Razumem, i nije mi teško ( po naređenju: AnaM )

Autor hyperblogger | 20 Mar, 2011

Po zapovesti komandujuće :), na izvršenje....

***

Jednom davno, tragala sam za nečim - moglo bi se nazvati SREĆA. Verovala sam da je dostižna, uhvatljiva, da se može izmeriti, izraziti materijalnim - možda osmehom voljene osobe, sjajem u  njenom oku, ponosom u njenom srcu.Verovala sam da je to jedini način da je dotaknem i okusim, i svom snagom prionula...

Hrabro sam učila, pisala, radila, žrtvovala sitne radosti - držanje za ruku sa voljenim - nepotrebno, pevanje do zore - nedozrelo, mahnito trčanje po vrelom asfaltu sa sandalama u rukama - oh, ludo...smeh, suze radosnice - histericno, bleju kraj bazena - zabava za lenje, njihanje kolevke sa usnulim čedom - rezervisano za glupe žene.... Oh, svemu što podseća na život i život jeste ja sam dala ime, tek da ga obezvredim, ne iz zlobe: verovala sam u nešto veće i važnije od mene....verovala...

ZANOS mi nije dozvolio da shvatim, ljubav prema mom bogu Uspehu, da vidim ono što mi je sve vreme bilo pred očima: PRAVDA je spora, za neke i nikad dostižna, nipošto univerzalna, deluje na 1000 različitih načina, onako kako ne želimo i ne očekujemo.Onda kada ona želi i smatra da je čas... ona je sve, samo nije sestra bliznakinja pravičnosti....

Možda je mene stigla moja, zaslužena...?

I tako, dok sam se budila uplakana, molila, merila gde sam pogrešila, po hiljadu puta koračajući bosonoga po stazi posutoj staklićima mog vlastitog sveta koji se slomio - gledala patnju voljenih, koje sam, u mojoj glavi, izneverila, izdala... mrzela sam sve što predstavlja reč OTADžBINA zbog tuge i bola,zbog toga što zbog čeljadi zle, koje delaju krijući se iza njenih skuta ne znam više ni šta je sreća, ni pravda, a zanos odavno više ne osećam.

Ne plašim se smrti, već umiranja

Autor hyperblogger | 20 Mar, 2011

andjela risantijevic

Čini mi se da je od prvog momenta kada sam se susrela sa ovom mišlju ista postala jedna od mojih omiljenih, valjda zato što na najslikovitiji i najtačniji način odražava moj stav prema životu i smrti. 

Neko će reći: mlada si, šta znaš ti o smrti, glupo je da u tim godinama i pomišljaš o njoj... iskreno, ona i ja smo se susrele solidan broj puta, ako ništa, bar dovoljan da svojoj majci skratim život za bar deset godina.

Ne volim odlazak kod lekara. Opet, neko će reći: ko pa voli? Ja bih mogla da nabrojim dobar broj osoba koje u odlasku kod lekara vide jedini način da im neko posveti pažnju, i sve one žive u porodicama koje za njih ne mare... tužno je to, no ipak je deo naše realnosti, baš kao i mnogo toga što nije lepo, ni ti korisno.

Napokon, u pauzi između kuća-posao kombinacije udenuh i odlazak kod lekara, ono, kao standardna kontrola. Nabeđivale se drugarica i ja da odemo, pa se najzad pokupismo  ( priznajem, zvuči pomalo bolesno zvati nekoga da skoknete do lekara, no šta da se radi ).

Razume se da smo se smejale kao blesave - ona misao valjda koju svaki pacijent upakuje u mozak kada pođe kod lekara: nije mi ništa, nego ajd da proverim, nas je podigla... 

Da je ovo bio odlazak u kafić narudžbina bi verovatno glasila: dva papa testa, molim i dozu stresa.

Nisam očekivala da će mi reći to što je rekao, onako, hladno: imate sumnjivu ranicu... blah, ok, sad će neko reći: danas gotovo svaka treća devojka i žena imaju, nije to ništa strašno... al neka to neko kaže svim onim ženama u mojoj porodici koje su umrle od raka. ( nisam hipohondar, časna reč ).

