Boja tuge

Autor hyperblogger | 25 Apr, 2010

 

Za Jeru koji,tamo negde, nosi tamnije od crnog...

Ne možeš nikada spoznati ponore moje tuge, sve i da želiš, to je tmina kojom niko sem mene nije koračao.
Ne možeš - ne jer ti ne dopuštam, već jer ćeš sam odustati na pola puta, pobeći...
Ne preterujem. Pokušaću da ti objasnim.

Često si se zapitao zašto nosim crno - nosim, jer to je boja moga imena, boja mojih misli i nadanja. Ona je ogledalo moje tuge, osećam se ugodno u njenom zagrljaju, kao po zimi umotana u meko, toplo ćebe.
I moja tuga je crna.
Zamisli ogromno prostranstvo, na vidiku ničega, ni oblika, ni slike... samo tmina i neprijatan osećaj kao kada se posle duge suše sprema oluja.
Negde na rubovima tog prostranstva je sumrak. Tu žive nade koje su tek pre čas ili par meseci umrle. One još uvek nisu svesne da ih je pokopala surova stvarnost. Sumnjaju, ali odbijaju da veruju....
Tumaraju pokušavajući da se vrate u svetlost. Tužne prilike koje niko ne može osloboditi patnje koju sa sobom nose.

Ostavi ih iza sebe, ne dopusti da okušaju da ti privuku pažnju, jer pričaće ti dok ne izvuku svu boju iz tebe i sagoreće je u poušaju da se ugreju.

Kako odmičeš dalje, susretaćeš čudnija stvorenja.
Naićićeš na gorde nade - uverene da je vasiona stala protiv njih; nade poludele od bola - spremne da te povrede; nade koje ratuju jedna protiv druge, uverene da su one druge krive za njihov neuspeh....
Tmina je tu sve veća i veća i već liči na mrak u borovoj šumi u noći bez meseca...Ona je teška kao brokat i hladna kao svila, miriše pomalo na topljenu čokoladu sa rendisanom koricom limuna, podseća na detinjstvo protkano tugom, na nežne dečije ruke - dlanove usijane od molitvi upućenih nebu, od grickanja izranjavane hladne usne i osećaj krvi u ustima...
Svaki čas nešto šušne, svaka "senka" liči na pretnju...

Koračaj dalje kroz tminu, oseti gorko jezero, okusi crne oblake bez kiše koje ne goni vetar - vreme je tu stalo.
Tu crno postaje tamnije od crnog.
Šta je tamnije od crnog, pitaš?

Zamisli tkaninu tkanu od niti sačinjenih od suza zaleđenih bolom. Dodaj joj prstohvat razočarenja za čvrstinu, kap stida i pogaženog ponosa za postojanost boja, ekstrakt slomljenog srca protiv gužvanja i dve šolje gorkih reči za kraj...
To je tamnije od crnog... zrači tugom, zapravo upija radost i ispušta je van obrađenu.
Kada bih nosila takvu tkaninu, ti bi razumeo moju tugu, ovako samo možeš da je naslutiš.
Zato me nikada ne pitaj : zašto i do kada ćeš nositi crno, jer odgovor će uvek biti isti - moram, i nosiću doko ne smisle kako da naprave nešto tamnije.

Dom

Autor hyperblogger | 25 Apr, 2010
Za sve ljude koji su makar jedan sekund mog postojanja učinili posebnim....

Dom nije kuća od cigala, zaštini zid koji nas čuva od sveta, surove igre atmosferskih prilika. Iako nam se čini da je dom "kovčeg" svega nam svetog-zapravo nisu nam svete same stvari koje čuva, već uspomene koje iza njih stoje.
Čovek greši, često ne videći dalje od površine, jer je materijalno biće, te teži da sve što oseća opredmeti kako bi bilo opipljivo, jer ono što se ne može opipati - ne postoji, a ako se raduješ nepostojećem i obožavaš nepostojeće, šta više veruješ u nepostojeće - ili si dete ili si "lud".

Dom, to je osećanje u duši da pripadaš, da si deo nečega što je toliko veliko da sve ostalo čini mikroskopski malim.
Dom je ona energija što teče između dve duše - kada te nije sramota da kažeš nekome "to sam ja" i "takav sam ja".
Dom - to si ti sam, bez šminke - ne, to nije negacija, ležno ubeđivanje sebe u nepostojeću perfekciju, to je prihvatanje sebe samog - onakvog kakav jesi, i drugog, bez stida i sa ljubavlju.
Nešto nalik onome, valjda, što Bog oseća kada posmatra svoju decu - svi smo mi pomalo, realno gledano, "šugave ovce", ali u njegovim očima mi smo stado.

Kažeš da ne osećaš, da ne možeš pronaći dom, da nema mesta na svetu gde češ se osećati kao kod kuće.
Odgovor je, dakle, jednostavan - ti u stvari nikada nisi naučio da voliš sebe, takvog kakav jesi.
Moraš... ružna reč... trebalo bi da naučiš da voliš sebe, da otvoriš srce za sopstveno ja, za imperfekcije, sve bore i borice, naprsline i ogrebotine na svojoj glazuri.
Napokon, i ti i svi drugi, lepi ste na svoj način baš zbog njih - perfekcija je samo uslovno lepa, a imperfekcija daje karakter - onu crtu koja daje posebnu notu, daje šmek.

