***

Tomino srce nije se mirilo sa tugom, ono nije htelo da odustane, nije moglo, kao što ni pluća ne mogu odustati od vazduha.

Pratio ju je svuda, isprva samo pogledom, a onda je postao njena senka.  Čak ju je i u snovima tražio, predano i postojano, znajući da će je jednom naći.

Napokon, uornost je urodila plodom, i Anka i Toma nisu se odvajali, celoga leta, zagrljeni dočekivali su zore i pratili Sunce na počinak. 

Ubrzo je varoš počela da raspreda priče o kćeri divljih polja i dobrom sinu još boljeg domaćina. Nije priča mogla da mimoiđe ni Đorđa, njegovog oca, dobrog domaćina po imanju, teškog čoveka po naravi.

- Jel, Tomo, šta to veli narod da se ti sa onom ... smucaš?

- A šta to? - odgovorio je Toma.

- Ne znam ja, nemoj samo Đavo da te prevari da u tome ima istine, a ako je i ima, od danas da je nema, jes razumeo?

- Kako može to da bude? Kako da istina postane laž?

- Tako što ja to kažem! Odlazi da te ne gledam!

Krili su se, kako su znali i umeli. Ta, zar će reč, pa makar i očeva, da razdvoji one što se vole? 

Dogovorili u se da odu sa čergama, još malo, na jesen, daleko negde, na kraj sveta, nebitno gde, dok god su zajedno. I ništa više nije bilo važno.

Nije otac verovao sinu, slao je staru da ga uhodi, a ona... šta će, lagala je kako je znala i umela, nadajući se u dubini duše da će Tomu proći, da je to samo eto, mladost, nabujala snaga, što će se smiriti.

Jedne zore, zatekao ga je Đorđe kako se prikrada...

- Jel, reče li ja tebi nešto?

- Reče... 

- I?

- Ništa, ne mogu oče... neću! 

- Kako more? A, hoćeš, hoćeš, i možeš, samo još ne znaš!

Ugrabi Đorđe Tomu za ruku, pa ga odvuče u vajat i zaključa.

A ti more, da je odvedeš, u šumu, u polje... gde god da znaš.

- Nemoj, Đorđe, grehote!

- Kuš! 

Nastaviće se...

Malo šta se može porediti sa radošću koju donosi nedeljno jutro.

Zavolela sam nedelju kao sasvim mala. Glavni razlog za to je, čini mi se, miris šećera u prahu i vrućih kiflica sa džemom od plavih šljiva, kojih  je stara plava vangla moje baka Silvije bila uvek prepuna.

Kada bi se iz sećanja kakvim složenim procesom mogla izdvojiti esencija mirisa koji čini nedelju, bila bi to složena i delikatna nota sačinjena od mirisa mešenog hleba i vanile, svežeg pletiva i bosiljka iz bašte, mekof frotira i štirkane postelje umirisane lavandom.

Službujući po provinciji zavolela sam nedelju još više, a kompleksnoj noti sećanja dodat je i miris vruće kafe začinjene zabranjenim pričama koje se, naravno, prenose sa kolena na koleno, kao tajni činilac miraza.

Kada je Dunja ušla u moj život, dodat je još jedan novi miris - miris Dunje...

Radoznalija je od bilo kog stvorenja na ovom svetu, a ja sam, prenoseći joj priče pokupljene po provinciji hranila tu radoznalost, brižljivo raspirujući njenu maštu.

Nisam ni primetila kada je Dunja izrasla od "malenog zavežljaja" u devojčurka, valjda zato što svega par nedelja raspusta provodi samnom u ovoj zabačenoj varošici. Ovog leta nije došla i mislila sam da je ove godine neću ni videti, no, ona se ipak pojavila, razdraganog osmeha, kose prepune pahulja, sa podugačkom listom planova... 

Sinoć me je upitala: Bako, što onu staru livadu zovu Ankina?

Otkud joj to - zapitala sam se.... Pusti to, Dunjice, to je duga priča... neki drugi put... kada porasteš...

Ali bako... pričaj mi...

Ugrizla sam se za usnu i pokajala što sam je učinila toliko radoznalom... znajući da neće odustati, počela sam priču.

Nekada davno, na toj livadi okupljali su se svakog proleća čergari. Niko nije tačno znao kada će doći, niti ih je video kako dolaze, samo bi osvanuli tu, kao da nisu nikada ni odlazili. Kovači bi mehom raspirivali vatre, mlade žene uposlene oko vatri i kotlova pevale su i igrale, mamile proricanjem sudbine, starije su mudro sedele i posmatrale, zagledane u nepoznate i nedokučive daljine.  Mladići su pleli korpe, jurili jedni za drugim kao derani. I tako bi taj mravinjak vrio usred livade do kasne jeseni, nestajući svega par dana pre prvih pahulja.

Jednog proleća pojavila se sa čergarima ona. Niko se ne seća njenog pravog imena, jednom su mi rekli stari da je u prevodu značilo "kći zvezde", no bilo kako bilo, ubrzo su je prozvali Anka.

Nije ona bila prelepa, nije se mogla pohvaliti raskošnom lepotom, no bilo je ipak nečeg posebnog u njenim očima, boje noćnog neba, samo bez zvezda. Kažu da se u njima ništa nije moglo ogledati - kao što se odraz ne može videti u divljim brzacima planinskih reka - toliko je snage i života bilo u njima, ustalasane i neobuzdane mladosti.

