Ništa nije tako poražavajuće kao osećaj samoće, nemoći i praznine koji nastaje onda kada premotaš film svog života i shvatiš da si svoje nade i želje investirao u jednu od onih piramidalnih štedionica...

Već noćima lutam istražujući prazninu sopstvene duše, mračne kaverne iz kojih izvire neki čudan osećaj uzaludnosti...

Odlazim na spavanje sa osmehom na licu, tek da ne bih unela nemir u tminu koja već okružuje moje bližnje... sklapam oči, u zagrljaju mi je hladan jastuk - moj dugoodišnji verni saputnik...

Teško je plakati u savršenoj tišini, gušiti se u suzama... U grudima neviđeni bol...

Postavljam sebi pitanja... šta sam uradila, gde sam pogrešila... kakva je moja budućnost... svaki odgovor donosi novo gušenje, novi osećaj čudne topline koja nastaje onda kada suze klize niz lice... Neizvesnost donosi bol...

Siti gladnima ne veruju - uče ih da nije vrlina u materijalnom, već u nematerijalnom, ali njima ne krče creva, njihova deca ne hodaju u bedi...

A beda ... ona ogrubljuje naša srca, gruba postaju lica naših bližnjih, a za njom uporno korača greh...

Tako je pusto moje srce... Želim da plačem iz duše, sa osećanjima, a ne sa stisnutim pesnicama, na foru, prizivajući u sećanje trenutke stida...

Želim da se osećam živom... a smrt deluje tako privlačno...

Znam, to nije rešenje, to je beg...

Pokušavam da molitvom probudim ono božansko koje svako od nas nosi u sebi, jer svi smo deca boga... ali, čujem samo eho...

Gospode, kako je duga ova noć... a meni je potrebna noć koja traje sekund... zora donosi spasenje, znam da neću posustati ako na nebu ugledam tračak svetlosti.... ali treba dočekati zoru... a sa svakim danom zora je sve dalje... noć sve duže traje...