Nisam ni očekivala ono što će njoj reći: III grupa, idete na biopsiju.

Priznajem, užasno sam se smorila... čekajući u hodniku, gledajući žene koje izlaze nasmejane, sa rukom na trbuhu, koja je tajni znak koji svaka žena razume: u meni raste život... gledajući i žene koje izlaze sa bradom koja drhti, i suzom u oku, još jedan tajni znak koji svaka žena razume: u mojoj utropi nema ničega, prazna je, a ja se nadala....

Ušla sam u ordinaciju sa strahom od raka, priznajem, prvi put u životu zaista prestrašena.... izašla sa cistom :S i gomilom recepata i uputa za dalju kontrolu... Ha!

Lekovi, lekovi, lekovi.... ne zna se koji je skuplji za doplatu - da li su uopšte ovi lekari normalni? Da li je iko u ovoj državi normalan?

Da ne pominjem koliko mi ide na živac osećaj mučnine koji izazivaju... prosto da poželiš da si muško.... sumoran dan, baš kao i moje misli.  Ne zamerite, biće vremena i za sunce.

 

 

Pazi?

Autor hyperblogger | 6 Mar, 2011

Nedelja bi trebala da bude dan za opuštanje, odmor od svog belaja koji se dešava šest dana unazad - znači "problem free", "idiot proof" i sve ostalo što uz to ide.

Iako neizrecivo volim da spavam, možda zato što sam dete u duši, možda zato što radim i subotom - uvek se budim rano. Pokušavam ja da zavaram sebe, meškoljim se, prevrćem po krevetu -ajd, da probam, možda ću i da zaspim...jok, ne uspeva.

Ok, kad sam već budna, daj da bar dan provedem kvalitetno - umesto toga negde u glavi podsvesno uključujem tajmer koji odbrojava vreme do momenta kada ću morati da odem u krevet,što označava početak nove radne nedelje. Verujte, prilično stresan "hobi" moje podsvesti koji rezultira činjenicom da nedeljom nikada ne nosim sat - uvek znam koliko ima sati, možda omašim za koji minut.

Danas sam išla da fotografišem. To me opušta, mada me često ljudi gledaju zblanuto kada kleknem pored počupanih latica, pregaženog cveta ili slomljene boce.  Kog je briga šta oni misle - ljudi uvek nešto misle, pa neka im bar nedeljom.

Imala sam više nego dovoljno vremena da razmišljam - a ne valja to. Osetila sam se pomalo usamljeno - od kako mi je najbolja drugarica rekla da se udaje, nešto čudno je škljocnulo u mojoj glavi... čudan rasplet ako se uzme u obzir da bi količina šampanjca koju smo ona i ja popile utapajući tugu  dovoljna da se okupa slon... dobro, porodica slonova... omanje krdo?

Nije fora u alkoholu, fora je u rasterivanju tuge, nekad i samom tišinom. Kad te neko zna da je dovoljno samo da te pogleda, i razume.

Znam, družićemo se mi i dalje. Nije to pitanje koje sebi postavljam.Niti ću ikada, to je prijateljstvo za ceo život, a možda i posle života.

Jesam li ja vuk samotnjak?

Ponekad se osećam tako. Ja dolazim i odlazim bez najave, kao oluja, ne vezujem se za stalno...ne želim, a možda i ne umem.

I tako, dok moje drugarice svoje atraktivne fb profil fotke zamenjuju slikama svojih beba, trudničkih stomaka, svojih muževa.... i ostalim prizorima porodične idile, na mojim se smenjuju slike sa čašama, flašama, kaubojskim šesširima, poznatim ličnostima...

Dok one pričaju o svadbama, udaji, nedeljnim ručkovima, njegovoj majci, ocu, ludoj porodici, prvim koracima i zubićima - ja pričam o bežanju sa posla, pišem pesme, priče, stihove... zaljubljujem se i odljubljujem, igram bosa na pesku uz trubače...ljubim sa savršenim strancem,zagrljena na koncertu Pilota...o, kako je dobro plesati u zagrljaju stranca...

Ne vidim sebe kao nečiju bolju polovinu, kao majku i domačicu, bar ne za sada... 

