1962. godine u jedno englesko selo dovezao se Džon Fulton, arhitekta iz

Londona. Odmah je potražio lokalno groblje. Stari čuvar kapele, koji je

i stanovao na groblju, pošao mu je u susret.

- Mogu li vam pomoći? - upitao je.

- Da. Negde na ovom groblju sahranjen je pre više od sto godina moj 

pradeda koji se zvao isto kao i ja - Džon Fulton.

- Džon Fulton? Zvuči mi poznato...

- Valjda po prokletstvu koje je za sobom ostavio...

- Tačno...sad se sećam... pre nego što su ga obesili zakleo se da će

na njgovom grobu postojati znak o njegovoj nevinosti.

Stara legenda glasi: 

1860. godine u tom selu dogodilo se surovo ubistvo. Iako nije bilo 

svedoka, splet okolnosti ukazivao je na lokalnog kovača Džona Fultona.

On je bio zaljubljen u ubijenu devojku, ali njen otac nipošto nije hteo

da blagoslovi brak...

Njegovim rečima niko nije poverovao... i osuđen je po kratkom postupku

na smrt vešanjem...

Pred samo smaknuće kazao je:

" Prokleti da ste svi kojima će na duši ostati moj život! Neka nijedan

od vas ne umre prirodnom smrću, a na mom budućem grobu ne bilo

ni travke doveka, jer umirem nedužan!"

I zbilja, svih šest porotnika i sudija umrli su ili nesrećnim slučajem ili

od strašnih bolesti...

Džon Fulton, arhitekta, upitao je čuvara kapele više nego zbunjen:

- Zaboga, nemojte mi reći da i vi verujete u to prokletstvo?

- Hm... pa uverite se sami...

Zbilja, na grobu nije bilo ni jedne jedine travke...  dok su okolni grobovi

bili prekriveni travom do neprepoznatljivosti...

Pre nego što se vratio u London, arhitekta je lično prekopao grob i

posadio je travu...

Vratio se godinu dana kasnije - na grobu je izrasla trava - u obliku

krsta...

U mesecima i nedeljama koje su prethodile kobnom 21. oktobru 1966. godine

desetine odraslih ljudi i dece sanjalo je identičan košmarni san: veliko brdo

survava se na školu prepunu dece - njihovi užasni krici i plač budili su ih

iz sna.

Zvanično poslednja osoba koja je pre nesreće sanjala ovaj san, bila je

desetogodišnja učenica iz Aberfana, koja je svojim roditeljima ispričala

kako je sanjala da je pošla u školu, ali da zgrade više tamo nije bilo, jer

je bila pokrivena gomilom crne zemlje...

Otišla je u školu... Više se nikada nije vratila kući...

21. oktobra 1966. godine, usled obilnih kiša koje su podrovale prazne

rudničke tunele, survalo se na selo obližnje veliko brdo i potpuno zatrpalo

školu i nekoliko kuća... 

U nesreći je poginulo svih 127 učenika i 16 odraslih... 

Nedelju dana kasnije, u londonskom listu "Irving Standard" pojavio se 

neobičan oglas. Doktor Džon Barker, londonski psihijatar pozivao je sve

one koji su pre 21. oktobra sanjali nesreću... Na njegovu adresu stiglo

je šezdesetak pisma, iz raznih krajeva Engleske... međutim, opis snova

bio je gotovo identičan...

Verujete li?