Često si govorio: Voleti znači praštati.

Koliko puta oprositi kada voliš? Da li broj oproštaja treba biti jednak broju sekundi u kojima ti je srce treperilo kao krila noćnog leptira dok ljubi užarenu lampu? Ili možda onoliko puta koliko bi i sam želeo da ti se oprosti? Ili opraštanje ne bi trebalo da ima granice, kao što ih valjda ni ona prava doživotna, "vo vjeki vjekov ljubav" nema?

Praštati onoliko koliko voliš - ima tu pomalo racionalizma koji mi ne ide u glavu - kompenzirati ljubav za bol, da bi se došlo do pozitivne nule, ili nule ili čistog gubitka... Nekako mi racionalizam i ljubav ne idu zajedno.

Sem toga, šta kada praštanje postane lažno, kada postane rutina za izbegavanje konfliktnih situacija, kada izbegavanje konfliktnih situacija postane opsesija, kada postane borba za život u igri ljubavi koja boli toliko da modrice od nje ostaju...?

U Svetom pismu stoji: Okreni drugi obraz... Šta kada za okretanje drugog obraza treba više mazohizma no hrišćanskog duha, jer onaj kome se obraz ne okreće ne biva postiđen pred ljubavlju i trpeljivošću?

Dobro je praštati onda kada oprostiti znači preći preko gorkih reči koje se neće ponoviti, preći preko scena koje neće doživeti bis, ali kada praštati znači preći preko sebe... šta više, u repertoar uvrstiti svakodnevne predstave gaženja po sebi - to onda više nije ljubav, to čak više nije ni zdrav razum....

Neka sam grešna, nek nepraštanjem zakupim sebi apartman u najdubljem delu pakla - ali, praštati preko mere neću i ne mogu.

Svi možemo posmatrati jednu te istu sliku - a opet, svako od nas će je doživeti i videti na svoj način. Ako uzmemo za primer sliku iznad: romantičari će videti srce, realisti zgužvani list biljke koja se koristi u farmakološke svrhe... :) neki će videti grozne zanoktice, i prokomentarisati kako bi oni to majstorski sredili... ja vidim samo jednu od sitnih lepota koje nam svakodnevno promiču, jer pokušavajući da živimo, zapravo ne živimo.

Elem, danas je bio jedan od onih dana kada sve nekako ide po sopstvenoj volji. Po samovolji šefa prošetana sam sa mesta u pogonu na naplatu potraživanja - jer je skontao da nije dovoljno reći samo : daj mi pare, da bi za jedno prepodne na računu sakupio 300 000... ima nečeg i u lepoj reči, iako to naš domaći privatnik nikada neće shvatiti.

Pfff... ne želim da pričam o privatnicima - mogla bih da odem u pogrešnom smeru.

Elem, ima nečeg  zabavnog u naručivanju muzičkih želja na radio stanicama - nekako je zabavno šatro slučajno pustiti stanicu, praviti se blesav i slatko se nasmejati kada se rođendanac nađe u čudu čuvši na talasima svoje ime i čestitku, još i omiljenu pesmu... dobro, dobro... znam da postoje milioni različitih načina da se dragoj osobi stavi do znanja nešto, al navika je valjda navika.

Elem, moja mama voli narodnjake - ne ovaj domaći turbofolk, nego one stare pesme, iz sedamdesetih, osamdesetih - u kojima ima kafanske duše, nečeg ljudskog i lepog. Ko rekoh, ajd da joj čestitam rođendan i da je iznenadim... primenila sam standardni recept - šatro malo pojačala radio - slučajno, otkucala poruku i poslala. Naravno da je uspelo - slatko se nasmejala, i dopalo joj se.... Srce mi je bilo puno. Ko rekoh, ček baš da poručim još jednu - mahinalno ukucam šifru da vidim koliko su mi skinuli i nađem se u šoku kada sam skontala da je cena poruke preko 500 dinara.

Zaboga?!

Da se razumemo - nije mi žao, vredi mama i 1 000 0000000  ... puta više od toga, ali nekako se osetih namagarčeno. Stanica je ozloglašena po onim kvizovima gde je nagrada mobilni telefon,a  na nagradno pitanje koje glasi: Šta je plajvaz? Niko ne zna odgovor, iako se po 100 ljudi javi i odvali koješta....valjda je trebalo da mi padne na pamet zašto nikada u programu ne pominju cenu sms-a....

Naravoučenije: Nikad više neću čestitati nikom ništa preko Radio Balkana :) stavljam ban na mogućnost slanja poruke sadržine : A razmak na 1202 :)Već koliko sutra odlazim u vip i uradiću to svega mi....

Pogledam opet stanje... pa rekoh sebi - samo još jedna, pa neću nikad više :)

Srećan ti rođendan, mama!

Moje šetnje već su nadaleko poznate - gotovo uvek su podstaknute nekom tugom, brigom, ličnim osećajem nepripadanja i lutanja. 

Rezultat svih šetnji su, gotovo po pravilu, fotografije, stihovi ili još dublja ćutnja - koja je rezultat zaključaka koji su predugo odlagani.