Dom je u tebi... ti si nečiji dom.
Neko, ko ima sreće, dom je mnogima, i u mnogima pronalazi svoj dom.
Ko je malo manje sretan ima manje domova i dom je manjem broju ljudi...
Ali, prava je nesreća ne biti ničiji dom, ne biti deo ničijih lepih sećanja, koja čak i u najtežim trenucima bude osećaj sreće i nade.

Zato ne pokušavaj pobeći od sebe. Pronađi se, ako si se izgubio, i pronaćićeš i svoj dom.

Za one koje volim

Autor hyperblogger | 24 Apr, 2010

Po priči koja govori o nama pronaćićeš ključ za rešenje naše osmosmerke.....
Reč koju sastaviš od slova koja preostanu, rećiće ti šta smo ti i ja....

OBE smo sličnih sudbina,
naš SAN je RADOST
SUZE i JAD naša ISTINA
Stekla si moje POVERENJE to znaš...

Doćiće dan kada će naše ŽELJE i SNI postati stvarnost...
MAŠTA i LJUBAVI daju nam inspiraciju i ZANOS da izdržimo 
do dana kada će naša lica i srca znati samo za SMEH i RADOST.
A što si ti meni, više nije TAJNA...

 

 

Za moderne heroine

Autor hyperblogger | 23 Apr, 2010

Za sve heroine svakodnevnice.


Ja nisam jedna od onih ljudi koji čine grandiozne poduhvate - nisam stvorena da pređem Alpe, pokorim velika kraljevstva, spasem milione... Nikada neću koračati na Mesecu, ili izgovoriti rečenicu koja će se prenositi sa kolena na koleno.

Sve i da želim, neću nikada biti dovoljno patriota da zarad "višeg cilja" žrtvujem ma i vlas kose onih koje volim - da taj trenutak dođe bila bih izdajnik... ja sam, dakle, slaba.

Ja nisam dovoljno visoka da dodirnem nebo, pa ipak svaki dan ga dotičem u pogledima bližnjih.
Ja nikada nisam videla okean, ali znam da sam plačući, od tuge i radosti, u društvu i sama, rodila jedno bezimeno more.

Ja nisam hrabra, pa ipak svaki dan se borim, noseći na plećima teret svih izgubljenih snova, žrtvovanih
želja, i izgubljenih bitaka. Znaš li ti koliko je teško ne odustati i ne prepustiti se bolu? Koliko toga treba proći i videti da bi u džepu imao pregršt mrtvih nada?

Ja umem da te volim najviše na svetu, a da ti uskratim oproštaj ako me povrediš, i odem ne okrenuvši se, iako mi se srce lomi - ja ne umem da praštam, ali umem da zaboravim.

Ja nisam savršena, nisam neko zbog čije će smrti Zemlja stati, nisam ni po čemu posebna... ali, ako misliš da je lako biti ja, izazivam te: da popiješ čašu mojih suza pomešanih sa kapljicom pelina, i nasmeješ se od srca posle toga - onako, iskreno. Izazivam te da se tri jutra budiš u mojoj koži, i ne poželiš da budeš neko drugi. Izazivam te da pružiš ruku onima koji su te povređivali kada ti je bilo najteže.

Možeš? Sigurno?

Onda si zaista veliki čovek , i znam da mi nećeš zameriti što biram da provedem ovaj delić večnosti u svojoj malenkosti.

E V O L U C I J A (Tako to ide)

Autor hyperblogger | 18 Jun, 2009


Kad sam imao 14 godina, nadao sam se da ću jednog dana imati devojku.

Sa 16 godina imao sam devojku, ali me ona nije baš volela pa sam zaključio da mi treba strastvena devojka puna životnog žara.

Na faksu sam se zabavljao sa strastvenom devojkom, ali je ona bila suviše emotivna. Sve je bilo dramatično, bila je kraljica drame, sve vreme je plakala i pretila samoubistvom. Tada sam zaključio da mi je potrebna stabilna licnost.
Sa 25 godina našao sam veoma stabilnu devojku, ali je ona bila dosadna. Bila je potpuno predvidljiva i nikad se nije uzbuđivala ni oko čega. Život je postao toliko dosadan da sam zaključio da mi treba malo uzbudljivija devojka.

Sa 28 godina našao sam uzbudljivu devojku, ali nisam mogao da držim korak sa njom. Jurila je od jedne stvari do druge, nikad se nigde ne zadržavajući. Činila je lude, iznenadne stvari i činila mene isto toliko jadnim koliko i srećnim. U početku je bila zabavna i vrlo energična, ali nije imala nikakav pravac. I tako sam odlučio da nadem devojku koja zna šta hoće.

Kad sam napunio 31 godinu, našao sam pametnu, ambicioznu devojku, koja je stajala čvrsto na zemlji i njom sam se oženio. Ona je bila toliko ambiciozna da se ubrzo razvela od mene i uzela mi sve što sam imao.

Sad sam stariji i mudriji, pa tražim samo plavuše sa velikim sisama.
«Prethodni   1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 ... 73 74 75  Sledeći»