Kad duša zaplače

Autor hyperblogger | 26 Feb, 2011

andjela risantijevic

Sanjala sam te jednom, široko polje visoke zelene trave preplavljeno različkom, tvoj osmeh, pramen kovrdžave plave kose.

Samo sam te posmatrala, nisam mogla da te zagrlim, neka čudna sila kao konop vezan oko mene držala me je daleko - taman toliko da ne mogu da te dodirnem i dozovem.

Tešilo me je jedno - nisi bila sama, kraj tebe je koračao tvoj maleni, odvažni vitez, nasmejan,baš kao i ti plav...

O, kakve su bile boje na tom polju, tako žive i jasne, kao da postoji čitav svet, mali univerzum neviđen i neotkriven.

Neki čudni vrtlog usporio je vreme, uvlačeći me u svoje ždrelo. Otvorila sam oči, hiljadu zraka svetlosti zarilo se u mene poput ledenih staklića.

Sklopila sam dlanove ispod grudi, tamo gde je maločas bio osećaj topline. Mesto nje komad leda podsetio me je da je san otrgnut od mene, kao sa grane još nezrela jabuka...

Molila sam Boga da mi pošalje jedan san ponovo, da osetim tu toplinu, da se setim koje su boje bile tvoje oči.

Sedam godina i jedan dan, svake noći suze su se slivale niz moje lice, prateći molitve kao muzika duže...

Noćas sam te opet sanjala - u mom naručju, grlila sam te, gledajući naš odraz u ogledalu.

Suze nisu silazile niz moje lice, pa ipak, probudila sam se sa osećajem da je duša plakala cele noći.

I opet nisam videla tvoje oči, kazna i dar od Boga bio je ovaj san. Nemam vremena da ponovo molim, još malo ga je ostalo.

Preostaje samo jedan put ka tebi - put u ludilo....

Samo ludilo, jer na čuda grešni nemaju pravo.

 

Takotrebanje

Autor hyperblogger | 25 Feb, 2011

Znam da pravila moraju da postoje - ja sam buntovnik, ne anarhista.

Znam da neki red mora da se zna - ja sam slobodnog duha, a ne brod bez sidra i kormila.

Znam da ponekad mora i da se prećuti - ja sam govornik, a ne potočara-vodenica.

Znam i da mnogo toga ne znam... 

Ipak...

Nijedno tvoje "tako-treba" neće me sprečiti da zaplačem kada mi se plače: na ulici, u vozu, sama ili u društvu...da ne marim što mi je šminka razmazana,a oči crvene...

Da se naglas nasmejem, onako: "pffff hahahahhaha" :), i nepovezano govorim u pokušaju da ti pojasnim šta je smešno, smejući se sve više i više što ne mogu da dođem do reči...

Neće me sprečiti da ne dozvolim da mi potkrate duh, samo zato što štrči ili odbija da se opegla, da bude uštirkam...fin i namazan...

Ako poželim da se izujem i bosa trčim po pesku, hodam ulicama grada po vrelom asfaltu, balansiram na ivici trotoara, ili pređem ulicu skačući sa štrafte na štraftu na pešačkom - to ću i uraditi, neću čekati na tvoju dozvolu, neću čekati da tamo neka poznata ličnost to uradi, pa da ceo svet odjednom proglasi to modnim hitom i normalnim.

Neću da se udam, jer mi je vreme i jer tako treba...odbijam to!

Neću da mislim kako mi se kaže, jer neko tvrdi da je to prava stvar, hoću da osetim da jeste tako - da upotrebim mozak, mesto da ga čuvam za crne dane...nije sapun, neće se potrošiti.

Neću da ne osećam da sam živa i pravim se da uživam u tome, želim da dišem punim plućima.

I što se to bilo koga tiče?

Kome to smetaju moji izleti, moji probni letovi do zvezda, moji snovi i dete u meni?

Ti si slobodan da ideš svojim putem, da me ignorišeš i ne budeš mi drug...čini kako ti drago... 

