Kada se o ovom tipu seksa povede reč, ne mogu da se ne načudim 

komentarima. 

Gotovo sve devojke konstatuju da  nikako i ni pod kojim uslovima ne bi pristale na analni seks, dok je među muškarcima mišljenje podeljeno: jedni ga smatraju najvećim zadovoljstvom, a drugi najodvratnijim činom...

Međutim, ono što me buni kod pripadnika muške populacije koji su pobornici 

analnog seksa je sledeće: ako cura neće da pristane na takav odnos - ona je seljanka, a ako pristane - onda je k"rva...

U čemu je poenta?

Vašarska atomosfera, ekstrakoncetrovani roštiljski dim... musava šatra, raštimovani «bend» drema nad instrumentima i proizvodi neki hipnotišuići zvuk u ritmu «unca, unca, unca, unca....»
Seljačka je para s mukom zarađena, džepove i novčanike čuvaju zmije prisojkinje, al nema tog džepa koji može ostati imun na kafansku pevačicu koja vrcka u oskudnom odelu preplavljenom šljokicama, ima friz kanda ju je pljesnulo nekih 220 V, nalakirane nokte i štikle bar pola metra visoke....
Uh, kako čoveku da ne bude milo oko srca, naročito kad se priseti one muke što ga čeka kod kuće, tačnije u bračnoj postelji...
Izlazi pevačica, i kreće pesma:
«Uteraj mi dragi.....» unca, unca, unca, unca...
«Joj, uteraj mi....» unca, unca, unca, unca....
Publika u transu.... svi bi da štipnu i da pipnu...
«Kola u garažu.....» unca, unca, unca...........
Kad se podigne atmosfera, kreću pesme u hard-core varijanti, a orkestar hvata drugi ritam:
«Turam, guram, al neće da uđe» rke, koke, rke, koke....
«Moja noga u cipele tuđe....»
Tako je rođena srpska estrada...
Nakon Mice, na scenu stupaju novokomponovane pevačice u vrućim pantalonicama, koje simbolizuju ujedno i promenu u srpskoj ekonomiji
i u srpskom moralu...
One ne samo da govore o tuđim cipelicama i suknjicama, već nam i prikazuju sve ono što su od nas skrivali....
Al, ne lezi vraže... nema ničeg strašnijeg od toga kada se tikva pokondiri...
Prođoše momci sa vrelog asfalta, prođe i hiperinflacija... Došlo novo doba, da se drugi stajling proba...
Neki su se snašli, a neki...
Pa, šta reći, nekima je priroda bila majka, a nekima maćeha...

 

Oduvek su me nervirale priče o srpsko-ruskom prijateljstvu, tačnije o nadmoćnim "baćuškama" koje nam vekovima već pritiču u pomoć onda kada je teško,

jer zaboga - ko će kome, ako ne svoj svome...

I zbilja, već dobrih 400 i kusur godina oni su uvek u blizini kad se javi nešto

trulo u našoj nam dragoj, valjda imaju kljun... pardon, nos za te stvari. A mi, valjda zato što smo se u pogledu vladarstva ugledali na nejakog Uroša (ili smo jednostavno ovce koje ne mogu bez pastira),

volimo da se po komšiluku razmećemo i pretimo kako ćemo

povući za rukav velikog batu, pa se tako srećni zanosimo ko ona stvar u kosidbi, jer kad god dođe odsutni momenat da bata ispraši nekoga, ispostavi se da je zalutao razvrćući se za nečijom kratkom suknjom...

U kategoriju onih stvari koje mi nikada neće biti jasne spada sledeće:

važimo za jedan od najinteligentnijih naroda na svetu, a već 400 godina nikako da skapiramo da nas u 99,9% slučajeva Ruje uvek ispale i to za medalju!

Aj što sto smo se naprimali prvi put, aj što smo se naprimali drugi put, aj i treći... al ovo je već previše...

Nikad neću uspeti da iz glave izbrišem onu parolu sa protestnih mitinga iz 1999. :

"RUSI, TAKO VAM HRISTA, POŠALJITE NAM JEDAN S 300"!

Bilo bi smešno, da nije toliko žalosno...

Cela ova priča o istorijskoj-bratsko-hrišćansko-slovenskoj(itd.) ljubavi između Rusa i Srba neodoljivo me podseća na onaj čuveni ljubavni stih:



"Umro si dragi - zapaliću travu,

da što pre zaboravim pokojnu budalu...

Umro si dragi, sedim ti na grobu,

plakati bi htela, al od smeha ne mogu"...



Radujmo se, dakle, dok god Rusi tvrde pazar sa ostalim velesilama, jer kad utvrde cenu, jebali smo ježa u leđa...