Ne, ovo nije tekst o pivu...štetnom ili blagotvornom dejstvu piva... čisto da se zna...

Kažu da je najstrašnije kad se tikva pokondiri... Ja bih, poučena svojim nekim naopakim iskustvom kazala da je ipak strašnije kad se lenjivac pretvori u sportistu ( barem ako je suditi po fizičkoj reakciji...)...

Elem, hibernirala ja tako već mesecima uz monitor, i iz bog zna kakvog razloga genijalno reših da se "bacim na sport"... naravno, ja ne bih bila ja kad ne bih preterivala ... pa tako reših da trčim 3 km dnevno.... ( ne odjedared , u serijama od po 400 metara... )... naravno, ne bih ja bila ja da mi neočekivani uspeh u trčanju iznenada ( opet ja sve nešto iznenadno ) nije postao mali i smešan, te reših da isti podvig ponavljam dva puta dnevno, ali da trčim iscela, i to ni manje ni više nego po gradskim ulicama ...

Naravno, ne samo što sam ubrzo postala nepresušan izvor zabave ( duboke starke, savršeno bele, jednako bela trenerica, crveni duks i sivi prsluk - zamalo kao Roki )... nego sam otkrila i blagotvorno dejstvo muzike u kombinaciji sa trčanjem (slušalice u ušima i muzika dovoljno jako odvrnuta da ne bih čula ni vatrogasni kamion pod punim rotacijama )...

Ah, da .... razbudila sam i hroničnu upalu zgloba ( uzrokovanu mladenačkim ludovanjem i pokušajem da dokažem tezu da se zglob može rotirati do 180 stepeni )... tako sada trčim sa dvostrukom bandažom na zglobu ( zaboga, zar je neko pomislio da će to biti dovoljno da odustanem? )....

Jutros mi je trčanje pokvarila kišica... do vraga... morać večeras da nadomestim ( ako uspem dovoljno uverljivo da odglumim pred ukućanima da ja HODAM a ne imitiram gospodina Čanka :P koji je opet ( barem meni ) sasvim iznenađujuće izgurao Tobića Tobića sa mesta IDOLA MLADIH (ako se iko još uvek seća genijalnog khm... tvorca horoskopa i tehnologije sviranja "u leba" ) i suvereno zavladao mojim komšilukom kao najfaca (čak ni sve one zgodne damice nisu uspele da se izlaktaju..)

...

E sad, ako je iko uopšte i stigao do ovde i zapitao se šta sam ja uopšte htela da kažem... Moram biti iskrena: POJMA NEMAM...

Tek, da vas podsetim - smeh je zdrav za dušu, a mene je jutros ovo baš nasmejalo, jer me je podsetilo na sve one (pile)telešopove za kojima smo mi obični smrtnici otkidali:

Ljubim vas... 

Tako dugo nisam svoje misli zapisala, da mi se čini da sam sasvim zaboravila kako se to čini... Ušla sam u dijaloge sama sa svojom dušom, počela da zapisujem misli iscrtavajući ih pogledom na plafonu u polutami sobe, na zvezdanom nebu... kolovozu... tankoj crti horizonta... katkad i na sopstvenim dlanovima...

Nova godina je loše počela... tuga i smeh uvek su bile pomešane, ali ovaj put je presek bio tako nagao... zabolelo je, možda upravo zbog osećanja samoće uzrokovanog čijenicom da dok ceo svet slavi u mom srcu je sivilo... 

...

Odlutala sam...  shvatila sam da sam izgubila sebe u lutanjima između snova i stvarnosti, virtualnog i pravog sveta, tuđih i mojih želja... želela sam da se pronađem...

...

Dani su bili čudni... neki su ličili na melodiju "La vie en rose..."

Prijatni... ispunjeni osmehom... srećom, osećajem pripadnosti i ljubavi... prijateljstva...

Neki dani su bili...

Ispunjeni ružnim rečima... porazima... izgubljenim nadama... bilo mi je teško, na momente mi se činilo da je dno postalo za mene nedostižna visina... da sam skroz pogrešila, da već godinama ratujem protiv vetrenjača, zatvorena u veliku staklenu kutiju, okružena virtualnim ljudima...pod budnim okom nekoga sa prilično bolesnim smislom za humor...( neko mi reče: svako od nas barem jednom bude paranoik... )

Bilo je i onih kada su moje oči izgledale:

Kada sam se osećala kao veliko dete...  

...potpuno oduševljeno snagom prirode... ispunjeno njenom snagom.... 

nasmejano, razdragano novim otkrićima... 