A možda sam ja samo nedozrela? Napokon, bila sam štreber, možda sam tu negde zaboravila da živim, pa sad sa zakašnjenjem radim ono što sam trebala ranije?

Ko zna?

Tek, sve je više komšijskih tetki koje se brinu za moje zdravlje, odmahuju glavom, valjda me otpisujući.

Osećam proleće u vazduhu, priroda se budi...  transformiše... možda ću i ja postati  nešto što i ne sanjam da ću biti. 

Uživajte u slikama.

 

KUĆA... MA, ZNATE VEĆ

Autor hyperblogger | 3 Mar, 2011

 Kako se zaštiti od budala - one su tako inventivne....?!

Koliko  mi je nekada ona čuvena "kuća-posao" fraza bila simpatična, toliko je počela da mi ide na živce. Ne volim rijaliti šou-programe, zato što prikazuju život u njegovom najodvratnijem svetlu, lišavajući me želje da verujem da tamo negde postoji i živi neko normalan, a boga mi i želje da uopšte gledam ljude.

Posla ovih dana preko glave - ali ne onog posla koji kada se završi čini da se čovek oseti dobro, ponosno što ga je završio, nego naprotiv umorno i isrcrpljeno, bez jedine moguće satisfakcije - ponosa što si napravio nešto što će trajati.

Ne volim rad u pripremi za štampu - kida živce... a najviše mrzim prekucavanje i prelom tekstova za knjige, naročito kad nema šta da se pročita, i kada je autor ostvario privilegiju da se nazove piscem samo zato što je zapravo imao para da plati za štampu.

A mene je, za maler, ove nedelje baš htelo... prvo me je zadesila knjiga samozvanog proroka Svete, koga pohode Sotona, Ilija... svi sveti, pa i sam Gospod Bog.

Ok. Verujem u Boga. Nisam religiozni fanatik, nisam zatucana, ni zadojena - liberalna... ipak, ne dovoljno liberalna da prihvatim Boga kakvog Sveta prorok servira: Bog nosi crvene čizme koje je pozajmio od svoje žene (uzgred budi rečeno - malo ga žuljaju ) i pije nes kafu bez mleka... 

Bilo je to najtežih 30 strana u mom životu. Izjavila sam šefu da smatram da je sramota da odštampamo tako nešto, jer je odvratno. Pitala sam ga da li je uopšte i pročitao - obećao je da hoće.

A onda... boljevačke bekrije...

Volim boeme, one što slušaju muziku na uvce i uzdižu na pijedestal obožavanje života, njegovih zadovoljstava i sreće - pijanice, s druge strane, pokretne spužve, alkose koji možda nalaze sreću u čaši, ali zato tuđe živote pretvaraju u noćne more - ne podnosim.

Jedino što više ne podnosim od alkosa je alkos koji sebe nazove piscem. Ok, alkosa koji i pijan zna gramatička pravila, drži do lepote pisane reči, još i mogu da čitam, ali ovo je bilo intelektualno silovanje: "Iako je poznata činjenica da veseljaci i oni koji su nasmejani duže žive, ipak među mnogim boljevačkim veseljacima ima dosta pokojnika."

I tako punih 44 strana... prepunih hvalospeva alkoholizmu i cirozi jetre.Ne, nisu to oni boemski hvalospevi, ispunjeni nekom draži, nečim gotovo božanskim... ne mirišu na atmosferu Olimpa, ambroziju i nektar - samo na džibru, i to prilično lošu i zadimljenu kafanu, čiju tavanicu resi memla.

Polazim kući, o Bogu hvala - kao da sam odležala 10 godina robije.

Stižem do samog centra grada koji, uzgred budi rečeno, ovih dana liči na Aljasku - sneg do kolena, i još ne posustaje.

Čujem cvrkut ptica, zapravo čitavog jata ptica... Jesam li ja to konačno skrenula?!

Ne, sluh me ne vara, centar grada je preplavljen ogromnim jatom čvoraka. Razdragani lete od zgrade do zgrade, od jedne zamrnute krošnje do druge. Kako je samo čudan spoj snega i cvrkuta ptica, kao da je neko stopio proleće i zimu.