Ja biram da koračam  ponosno, uspravno i hrabro.

 

Zato ne može

Autor hyperblogger | 24 Feb, 2011

Moje oko... i jedna suza, za tebe.

Još uvek za mene pitaš - šalješ čestitke,razglednice, pisma. Još uvek poštar donosi poklone, mada zna da je ormar pun još neotvorenih.Govoriš da me voliš, da sam ja ona prva i prava- jedina, da me čekaš, pa neka sam i grešna - ja sam tvoja...

Kako samo truješ lažima kada pristaviš masku tužnog, odbačenog šteneta, iza koje se krije emotivna džukela.

Još uvek drsko pitaš (gle, sramote!) zašto ne može kao ranije da bude?

Razuman čovek bi shvatio: baš zato što ne znaš nijedan razlog... a tebi izgleda da se nacrta mora. 

Ja samo rečima crtati umem, pa neka ti bude.

- Zato što sam morala da od tebe isprosim ljubav, koju bi svakome radije hteo dati nego meni. Ne izmišljam, sam si rekao: "Bio sam zaljubljen u ideju da me neko toliko voli, igrom slučaja taj neko si bila ti..." 

Ne lažem, još čuvam tu poruku...da me seti koliko ljubav može da zaboli...

- Zato što sam godinu dana čekala na promajnim hodnicima ispred vrata tvoga srca, želeći, nadajući se, čekajući, da se smiluješ... Obasipala sam te nežnim rečima, pisala ti stihove, u slikama ti, i na hiljade drugih načina, izjavljivala ljubav...

- Zato što sam plakala... Nisi znao? Ne  laži, proklet bio...

- Zato što si rekao: "Da ceo svet stane protiv tebe, ja ću stati uz tebe" - a nisi. Svaki si zagrljaj morao da pokvariš podsećajući me da sam i druge  pre tebe grlila, ljubila... 

Znam, ja sam kriva, zato što sam se drznula da i pre tebe živim, dišem i volim. Bludna ja! Trebalo je sam Arhanđel sa nebesa da me spusti, umotanu u celofan, u tvoje krilo, neotpakovanu, "nepokvarenu"... Znam te, uštvo, i onda bi me pitao: Nisi li ga na putu do Zemlje navela na greh? 

Ne, ne govori to moj osećaj krivice iz mene. . .ljubiti iskreno za mene nikad nije bilo greh, niti će biti.

-  Zato što kada sam ti kazala: "Otićiću onda kada količina bola koju mi naneseš prevaziđe ljubav koju osećam... a taj trenutak je blizu...!" - nisi prestao, hteo si da vidiš koliko još mogu, a posle si rekao da si hteo samo da vidiš koliko te volim....

- Zato što si mislio da neću otići, da nisam dovoljno jaka, da sam ona "jadna, stara, u hiljadu komadića slomljena ja", koju ćeš sakupiti, staviti u kalup, do pucanja grejati i hladiti, pa sakovati na silu po svojoj meri....

Ne lažem, znao si koliko me je neko koga sam volela pre tebe povredio, znao si da sam ga volela neizmerno.... rekla sam ti da tebe volim više - a ti, našao si kako ćeš da proveriš da li je ljubav stvarno veća i jača.

***

Ne, ja te ne mrzim. Ne, ja ne želim da te vidim nesretnog, na kolenima sa suzama u očima. Ne želim da me moliš, da mi na zidu pokraj koga često prolazim napišeš da me voliš.

Ja sam samo jednom skupila snagu, ono malo duše i života što je ostalo u meni, da zatvorim jedna vrata. Ti si taj koji je slomio ključ.

Sada samo želim da se od njih skloniš, da prestaneš da kucaš i zvoniš, zato što tamo gde je nekad postojala ljubav, sad samo prašnjava prazna tabla stoji...

Ankini snegovi vol.4

Autor hyperblogger | 23 Feb, 2011

anka anka

 Veče se tiho prikralo, lenjo klizeći niz rubove kotline. Mrak se uvukao u svaki kutak, pokorivši svetlost bez otpora i borbe.

