Život je najčudesniji fenomen - u ma kom pojavnom obliku... lep je, iako često naiđu trenuci kada sumnjam ne samo u njegovu lepotu, već i smisao....

Kažu da se rađamo isti pred Bogom... pitam se često da li je naša sudbina poznata pre rođenja, ili se pak ocrtava u času kada udahnemo prvi dah... ili je možda stvaramo sami, jer često , veoma često  naiđu trenuci kada u tu jednakost sumnjam...  Možda i jesmo jednaki pred bogom, ali problem nastaje u tome što je Bog na nebu, a psi na Zemlji...

Bezbrižni dani su najveće bogatstvo... iako nažalost kratko traju... daju smisao životu, i predstavljaju mirnu luku  koju pohodimo u noćima kada zvezde napuste nebo...

Najveće bogatstvo su sećanja na trenutke podeljene sa prijateljima, ... momente kada smo saznavali ono što smo smatrali velikim tajnama življenja... 

Prva ljubav... prvi poljubac...

...

A onda, bezbrižni trenuci postanu retkost... stvar prošlosti.... dođe vreme kada nam sve češće govore da trebamo da se uozbiljimo i krojimo svoju sudbinu... da biramo svoj put...

Neki postanu čuvari reda....neki žive za 5 minuta slave...

neki ne mogu da se opredele.... neki mogu da se opredele, ali ne i da se uklope...

Bilo kako bilo... kad sva iskušenja prođu... i kada dođe poslednji čas jedino što zaista postaje važno je koliko će se njih sa suzom u oku i osmehom na licu setiti nas... 

I tako ,uz ono čuveno: nemoj da se ljutiš, pretvori mene Pinokio u kariku ovog veselog lanca i navuče na tanak led da izlažem ovde istine o sebi :D (kanda ima nešto o meni što je ikome ovde ostalo nepoznato LOL ).

Elem, pravila ovog veselog lančanog druženja i ponositog iznošenja istina o sebi su veoma jasna:

1. ostavite link do onoga ko vas je odabrao i listu pravila na svom blogu;
2. napišite 7 činjenica o sebi;
3. odaberite 7 ljudi na kraju posta i ostavite njihova imena i linkove do njihovog bloga;
4. obavestite ih da su odabrani tako sto ćete ostaviti komentar na njihovom blogu

Elem sad 7 istina o meni:

1. NE KONZIMIRAM CIGARETE VEĆ 1 MESEC, 1 NEDELJU I 3 DANA .

2. OVISNA SAM O TRAVIANU .

3. SVAKE NEDELJE POGLEDAM BAREM PO 3 DUGOMETRAŽNA CRTAĆA.

4. OBOŽAVAM ROMANZA AMARETO.

5. ORGANSKI NE PODNOSIM LAŽ.

6. TRI PUTA SAM ODBIJENA NA OGLASU ZA POZICIJU STRUČNOG SARADNIKA U NASTAVI NA FAKULTETU ČIJI SAM DVOSTRUKI NAJBOLJI STUDENT BILA  I TO ME ČINI JAKO DEPRESIVNOM :( .

7. ZALJUBLJENA SAM PO KO ZNA KOJI PUT, U OSOBU KOJA NIJE ZALJUBLJENA U MENE...

Za nastavljače ovog veselog lanca istine imenujem:

DR MISHU ( koji će već naći dovoljno ciničnu i duhovitu doskočicu da odbije učešće :D)

GLUMCA ( :D on će, ako se pridruži to već slikovito prikazati )

BEALIEVER ( zato što je istinoljubiva, a opet optimistična )

TALE ( jer mi nedostaje )

BILJANU ( iz istog razloga )

sanjarenja56 ( zbor ruža )

alapacu ( jer volim kad se oglasi , mada mislim da je sve te lancane igrice bas ne odusevljavaju :D )

Pozdravljam vas.... i ljubim. 

Iščitavala sam misli zabeležene pre godinu dana ... otisak moje virtualne duše, kada bih ga ponovo utisnula bio bi dorijanovski zastrašujuće identičan... a neko reče jednom PANTA RHEI... I zbilja, možda se sve i menja, možda sam ja samo jedan od onih retkih koji odolevaju promenama...a možda samo vodim neobično dosadan život... ništa nije isključeno...

Ne, nisam smislila ništa novo, uprkos ćutanju u koje sam upala nisam došla ni do jedne originalne misli, ideje... a verujte mi na reč, provela sam noći i noći u dijalogu sama sa sobom, pokušavajući da razrešim neke sporove... dobar broj sporova jesam rešila, ali moram priznati da mi se nije dopalo baš svako rešenje - doduše, nisam sigurna kome bih mogla da uložim žalbu na presudu... pokušavala sam da je predam vasioni, višoj sili, ali čini mi se da, ako i jest nadležna za ta pitanja, onda nije nimalo ažurnija od naših zemaljskih slaveno-serbskih sudova.

U glavi nosim isti haos sa kojim sam i došla ovde... i dalje se osećam krhko kao one devojčice iz Sara Kej albuma... kada bih predstavila bojom svoju dušu bila bi to ona nestvarna boja različka... 

Osećam se tako krhko... meni je lično smešan osećaj... tako mi je potreban zagrljaj, onaj koji teši, koji čini da se osećaš dobro,ali bojim se da bih se u takvom zagrljaju pretvorila u staklenu prašinu... 

