MILIONER - NA KORAK OD ISPUNJENJA SNA...

Autor hyperblogger | 6 Avg, 2007

Risantijevic Andjela

Eh, ko od nas nije sanjao o brzoj i lakoj zaradi? San o hlebu bez motike večno proganja ljudsko biće... A kako i ne bi, ipak nismo svi u prilici da beremo višnje i od toga kupimo BMW ili da se rodimo sa zlatnom zvečkom u ruci...
Nije taj san odlika samo siromašnih ljudi, koje odlikuje nizak koeficijent inteligencije...
Elem, i ja sam sanjala taj san (povremeno me proganja i danas)... i rešila sam da ga, makar u izvesnoj meri, ostvarim...
Prijavila sam se za kviz "Želite li da postanete milioner?"... Bolje rečeno - prijavljivala sam se punih godinu dana... i taman kad sam digla ruke - pozvali su me, i rekli su mi da sam takmičar u jednoj od narednih emisija...
Wow! Nisam mogla da poverujem... Iščekivala sam taj dan, željno... prelistavala enciklopedije, pitala se da li ću proći brze prste... drhtala pri pomisli na kamere, publiku u studiju, ogroman auditorijum...
Napokon, kada je taj dan došao... sve se dešavalo brzinom svetlosti - potpisivanje ugovora, put do Makiša, šminka, garderoba, svetlosna proba, zvučna proba, proba brzih prstiju... Kada sam na probi sela u vruću stolicu, protumačila sam to kao neki tajni znak...
Hehe... imala sam 375 000 dinara u ruci... i... pa, nisam htela da odustanem... Tada sam bila optimista, verovala sam da je ceo svet pod mojim nogama, pa zašto i ja ne bih imala sreće makar jedan put u životu...
Xexe... i... pa, nisam je imala... uprkos tome - ne kajem se...
Duboko u sećanju ostalo mi je grljenje sa svim članovima režije koje je oduševila jedna mlada, hrabra žena...
Bila sam na korak od ispunjenja svog sna...
Ne sumnjam da će mi se opet pružiti prilika - život je dug... ali, pitanje je kada, i pitanje gde...
Kul

"JEDNOM NARKOMAN - ZAUVEK NARKOMAN???" KAKO TO RUŽNO ZVUČI...

Autor hyperblogger | 6 Avg, 2007

Nikad nisam bila svetac... bože moj, i ja sam grešila... ne jednom, mnogo puta...Mladost, ludost... probala travu - shvatila da mi ne odgovara, da me 

ne čini posebnom ni u kom pogledu, pa digla ruke...  Međutim, ima onih koji ne odustanu na vreme... Moj prijatelj je bio heroinski zavisnik, pre nego što je pristao 

da se leči, promenio jenekoliko fakulteta, napravio puno s"anja... ali, izvukao

 je živu glavu... Bilo je to pre7 godina... Zakleo se da nikad više u životu neće...

rekao da je našao svoj cilj i daće ga slediti...

 Završio je školu, otpalio za Bgd da nađe posao, da bi se češće viđao sa novom

devojkom... i nekoliko meseci kasnije, vratio se... punog novčanika... u rent a car

vozilu... Hvala Bogu, svi smo se radovali... ali, radost je kratko trajala...

Ne samo što je ponovo postao heroinski zavisnik, već je postao i diler... Raskinuo

je sa devojkom... pod svakodnevnom je prismotrom policije... 

Žao mi ga je... ali, on odbija da razgovara... ne želi pomoć, ne želi ništa,

kao da namerno srlja u svoju propast... 

Požalila sam se jednoj prijateljici, a ona je hladno rekla: Jednom narkoman, 

zauvek narkoman.... 

Da li je uzaludno nadati se ičemu...  

U ČAST BODLERU

Autor hyperblogger | 6 Avg, 2007

Risantijevic

 
"Kada osetiš da ćeš se utopiti
ne pružaj ruke i ne nadaj se...
Tamo negde ne postoji slamka spasa,
ne - već tvoja poslednja zabluda!



Nema ničeg goreg od poslednje nade,
ti samo pretpostavljaš, ja znam!
Strašno je kad snovi postanu prah,
ti, živi mrtvac, više ne plačeš...


Plakao bi, ali nemaš suza
sad, kada su ti stvarno potrebne...
Potrošio si ih uzaludno!
Čime sprati krv sa ubijene duše?


Ti možeš birati, ali čemu sve to?
Pa, zar od dva zla manje?
Svaki tren postojanja će te boleti,
smrt je brza - oslobađa patnji..."

 

PRIVATNI VS. DRŽAVNI FAKULTETI

Autor hyperblogger | 5 Avg, 2007

 

U srednjoj sam bila vukovac, primerni đak... naravno, očekivalo se da upišem neki fakultet ili najmanje višu školu, i od mene se očekivalo mnooooogo..Ipak, kada su moji profesori u srednjoj školi saznali da sam upisala privatnu višu školu, osuli su me drvljem i kamenjem...Ne kažem da nije bilo svega i svačega, zaista... ali, iste te priče slušala sam i od mojih prijatelja koji su školovanje nastavili na državnim fakultetima... Stvari se nisu promenile ni kada sam proglašena za studenta generacije - i dalje s svi klimali glavom: pa da, ali bolje bi bilo da si upisala državnu školu... 

Kakve sad to veze ima? Zar je činjenica da je prosek studiranja na nekom fakultetu 

10 godina i više dokaz kvaliteta te ustanove? 

 

DA LI PRIJATELJSTVO UMIRE?

Autor hyperblogger | 5 Avg, 2007

Risantijevic Andjela

 

Ovaj momenat ostao je u mom pamćenju urezan za sva vremena...
Bili smo luda ekipa... Imali ideja u jednoj sekundi više nego što pojedini ljudi imaju za celi život, ljubavi, hrabrosti, volje koja pokreće planine...
Mislili smo da je pod našim nogama ceo svet, i bio je ...
Ali, postepeno je počelo da se događa nešto čudno...
Isprva, reči više nisu imale istu jačinu... onda ni pogledi nisu bili tako jasni...
Udaljili smo se jedni od drugih..
Viđali smo se jednom u nedelju, pa u mesec, pa u godinu dana... Svako od nas je našao svoj put... Bili smo tu jedni za druge, kada je bilo teško... ali, posle te jednokratne pomoći, pružali bi ruke jedni drugima i opet bi se razišli...
Da li smo mi i dalje prijatelji, ili samo prolaznici koje je život u jednom trenutku spojio kako bi pružili pomoć jedni drugima?

Može li pravo prijateljstvo da umre?

 
«Prethodni   1 2 3 ... 67 68 69 70 71 72 73 74 75  Sledeći»