Ponekad se dešavalo da u jednom danu doživim sva četiri godišnja doba... raspoloženja su se smenjivala.... emocije kuvale.. 

I onda...

Rođena je jedna sasvim druga ja...  

Ne... nisam otkrila veliku životnu mudrost koju bih mogla podeliti sa vama.... otkrila sam "the next best thing"... samu sebe... 

Volim vas i nedostajete mi puno.... 

Znam da je kalendarski proleće još daleko... ali, potrebno mi je da zima ode, što pre... zima kao simbol hladnoće,sputanog i uspavanog života... potrebno mi je da osetim kako se priroda budi, da osetim njenu snagu kako buja, i deo prisvojim za sebe kako bih stavila tačku na zimu u sebi...

Prvi, siguran znak da je zima pri kraju, barem ova vanjska je stigao:

Od detinjstva sam volela mimoze... 

Kada će se okončati ova unutrašnja zima.... ne znam... ne mogu  ništa da obećam... nije da se ne trudim i da ne želim... godina je počela pogrešno...  

Radim na tome da navučem osmeh na svoje lice... može biti da će mi to poći za rukom već sutra... raport sledi...

A do tada .... 

 Ponekad mi tako teško polazi za rukom da pokrenem onu komplikovanu mašineriju - presu koja iz mog srca izvlači kapi virtualnog mastila.... nekad je pokreću briketi lepih sećanja, nekad miris, nekad pejsaž...

Otud i boja mastila.... nekad je jarko crvena, kao srce nara, mami osmeh na lice... a nekad je bledo siva, i čini se da će se reč ispisana njime prelomiti napola od tuge kojom je obojena...

Provela sam čitav dan pokušavajući da istisnem makar samo jednu kap plavog mastila, znaš na koju boju mislim.... onu koju ponekad u letnjim večerima par časaka posle zalaska Sunca ima nebo... onu kada se pojavi prva zvezda, sramežljivo... uvek me podseti na priču koju oboje tako volimo... 

Dala sam sve od sebe, nemoj mi zameriti... razmišljala sam o tome kako je čudan bio svaki razgovor koji je vodio otkriću da tamo negde postoji biće slično meni... razmišljala sam o svim onim "serendipiti" situacijama.... o tome kako se ušuškan jadaš kako si prehlađen, a možda je to sve i nešto drugo....

I nije išlo..... mogla sam falsifikovati... naravno.... mogla sam pokušati i pomešati crveno sa crnim,dodati kap zelenog.... mešati... falsifikovati boju plavog.... ali ja znam da bi ti osetio... i to ne bi bilo to...

Poklanjam ti zagrljaj... znam da ćeš razumeti, znam da nisi sam, ali si usamljen...  i vazduh večeras ti se čini tako čudnim, ispunjenim nekim čudnim bojama i zvukovima.... a možda i samo umišljam.....

Tebi.... koji si bio i ostao dečak.... 

I dok sam stajala u redu u apoteci, šmrcava, prilično pospana, potpuno siva, među gomilom sebi sličnih, jedino što mi je privlačilo pažnju bio je ovaj šljašteći detalj na jelci koja se šepurila ponosno u uglu zaklanjajući ceo pult.

Nisam preterani ljubitelj novogodišnje atmosfere.... iz nekog samo meni (ne)znanog razloga prolazak pored novogodišnjih štandova uvek izazove suze...(kao da postoji nešto na ovom svetu zbog čega ja ne plačem, pih... e jesam neka... )... možda zato što sav onaj sjaj nikako ne ide u paru sa bedom moje duše... a možda sve to nema nikakve veze sa štandovima, možda je samo ovezano sa činjenicom da je vreme kada se povlači crta... 

Hvala bogu te se nisam opredelila za poziv učiteljice, pa mogu slobodno reći : Deda Mraz me je od malih nogu nervirao... možda zato što sam jedne noći na putu do toaleta zatekla tatu i mamu kako šuškaju oko stare plastične jelke i nameštaju poklone... a možda i zbog brade? Tek, deda mraz mi nikako nije simbol veselja...

Većina ljudi mirno je stajala pored dekoracija u apoteci... potpuno  indiferentno... valjda su imali prečih stvari na umu....

Pokušala sam da izlečim sivilo skitajući ulicama... osamljujući se, povlačeći se u svoje misli... tražeći ko zna šta... pokušavala da se nasmejem na silu... i nije upalilo...

Samo sam se osetila kao klovn....

Da li je suvišno da kažem da nikad nisam volela klovnove, jer su me uvek asocirali na nešto tužno. 

HO HO HO...

ne znam šta sam htela reći... ali sam imala potrebu da to podelim sa vama....