Ustala sam u pola osam -jedini slobodan dan i ja baksuz ne mogu da spavam. Probudila sam se po navici - sa bezveznim "nedelja" ukusom u ustima. Tu ni sto lutanja ne pomaže. Obukla sam se, uzela fotoaparat, dva mobilna telefona ( uključila prihvatanje poziva sa liste ) i krenula. Bez smera i jasnog cilja.

Uložila sam krajnji napor da se priključim na prirodu, na plavo nebo, peščanu plažu kraj keja, nepregledne tepihe cveća,da na taj način oteram sve gorke reči, ružne misli, tugu... ja sam bekstvo u imaginarne svetove podigla na nivo umetnosti, da nije tih svetova i knjiga koje gutam ovih dana - verovatno bih skrenula odavno...

Rađamo se sa strahom od prolaznosti - upiremo se svim snagama da stvorimo ili sudelujemo u nečemu što će biti večno.  Ne pristajemo ni na šta manje, iako znamo da su generacije pre nas omanule u tom pokušaju - sizifovski se borimo... Kakvo je to prokletstvo u nama? Da li je to šarena laža kojom bojimo sivilo svoje prolaznosti, dajemo aromu svom životu? Koliko uopšte traje zauvek?

Zašto je toliko važno da stvorimo nešto što će trajati duže od nas samih? A mi, mi smo tako krhki, samo jedan maleni stisak može nas uništiti - jedna gruba reč, preki pogled, stisak ruke...

Krhki smo kao maslačak...  samo je dovoljno da vasiona trepne okom i gotovo... nema nas više - istina, naši snovi postaće začetak novih svetova, koji će se roditi da tamo negde učine trenutak večnosti lepšim, ili bar podnošljivim... da li je to večnost?

Nisam sigurna. Osećam u vazduhu nešto čega se bojim, nešto veće od sebe, jače... možda je to samo moja mašta, možda ja to samo starim... 

Bojim se.
I to je valjda normalno.
Čega? Prolaznosti... Čini mi se da je moje postojanje toliko bilo bezbojno da iz njega neće nići novi svetovi....

A možda je to samo san.

Samo da vasiona ne sklopi dlan... samo još treptaj makar, za šansu da dokučim večnost.

U potrazi za budućnošću često sam se gubila u lavirintima prošlosti. Utvare, sećanja i otelotvorena griža savesti - u širokom rasponu nakaza i ličnih čudovišta, vešto su premeštale zidove - varajući me, dovodile su me na sam prag ludila.

Tražeći pravu sebe često sam nalazila samo klonove same sebe - sačinjene od tuđih mišljenja i predstava o tome kakva bih trebala da budem.

Gledajući sebe kroz tuđe oči propuštala sam da sagledam svet sopstvenim i uživam u trenucima i vremenu koje se neće nikada vratiti.

I ko sam nakon svih lutanja ja?
Jesam li ja original ili kopija koja hrani svoj ego i pokreće mehanizam sopstvenog postojanja verujući da je original?

Da li je Univerzumu uopšte važna ta lična borba buduće prašine?
Možda je u psihi ljudskog bića da svojim ličnim borbama pridaje preveliki značaj?
Možda "bogove" zapravo nije zanimao Odisej, možda je samo ulivao sam sebi snagu i borio se protiv očaja ubeđujući sebe da je žrtva tamo neke pakosne više sile?
Možda mu tako njegova sopstvena nemoć nije delovala strašno - možda je tako sam sebi delovao jak?

Da li je takva laž neophodna da bi se dala boja postojanju?
Jesmo li pioni zarobljeni tuđom voljom i kapricom ili samo robovi sopstvenih zabluda?

Sa zvezdama u očima ona stoji na samom rubu svemira u srcu noseći nadu i veru dovoljno jaku da, kada zaželi, stvori sopstvenu vasionu.

***

Ti si stvorenje sazdano od čuda i snova uvezanih baršunastom mašnom sačinjenom od uzdaha i suza. Koračaš bespućem svemira od zvezde do zvezde, tražeći svoju, koja će obasjati tvoje snove.

Kada smo se srele bila si malena šumska zver, divlje dete...čini mi se da sam osećala otkucaje tvoga srca na dlanovima, dok si drhtala.

Kako su tužne bile  tvoje oči, a tvoj osmeh zaključan u nekoj fioci...

Kada si porasla? Gde je ono dete - ko je ova mlada žena? Kako i zašto mi je promakla transformacija u leptira?

Slutim, iako su predivna, da to nisu tvoja poslednja krila. 

Znam, još mnogo puta proživećeš iznova sve to. . .

Ne boj se... dotaknućeš zvezde - jer nosiš ih u sebi, za tebe nebo nikada neće biti suviše visoko.

A ako ikada i posumnjaš, uplašiš se ili kloneš - poslušaj me: sklopi dlanove, kao u molitvi, i neka ti palčevi dodirnu usne, sklopi oči - ne, ja neću da se stvorim tu, ali mesto mene biće kao molitva:

Sa zvezdama u očima ona stoji na samom rubu svemira u srcu noseći nadu i veru dovoljno jaku da, kada zaželi, stvori sopstvenu vasionu.

Izgovori je... tiho, sasvim tiho... i znaj, čak i kada ti sumnjaš - postoji neko ko veruje u tebe.

.......

Tebi, jer si posebna, moja Milena.