"U senkama prošlosti krije se i tvoj lik.
Dozivam ga često u nadi da ću ponovo pred sobom ugledati tvoje oči i da ću, deleći sa tobom bol, iznova postati deo tebe.
Ali, tvoja je sen neposlušna.
Ponekad se pojavi samo na tren i raspline – tek da u meni probudi žeđ. Tada uzalud dozivam tvoje ime, jer kao eho javlja se samo tvoj prkosni smeh. Neumoljiv i istrajan, prodire u svaku poru moga tela – u njegovoj sam vlasti...
Moja soba postaje tamnica, a jedina veza sa svetom prozorsko okno...
Uzalud podižem pogled ka nebu koje nemo upija moje molitve, i u očaju pritiskam dlanovima i čelom staklo – čak je i ono moj neprijatelj, jer dok tajanstveno titra u ritmu tvoga glasa, osećam kako se svaki njegov atom zariva u moje telo...
Surovu igru igra moj gospodar – tik sekund pre kraja povlači se, zavesa pada... ali, ja znam da to nije kraj predstave, već samo najava novog čina.
Ponekad sen dolazi nepozvana. Budi me iz prvog sna i pruža mi ruke... Sledim je dok me vodi kroz tajanstveni lavirint. Tada pred mojim očima kao film promiče mali milion pažljivo probranih momenata, projektujući moje najtananije strasti... Vidim tvoja bedra, tvoje dlanove, tvoj vrat, naša isprepletana tela... ali, umesto tvoga milog lica vidim grozomornu prikazu, i uz vrisak pokušavam da pobegnem... Uzalud – svaki kutak tog lavirinta krije neku bolnu uspomenu... osećam da se gubim, padam ničice...
Već mesecima tvoja je sen nema... Znam da nije odustala, ali ipak... ne mogu da opišem taj čudni osećaj koji gori u mojim grudima...iako mi donosi samo patnju, dok god je uz mene nadam se čudu... Svaki sekund kraj nje traje kao godina, ali bez nje su dani kao večnost...
Večeras, u crkvi Sv. Marije osetih na vratu blagi dah... Isprva pomislih – čista slučajnost, neko od pokajnika zanesen žarom molitve nehajno se približio previše, ili je možda neki lovac na duše prepoznavši patnju na mom licu poželeo da postanem njegov plen... Okrećem se...
Nemo sklapam oči i sledim dobro znani put ka tamnici... Ne smem dozvoliti da me savladaš pred svetom...
Šta ćeš večeras učiniti?
Jedna po jedna, iz mraka se pojavljuju slike...
Prva je bila dovoljna da u sećanje prizove najznačajniji dan... U vazduhu već osećam miris zapaljenih štapića...nekoliko sveća na stolu, čaša kao krv crvenog vina... Blagi dodir svile...
Moja glava počiva na tvojim grudima, čujem otkucaje tvoga srca...iz časa u čas sve su brži. Iščekujem nemo... Tišinu prekida tvoj glas: «Gde prestaje vrlina i počinje greh? Zar je greh voleti i biti voljen...? Zar je greh ispuniti prazninu koja iscrpljuje biće?»...
Ne želeći da izgubim ni jedan tren, tražim tvoje usne, dok te moje ruke radosno dodiruju, ispitujući svaki milimetar tvoga tela. Isprva osećam otpor, strah od nepoznatog, zabranjenog... Ako ne pohitam, možda ćeš se predomisliti, možda će pobediti razum...
Spuštam se ka tvojim bedrima, klečeći pred tobom kao pred kakvim božanstvom osećam se kao fanatik... Zavlačim ruku u svoje međunožje, dok usnama mahnito prekrivam tvoje... stisak tvojih kolena, tvoji prsti u mojoj kosi...
Proklinjem tvoju sen... Zašto od svih sećanja baš to? Zašto baš ove večeri...?
U polutami krećem se ka stolu, a pred očima i dalje vidim tvoj lik... osećam da si na korak od vrhunca...
Mahnito prevrćem po stolu, pod rukom napokon poznati oblik... Tračak svetlosti obasjava ga na tren...
Ne mogu više... Odustajem od borbe.
Čvrst stisak šakom i nagli pokret... Spuštam se na pod i u zagrljaj primam prazninu... tu pred mojim očima opet se razliva ono kao krv crveno vino...
Oči mi se sklapaju dok gledam tvoju zbunjenu i nemoćnu sen... Ovo nije očekivala... Sada ona deli moju bol, sada ona upoznaje lice nemoći...
Kroz okno dopire svetlost sa ko zna koje zvezde... pokušavam da je uhvatim u nadi da ću dobiti novu šansu...
Sklapam oči po poslednji put...
Zbogom, moja Kjaro..."