Nije malom broju njih srce ubrzano tuklo kada bosonoga Anka zapeva uz vatru, a malena stopala, tako hitro je ponesu, da bi se mogao zakleti da lebdi kao vila....eh... ali, nije marila Anka ni za šta osim za život i radost, i nalazila ju je svuda, u cveću, u zori, u sumraku. I tako je jedno po jedno srce moralo da se pomiri sa tugom....

Nastaviće se...

Čini mi se da več čitav vek nagovaram sebe da navratim ponovo i napišem par redaka makar o tome šta mi se događa, ili bar da sklepam par stihova i oglasim da sam živa... i nikako mi ne ide... ponekad ne uspem ni da se ulogujem, nekad stignem do administratorskog panela, napišem, čak uploadujem sliku, ili krenem sa preradom blog teme ( šatro da je prilagodim svom trenutnom osećanju ) i tu stanem.

Možda je razlog sadržan u činjenici da sam ovaj blog počela da pišem u momentima teške tuge, da tu leže redovi ispisani kroz suzama pomućen vid... pa onako, nalik psu iz Pavlovljevog eksperimenta, prepoznajem u njemu nešto što me plaši.... 

Možda me još više od toga plaši mogućnost da bih čitajući sopstvene misli mogla da shvatim da zapravo i nisam toliko mnogo uznapredovala koliko se meni čini ... ko će ga znati... tek, ima nešto čudno u svemu tome...

Mislim da sam na neki način i dalje ona stara ja:  često bežim u svoje misli,zidajući oko sebe zidove koji se ne daju lako savladati, bežeći od drugih, pokušavajući da pobegnem od sebe... i dalje sam, što bi rekli neki "mudroser" koji ima u rukavu neku lepu misao, upakovanu baš za taj trenutak... i dalje često plačem, iz "neobjašnjivih" razloga... 

Pa šta je onda novo? Naučila sam da se ponovo smejem... i mislim da je to moje najveće dostignuće, bar u proteklih par godina...

Opet govorim "možda" će neko reći: Wow, stara, i to mi je neko dostignuće...to će samo značiti da ne razume strašnu tugu kojom sam samu sebe jednom utamničila, ubedivši se da je život stao... a nije... 

I još i sada tuga pohodi moje misli... ali sada, naoružana osmehom, kao ruža malog princa trnjem, bar imam čime da se protiv nje borim...

Dobro je biti ovde... mada ništa novo nisam rekla... bilo mi je potrebno da ipak to kažem....

Volim vas.

Često hvatam sebe u neodoljivoj želji da pišem o ljubavi, još češče mi rezultatima te želje trljaju nos... nazivajući ih kojekako.

Ne želim reći da ponekad moje reči nisu petparačke... ne želim ni poreći da su ponekad toliko izveštačene i isprazne da je petparac daleko veće vrednosti od njih...

No, ma šta ko mislio o njima, ne marim, ja puštam misli i reči iz sebe kao divlje ptice iz kaveza, da lete kud im je volja i da utišam ovu kakofoniju u glavi.

Više me zanima otkud ta želja?

Seciram sebe - pokušavam. Neretko taj čas anatomije liči na mrcvavljenje, na prizor sa zasedanja časne inkvizicije ( ko da ima bilo čeg časnog u vezi sa inkvizicijom, ali hajde sad )...

Da je Rembrant umesto Nikolasa Tulpa na delu naslikao mene kako držim čas anatomije, tumačeći istovremeno ulogu predavača, studenata i leša, verovatno bi današnji likovni kritičari vodili debate o tome kako je Rembrant na neki nepoznat način došao do lajne spida i počastio svoju maštu... bilo bi i onih koji bi tvrdili da je bio na apsintu... prvi bi to osporavali činjenicom da nije sam sebi odgrizao nogu ili uho....

No, odoh opet predaleko u svojoj intelektualnoj onaniji.

Elem, da li pišem o ljubavi kako bih nabedila sebe i druge da sam sposobna da je osetim, onako kako bi ljudsko biće trebalo da je oseća, ili pak kao kakav psihopata uživam u toj savršeno devičanskoj, ogoljenoj nimfi, dok mi pozira i koketira samnom sa papira, izazivajući tako sjaj u oku, koji na tren oda prirodu moga bića - milisekund pre nego što je ubijem, kako bi zanavek ostala savršena i neoskvrnjena?

Ne verujem da nisam kadra da osećam... to što ne verujem, ne znači da nije nemoguće... možda je ispravnije reći da sam rada misliti da je razlog ovaj drugi.

No, znači li to da celog života bežim jer me je strah nepoznatog terena, intenziteta real time ljubavi koja nije omeđena marginama, koja bi, zaboga, mogla izazvati osećaj koji ne umem objasniti?

Strah je tvorac svakog Boga, ma koliko on bio mali.

Onda ispada da je moj strah ljubav? Ili još bolje, strah od ljudskosti probuđene ljubavlju, a moj mač i štit su reči?

Jesam li zaista to ja? Jesu li to moje vetrenjače? Moja borba?

Možda nisam toliko uzvišena, možda sam samo patetična glupačica koja uživa da sebe mrcvari, i kojoj treba bol kako bi mogla da kuka nad njim, kako bi imala opravdanje što joj je pred očima prošao ceo život, a da ga nije ni osetila. Možda je to moj fetiš?

Ili, možda samo preterano volim da se foliram i krijem iza reči "možda", dodajući tako svom biću suvišnu mistiku koje zapravo nema?

Nije ovo psihoanaliza... ovo je samo hvalospev mojoj patetici i slabosti.

Retorika, a ne emocije...Možda samo žarko želim da je tako....

Ko uspe da Arijadninim klupkom nađe izlaz iz lavirinta moga ludila - nije našao slobodu, već sopstveno ludilo.