Stajala sam i posmatrala plavu jelku, visoku - od spolja umotana u snežno ćebe, a iznutra, sakriveni u krošnji čvorci pevaju, kao neki ludi orkestar, himnu proleću.

Setila sam se mog čvorka Đurice koga sam odgajila - nisam mogla da se ne zapitamm po ko zna koji put,šta se sa njim zbilo?

Bar nešto lepo da vidim u ovim tmurnim danima...ispunjenim rutinom.

 

Kako sam pobedila sebe

Autor hyperblogger | 27 Feb, 2011

Uspon na Rtanj 2011.

Od kako znam za sebe sa prozora moje sobe posmatram Rtanj. Tajanstvena planina, i sigurno ste čuli ili će vam jednom pričati o vanzemaljcima, čudnim svetlosnim kuglama, magli koja se ponaša kao da je živo biće, čarobnjaku čiji je to nekada bio dvor, piramidama...magnetnoj anomaliji koja kompas čini neupotrebljivim, avionskom koridoru koji je svojevremeno zbog čudnih stvari zatvoren...

Ako vam i ne pričaju o tome, sigurno će vam neko bar pomenuti rtanjski čaj - srpsku vijagru, lek koji pored onih, khm, muških problema leči sve ostalo...

Ja ću vam pričati o nečemu drugom... 

Elem, vrh mi je uvek delovao nedostižan - nemoguća misija, bar kada se govori o osvajanju sa severne strane, koja je izazov, zbog strmina, oštrih stena, provalija... svega onog što čini standardnu noćnu moru svakog sa strahom od visine i lošom kondicijom...

Društvo me je pozvalo da osvojimo planinu... mislim, zvali su oni mene i ranije, ali od kako su stigli rezultati sa holtera koji "potvrđuju da mi je srce dobro, da je sve to od stresa, u glavi..."

Razmislila sam... i rešila da pokušam...ne samo da osvojim vrh, to je onako, uzgred - da pobedim sebe, to je već nešto.

Uspon na Rtanj 2011.

Suvišno je reći da smo se čekajući zvanično otvaranje početka uspona proveli zezajući se. Smejala sam se. Da li zbog straha što ću se suočiti sa nečim većim od sebe, ili zbog sreće što konačno radim nešto što sam tako dugo želela...Ne znam ni sama, tek smejala sam se kao luda...

Razume se sasvim da sam pre vrha morala da se opremim - Rtanjskim čajem :) za svaki slučaj, ko zna od čega sve čuva... a ako ništa, bar ću imati čime da se lečim ako se prehladim.

Uspon na Rtanj 2011.

A kako uopšte i odoleti heklanoj torbici punoj čaja, ukrašenoj ručnim radom ;) i divnim ciklama Durexom - valjda za slučaj da dejstvo čaja bude fatalno :)

Vreme da se pođe ka početnim položajima za početak uspona, pogled ka Timočkoj Kapiji - koliko uteši, toliko i zaplaši - opominje na susret sa nečim u odnosu na šta je čovek mali, njegove snage nedovoljne ... strah. Osećam ga, znam.. smešno... ipak tako je... Naravno da ne priznajem - ja se ničega ne bojim, osim sebe same... sebi prizanajem. Sebi samo priznanje i dugujem.

Kojom stranom? Severnom, odgovaramo moja ekipa i ja... Vodič posmatra njih, pa mene... Vama je ovo prvi put? Jeste li sigurni? ( iz pogleda se vidi jasno da misli da nema šanse da mogu, ali ne bi da me uvredi - nije to moja paranoja, tako je bilo ) .

Da, sigurna sam... izlazim, krećem...jurim, da dokažem da mogu... drugima. Ispred mene reka ljudi...

Penju se, ćaskaju... Neki planinari govore: Mah, spremam se za Elbrus, došao sam do Rtnja da protegnem malo noge i vidim raju.  

Elbrus?  Zaboga... šta ću ja ovde? Savest mi govori: eto, eto, ti tvrdoglava. Jednom će ti ta tvoja tvrdoglavost doći glave... gudure, vrtače.. možda baš sad, i neka ti, kad ne umeš da priznaš... 

I šta reći svojoj savesti? Kuš.... šta drugo, šta me sad još i ona nervira?

