Nikad nisam bila svetac... bože moj, i ja sam grešila... ne jednom, mnogo puta...Mladost, ludost... probala travu - shvatila da mi ne odgovara, da me 

ne čini posebnom ni u kom pogledu, pa digla ruke...  Međutim, ima onih koji ne odustanu na vreme... Moj prijatelj je bio heroinski zavisnik, pre nego što je pristao 

da se leči, promenio jenekoliko fakulteta, napravio puno s"anja... ali, izvukao

 je živu glavu... Bilo je to pre7 godina... Zakleo se da nikad više u životu neće...

rekao da je našao svoj cilj i daće ga slediti...

 Završio je školu, otpalio za Bgd da nađe posao, da bi se češće viđao sa novom

devojkom... i nekoliko meseci kasnije, vratio se... punog novčanika... u rent a car

vozilu... Hvala Bogu, svi smo se radovali... ali, radost je kratko trajala...

Ne samo što je ponovo postao heroinski zavisnik, već je postao i diler... Raskinuo

je sa devojkom... pod svakodnevnom je prismotrom policije... 

Žao mi ga je... ali, on odbija da razgovara... ne želi pomoć, ne želi ništa,

kao da namerno srlja u svoju propast... 

Požalila sam se jednoj prijateljici, a ona je hladno rekla: Jednom narkoman, 

zauvek narkoman.... 

Da li je uzaludno nadati se ičemu...  

 
"Kada osetiš da ćeš se utopiti
ne pružaj ruke i ne nadaj se...
Tamo negde ne postoji slamka spasa,
ne - već tvoja poslednja zabluda!



Nema ničeg goreg od poslednje nade,
ti samo pretpostavljaš, ja znam!
Strašno je kad snovi postanu prah,
ti, živi mrtvac, više ne plačeš...


Plakao bi, ali nemaš suza
sad, kada su ti stvarno potrebne...
Potrošio si ih uzaludno!
Čime sprati krv sa ubijene duše?


Ti možeš birati, ali čemu sve to?
Pa, zar od dva zla manje?
Svaki tren postojanja će te boleti,
smrt je brza - oslobađa patnji..."
 

U srednjoj sam bila vukovac, primerni đak... naravno, očekivalo se da upišem neki fakultet ili najmanje višu školu, i od mene se očekivalo mnooooogo..Ipak, kada su moji profesori u srednjoj školi saznali da sam upisala privatnu višu školu, osuli su me drvljem i kamenjem...Ne kažem da nije bilo svega i svačega, zaista... ali, iste te priče slušala sam i od mojih prijatelja koji su školovanje nastavili na državnim fakultetima... Stvari se nisu promenile ni kada sam proglašena za studenta generacije - i dalje s svi klimali glavom: pa da, ali bolje bi bilo da si upisala državnu školu... 

Kakve sad to veze ima? Zar je činjenica da je prosek studiranja na nekom fakultetu 

10 godina i više dokaz kvaliteta te ustanove?