Što bi rekli moji Zaječarci: kefćem i apem, al badava se osećam

ko džavljiga kad ne pomaga...

Eh, kako vreme leti... nekad je ovo imalo smisla... 

Moja generacija... Hm... baš bih volela da vidim

neke od ovih ljudi... Naredne godine nam je pet

godina od mature, a ne mogu ih sve pronaći...

Neki su na fakultetima, promenili brojeve mobilnog,

neki su u Nemačkoj, Austriji... neki se oženili i udali

pa kud koji mili moji, širom Srbije...

U svakom slučaju, nedostaju mi... i ako se ne javljaju,

i ako se ne vidjamo... ipak su u mom srcu...

Najteže mi pada kada vidim svoga oca kako plače... valjda

zato što je za mene oduvek bio oličenje snage, odlučnosti...

Zato što po mom detinjastom mišljenju spada u kategoriju

"larger than life"...

Do danas videla sam ga kako plače samo dva puta... a

danas i treći put...

Nakon 34 godina radnog staža ostao je na ulici... isuviše jak

da to podeli sa nama... ćutao je... krio, lagao... i na kraju...

priznao...

Teško je danas naći posao...  ako nemaš iskustvo - neće te,

ako ne daš mito - hoće te, ali za neko rmbanje... ako imaš

iskustvo - mator si... ako si pametan - džaba, nisi zgodan...

Kakve su sve meni izgovore davali za odbijanje... eh...

I tako, jutros probudilo me je šunjanje....tata pakuje putnu

torbu, mama plače... Veli, našao posao... u Pančevu...

Dva meseca neće biti kući... vidim ga kako okreće glavu, 

a ja sam tatina ćerka... znam da se bori da ne zaplače...a

ja, vrištala bih... al ne smem, zbog njega...  

A on, sve užurban... jedva čeka da pobegne od nas, da se na

miru isplače... ali, nije izdržao... zaplakao je... sav posramljen,

uprtio torbu, na rame... i trk niz stepenice... jedno žurno "Vidimo

se za dva meseca...." 

A ja... još uvek plačem... osećam se tako nemoćno... jesam li ja

glupo derište... ili samo još jedan tranzicioni gubitnik... 

Laku noć, tata... Lepo spavaj.... 

Obzirom da mi je pre neki dan sestra čvrsto pretrljala nos

pričom kako je uopšte ne slušam, i kako će da bi privukla

imalo moje pažnje morati da ugradi monitor mesto glave i mi

šalje mailove kako bi mi me pozvala na kafu - reših da samu 

sebe stavim na test: mogu li ja bar 24h bez neta?

Hm... reših da odem u prirodu.... 

da malkice iskuliram... i prvih dva sata je prošlo sasvim ok... a onda...

pa, izgleda da je seka bila u pravu... stvarno je počeo da mi se priviđa

monitor.... hm.... 

Posle ručka i komentarisanja o tome šta će se raditi uveče - ponestalo

je tema... Shvatila sam da ljudi u običnom razgovoru retko koriste 

termin rofl... Urgh... još jedan promašaj.... 

Na jedvite jade skrpih do večeri... tu sam već potpuno umukla... komšinica 

se uzvrtela oko mene, pita da li mi je dobro (jer ćutim samo u retkim 

prilikama)... pregurah i noć... Ujutru sam zapalila kući...

Kompjuter sam :( a ja ne smem da ga pipnem - obecala sam da necu, a

i kao da ostavim utisak da imam iole malo karaktera... pravac faks,

da vidim kako je prošla štampa časopisa... tamo totalna ludnica!

Bla,bla, bla... slušaj ti mene kad ti ja pričam  (gde su sad cigarice

moje mile)... nervni sistem pred slomom! Maximum overload!

Anđela, hoćeš cigaretu? 

NEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEE!!!

Naravno, nailazi moj omiljeni lik... Kreće ista priča:

E, sinko, pamtiš li ti kada je bata Neli bio gradonačelnik Zaječara....

Auuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuu!

Upomoć!!!!!

Trčećim korakom nizbrdo... izuvam se u letu... palim monitor, modem,

i prepoznatiljivo plavo svetlo.... ah...kakva milina...

Mislim da sam definitivno zavisna od neta.... ima nečeg privlačnog u

virtualnom svetu...