Prvih pola sata - sasvim opušteno, nimalo naporno, kružimo, levo, desno... čini  se u krug, a onda, sasvim drsko i nenajavljeno, počinje uspon... bez kraja...

Posmatram ljude - nisu zadihani... a ja? Kipim od znoja... dođavola... Osećam da vučem noge, umesto da koračam... osećam umor, koji ne mogu da opišem. Kako li je tek na 1500 metara?

Prilazi mi jedan planinar.... Sad će i ovaj verovatno da me obeshrabri nečim - mislim ja.

Izvinite, posmatram vas već neko vreme, i da li mogu da vam kažem nešto, nemojte zameriti?

Da, naravno, recite ( u sebi: sad će da mi održi govor o kilaži i o tome kako me jedno 30 kg manje ne bi ubilo ) uz osmeh, onaj uvežbani šalterski, šta ćeš, deformacija....

Skinite taj prsluk, ako ga ne skinete, nećete se nikada ni popeti, znojićete se previše, pašće vam pritisak i izgubiteće svest - rekao je to onako profi, nasmejano. Ako zatreba pomoć, samo recite.

Posramila sam se sebe same, skinula prsluk, i kao preporođena nastavila dalje. 

A onda, izazov. Uspon uz stenu... :S ja ovo ne mogu, gledam provaliju sa moje desne strane, naravno, strah je čini pet puta većom nego što jeste... stenu takođe. Starija gospođa... dobro, khm, :) baka od dobrih 60 i kusur prolazi pored mene i penje se ko od šale... Šta? Kad ona može, mogu i ja.... i popela sam se, opet posramljena...

I nešto računam ja po glavi - sad će negde vrh, sigurno... kad ono - nečiji glas... uh dobro je, već smo na pola puta! Već? Aaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaa!

Šta se bre dere ova? Kao da je čuo moj unutrašnji vrisak... :)

I tako smo nastavili da se penjemo. Uključila sam muziku, stavila slušalice...  na mahove slala poruke ekipi koja se delom nalazila isped, delom iza mene. Svi su dobro, svi su na broju.Guraj dalje!

Ne, nije ni ovo vrh.. Ima još... još samo "malo"...

Još samo par koraka.... :S a ja se već, pozdravljam sa dušom, na svaki par sekundi premirem od straha - zbog visine, neću valjda sada posustati.... sada, na kraju :S

Uspela sam... stajala sam u neverici, posmatrajući vrh, ljude oko sebe... Oduševljena, srce je tuklo, od ponosa, radosti, straha, neverice... Uspela sam! 

Čovek koji me je fotografisao vraća mi aparat - Čestitam, nisam verovao da ćete se popeti, iskreno, mislili smo da ćete odustati još na samom početku - i pokazuje rukom ka svojim drugarima koji nasmejano mašu... Okreću se i odlaze, u neke nove pobede.

Iznad mene je bilo samo nebo - ispod mene, kao na tanjiru cela Srbija....

Okrećem se i polazim, spuštam se užurbano... preostalo je samo još jedno - da dodirnem oblak, svi planinari kažu da je to trenutak kada se osetiš kao ptica, slobodan...

Eno mog oblaka - moram da ga dodirnem!

Postala sam ptica... 

Oblaci su počeli preteći da se navlače, zbilja na vrhu Rtnja se u razmaku od dva sata izmenjaju najmanje 2 godišnja doba... Počinje sneg, pa ledena kiša, pa pljusak... Staze se pretvaraju u blatnjavu noćnu moru... ni štap više ne pomaže, grabim grane, sve što može da pomogne da se spustim... osmeh uprkos svemu ne silazi sa lica... 

Tri sata kasnije, mokra do gole kože, blatnjavija od mangulice - osećam se tako živa.

Navukla sam nešto suvih krpica iz ranca - našminkala se, tek da ne plašim ljude... i ovekovečila trenutak kada sam pobedila sebe, planinu, druge... 

Hvala onima koji su me na tom putu podržali! :) Ili nisu... i tako opet doprineli mojoj pobedi.

 

«Prethodni   1 2 3 4 5 6 7 8 9 ... 73 74 75  Sledeći»