1865. godine u državi Viskonsin vladala je kratka, ali žestoka epidemija kolere. Bolest je zahvatila i petogodišnjeg Maksa Hofmana, koji je posle svega tri dana preminuo. Uz neizmernu žalost skrhanih roditelja dečak je sahranjen na obližnjem seoskom groblju. Te iste noći, pošto je konačno uspela da zaspi pred zoru, gospođa Hofman je usnula neprijatan san. Videla je svoje tek sahranjeno dete kako se u malom drvenom sanduku izvrnulo na stomak i pokušava da se oslobodi i izađe napolje. Ukućani su je saslušali, tešili i ubeđivali da je san posledica prevelike žalosti za detetom. Na sva njena navaljivanja da odmah odu do groblja i otkopaju dečaka, samo su tužno odmahivali glavama i pozvali lekara da joj da nešto za smirenje.

Ali, iduće večeri san se ponovio! Misleći da će mu žena izgubiti zdrav razum, gospodin Hofman

je poslao najstariju kćer do suseda sa kojim se uputio prema groblju. 

Pri svetlosti Meseca i  jednog strog fenjera, brzo su otkopali grob. 

Uskoro su ga našli u položaju u kome ga je majka i sanjala. 

Bio je izvrnut na stomak, ruku sklopljenih pod bradu... 

Svima je bilo jasno da je dečak pokušao da se spase... 

Upozoreni ovim čudnim otkrićem, roditelju su svejedno pokupili dečakovo

 telo i  odneli ga

do obližnjeg grada u kome ga je pregledao lekar... I sam zbunjen pričom o 

snu i otkopavanju

tela, rešio je da preduzme sve ne bi li možda dečaka povratio...

Upotrebio je slane 

kupke, trljao mu je grudi, masirao teme... sat po sat... 

na opšte čuđenje svih dečak je  otvorio oči...  Tužno ih je pogledao i

kazao da mu je žao što su ga probudili jer mu je u snu društvo pravila 

jedna ljupka plavokosa šesnaestogodišnja devojka koja se zvala Miriam.

Roditelji su briznuli u plač... pre šesnaest godina njihova prva kćer, je

umrla...sahranili su je... napustili taj grad zauvek, a svojoj deci nikada 

nisu pričali o njoj...

Maks je doživeo 78. godinu... Sanduk u kome je bio sahranjen kao dete 

čuvao je do kraja  svog života...