila prestanak vazdušne opasnosti, jer toga dana je potpisan sporazum, primili smo svedočanstva. Nismo plakali, nekako nas je bilo sram, ali osećalo se u vazduhu nešto čudno... neka žal....
Došli su neki novi prijatelji... a mi smo se razišli, mic, po mic.... a eto, naredne godine nam je 10 godina od male mature... igrom slučaja, našli smo se na Fejsbuku... počeli smo da pravimo veze... Neke će biti jako teško naći, otišli su daleko - u Čikago, Austriju... za neke se ne zna gde su... Neki su u Novom Sadu - korak pred brakom... neki u Pančevu, Beogradu, Nišu... neki već imaju dece....i to po dvoje ...
U jedno sam sigurna, u proteklih par dana magija je ponovo probuđena ... i osećam se tako dobro zbog toga... a istovremeno, na samo korak od toga da pustim suzu... onu, koja nije puštena dana kada smo se rastali... i krenuli nekim drugim putem, onu koja je u međuvremenu tako dugo pritiskala srce...
Volim vas, drugari... ma gde bili.
Primetila sam da si an FB-u postavila slike... videh komentare... ta bas je lepo sto ste se svi tako nasli... :) :) :)
Autor cicilly 20 Jul 2008, 17:07