1962. godine u jedno englesko selo dovezao se Džon Fulton, arhitekta iz

Londona. Odmah je potražio lokalno groblje. Stari čuvar kapele, koji je

i stanovao na groblju, pošao mu je u susret.

- Mogu li vam pomoći? - upitao je.

- Da. Negde na ovom groblju sahranjen je pre više od sto godina moj 

pradeda koji se zvao isto kao i ja - Džon Fulton.

- Džon Fulton? Zvuči mi poznato...

- Valjda po prokletstvu koje je za sobom ostavio...

- Tačno...sad se sećam... pre nego što su ga obesili zakleo se da će

na njgovom grobu postojati znak o njegovoj nevinosti.

Stara legenda glasi: 

1860. godine u tom selu dogodilo se surovo ubistvo. Iako nije bilo 

svedoka, splet okolnosti ukazivao je na lokalnog kovača Džona Fultona.

On je bio zaljubljen u ubijenu devojku, ali njen otac nipošto nije hteo

da blagoslovi brak...

Njegovim rečima niko nije poverovao... i osuđen je po kratkom postupku

na smrt vešanjem...

Pred samo smaknuće kazao je:

" Prokleti da ste svi kojima će na duši ostati moj život! Neka nijedan

od vas ne umre prirodnom smrću, a na mom budućem grobu ne bilo

ni travke doveka, jer umirem nedužan!"

I zbilja, svih šest porotnika i sudija umrli su ili nesrećnim slučajem ili

od strašnih bolesti...

Džon Fulton, arhitekta, upitao je čuvara kapele više nego zbunjen:

- Zaboga, nemojte mi reći da i vi verujete u to prokletstvo?

- Hm... pa uverite se sami...

Zbilja, na grobu nije bilo ni jedne jedine travke...  dok su okolni grobovi

bili prekriveni travom do neprepoznatljivosti...

Pre nego što se vratio u London, arhitekta je lično prekopao grob i

posadio je travu...

Vratio se godinu dana kasnije - na grobu je izrasla trava - u obliku

krsta...