Za sve heroine svakodnevnice.

Ja nisam jedna od onih ljudi koji čine grandiozne poduhvate - nisam stvorena da pređem Alpe, pokorim velika kraljevstva, spasem milione... Nikada neću koračati na Mesecu, ili izgovoriti rečenicu koja će se prenositi sa kolena na koleno.

Sve i da želim, neću nikada biti dovoljno patriota da zarad "višeg cilja" žrtvujem ma i vlas kose onih koje volim - da taj trenutak dođe bila bih izdajnik... ja sam, dakle, slaba.

Ja nisam dovoljno visoka da dodirnem nebo, pa ipak svaki dan ga dotičem u pogledima bližnjih.
Ja nikada nisam videla okean, ali znam da sam plačući, od tuge i radosti, u društvu i sama, rodila jedno bezimeno more.

Ja nisam hrabra, pa ipak svaki dan se borim, noseći na plećima teret svih izgubljenih snova, žrtvovanih
želja, i izgubljenih bitaka. Znaš li ti koliko je teško ne odustati i ne prepustiti se bolu? Koliko toga treba proći i videti da bi u džepu imao pregršt mrtvih nada?

Ja umem da te volim najviše na svetu, a da ti uskratim oproštaj ako me povrediš, i odem ne okrenuvši se, iako mi se srce lomi - ja ne umem da praštam, ali umem da zaboravim.

Ja nisam savršena, nisam neko zbog čije će smrti Zemlja stati, nisam ni po čemu posebna... ali, ako misliš da je lako biti ja, izazivam te: da popiješ čašu mojih suza pomešanih sa kapljicom pelina, i nasmeješ se od srca posle toga - onako, iskreno. Izazivam te da se tri jutra budiš u mojoj koži, i ne poželiš da budeš neko drugi. Izazivam te da pružiš ruku onima koji su te povređivali kada ti je bilo najteže.

Možeš? Sigurno?

Onda si zaista veliki čovek , i znam da mi nećeš zameriti što biram da provedem ovaj delić večnosti u svojoj malenkosti.