U jedno sam sigurna... u mom svetu postoji nekih mesec dana velika praznina, ona koju su popunjavali moji blogosaputnici....

Nedostajali ste mi puno, .... nedostajete mi još uvek...

Morala sam vam to reći... 

Iz nekog sasvim čudnog razloga kros i kiša su povezani... ne pamtim nijedan kros, od kako sam dete bila da nije bilo kiše... tako je i danas... gomila dece, učitelja tabana po zaječarskom hipodromu ukopavanjući se u blato do članaka... i kao i u vreme kada sam ja bila školarac deca se priteruju na kros na isti način: ko ne dođe dobiće jedinicu i neopravdani izostanak. Meni se čini da jedino što će deca dobiti je prehlada,a mame nervni slom kada im deca onakva dođu kući...

Jedan od razloga što sam se relativno brzo privikla na jesen jesu pečurke - :D gajim veću strast prema njima no Tolkinovi Hobiti.... i moram priznati, uživam ovih dana :)

Vreme sam ubijala gledanjem filmova - jesen me uvek asocira na gledanje gomile filmova... prežvakavala sam Zlatni kompas ( biljche, u pravu si, ukusi su definitivno različiti :D ), Babylon AD, novi Dosije X...  

Sada sam se bacila na prežvakavanje gomile knjiga koju sam dobila na poklon od tetke... cirka 78 naslova koje sam oduvek htela imati ... za početak sam zaglavila sa Žutim dijamantom :), sve mi se čini da će Hese i Stendal biti sledeći... a Dostojevski i Kaneti... sačekaće, boga mi.

Kao i svake jeseni i ove sam opet pokrenula kampanju borbe protiv cigareta... pošto sam više puta pokušavala bezuspešno, sramota me je i da pomenem da opet pokušavam... :( loš karakter, šta da se radi...

Lupam glavu već danima pokušavajući da pronađem materijal o  nemirima u Bugarskoj iz 1995. godine, obećala sam drugarici zbog njenog brata, koji sprema diplomski da ću potražiti... no ispostavilo se da je lakše dati obećanje, no ispuniti ga... tako da, molim vas dragi moji, ko može da pomogne neka mi se javi :D bilo kakav podatak, novinski članak na bugarskom, srpskom ili engleskom jeziku... biću vam veoma zahvalna...

Nedostajete mi puno... ljubim vas i izvinjavam što me nema toliko često... 

Ovo nije priča o princezi koja živi iza sedam gora i sedam mora.... o princezi koja je savršeno lepa i dobra - koju svi hvale i veličaju zbog njene dobre duše... o princezi čije suze, kada plače, tvore bisere, a osmeh bukete ruža...

Ova "princeza" nije savršena... ona je obična, ljudsko biće, bez podrške vila i nadnaravnih sila... 

Živela je ona u visokoj kuli, u svojoj maloj vasioni obasjanoj sjajem zvezda sačinjenih od tuge... osećala je često prazninu koju nije mogla, čak ni nakon najdužih lutanja, da popuni ni pojasni...tražila je odgovor...u dugim minutima ćutnje,kišovitim danima, šareno obojenim nedeljama... i nije ga bilo... sve dok jednom nije usnula san...

Stajao je pred njom, obasjan drukčijom svetlošću... pružao je ruke ka njoj... dvoumila se dugo da li da ga sledi, da dodirne njegove dlanove, bojeći se , neobjašnjivo... strah se mešao sa željom, želja sa nadom, nada ... šta govoriti o nadi....

I napokon, dlanovi su se spojili...ne, nije se pojavila duga, niti je bilo vatrometa... ničeg nadnaravnog... spojili su se u tišini... i ćuteći hodali su zajedno dugo... činilo se čitavu večnost...no, iz te ćutnje rodilo se nešto neočekivano... ona je osetila nešto novo... i činilo joj se kao da se nemi šapat s njegovih usana pretvorio u povetarac i pomilovao je po kosi noseći sa sobom nežnost, mir, ljubav...

Zaplakala je.... posle toliko vremena... i to nije bio plač tuge.... bio je to plač radosti, života... izvukla je svoje dlanove iz njegovih... gledao ju je, na tren zbunjeno... začuđeno.... zavukla ih je u nedra , stajala još tren tiho , a onda je pružila ruke ka njemu. Na dlanovima su stajale crvene krhotine, ono što je preostalo od njenog srca....

Krenula je bujica reči.... odala mu je svoje tajne, one koje su dugo bolele, sklanjajući kamen po kamen sa brane koja je dugo zadržavala njena osećanja, one koja je tako dugo sprečavala da se osmeh pojavi na njenom licu....

Bolelo je.... a opet bilo je tako dobro.... tako prijatno...

Zagrlio ju je... stvorivši svojim zagrljajem oko nje zid, koji štiti od svakog zla, od bola, od tuge, onaj jaži od života i smrti, koji postoji van vremena ...

Vreme je prestalo da postoji.... toplina je ispunila njen svet... 

Ne, ova priča nema hepi end....

Šta se dogodilo sa princezom od krvi i mesa?

Ne želi da kaže... ali, eno je opet na njenoj visokoj kuli, obasjana je svetlošću istih zvezda... sada zna šta izvor one hladnoće... 

Saznanje je učinilo bol prejakim....