Blagi povetarac poigravao se sa visokom travom mrseći je kao ljubavnik spretnim prstima kosu svoje drage, a opojni miris polja svedočio je o ovoj čudnoj igri zavođenja. 

Anka je sedela kraj vatre. Oslonila je glavu na kolena, očiju uprtih u plamen. Iskre, kao plameni svici pohrile bi s vremena na vreme ka zvezdanom  nebu u pokušaju da i same postanu zvezde i bar na tren dotaknu večnost.

Nikada nije razmišljala o vremenu, o sekundama, minutima, satima... sve je to nevažno bilo, ali danas je po prvi put osećala kako protiče. Iako nije znala ništa o tome, niti je marila, osećala je otkucaje srca vasione.

Suvišno je reći da se pitala gde je. Ćutala je pokušavajući da ga oseti celim svojim bićem, osluškivala je čekajući da čuje kako se trava izvija pod njegovim koracima. 

Da je njeno čekanje neko merio peščanikom, mogao bi se zakleti i ne slagati tvrdeći da je video kako jedno po jedno zrnce peska lagano klizi kroz grlić, prkoseći sili Zemljine teže, lebdeći kao pero.

- Anka...

- Anka...

Začula je kako je neko doziva, tako tiho kao da se boji sopstvenog glasa.

Prišla je grmlju. Stajala je tamo jaka žena zarobljena u krhkom telu, a ipak, postojana, nesalomiva kao trska. Uz njene usne urezane su duboke bore, one što život kleše po jedan mikron za svaku neizgovorenu reč, za svaku prećutanu bol, izgubljenu nadu... njene su bile duboke i duge, živo svedočanstvo jedne sudbine.

- Hodi brzo, rano, da ne čuje ko...

- Ko si ti?

- Stana, Đorđeva.

Preko lica je kliznula maska neverice, hiljadu pitanja u jednom trenu....

- Brzo, moraš poći, otac je saznao, besan je kao ris... moraš odmah poći, spakuj samo što moraš, Đorđe te čeka, da pobegnete zajedno, hajde, brzo samo, dok nije kasno.

Hitro je pokupila par marama, u malenom zavežljaju ceo život, jedna ogrlica. Prišunjala se malom šatoru da poljubi nežni dečiji obraz, i u zagrljaj mesto sebe za uspomenu ostavi lutku sa kosom od kukuruzne svile i jednu suzu.

- Spavaj, mali anđele, neka te nebo čuva.

- Hajdemo.

Koračale su brzo, preko polja, u šumu, kroz senke borova, fenjer im je bio mesec.  Nisu se osvrtale, nisu časile časa, brzo,kao progonjene srne osluškivale su svaki šušanj...

- Ja te rano do ovde pratim... a ti dalje, pravo prema onom hrastu. Tamo te Đorđe čeka, hajde... brzo.

Zastala je Anka, na tren, da pogleda tu ženu-trsku onim svojim kao noć crnim očima.

- Hajde, ne časi časa. Mogao bi ko da naiđe.

Okrenula se i zakoračila ka hrastu. Korak, dug, u prazninu...duboku tminu... i prvi put njeno je oko ogledalo zvezdama postalo. 

Stana se hitro prekrstila: Bože prosti...

Sudbina je dodala još jedan mikron u one bore, nečujnim dletom.

***

Čergari su nestali pre zore. Kažu da se čula vriska preplašene dece i ždrebadi. Niko nije dozivao Anku, možda su mislili da je pošla za sudbinom, za nekim... možda se niko nije ni setio nje, iz straha...Nikada se nisu vratili na livadu.

Đorđa su iz vajata pustili sedam dana kasnije. Kažu da nikad više nije bio isti, kao da je deo duše nestao nekud...nije se smejao, nije se radovao...

Oženio se naredne jeseni. Izrodio čeljadi, i dočekao da sahrani svog prvenca, svoj ponos u 23. godini... umro je ubrzo posle toga, tiho...

***

Dunja je plakala... 

-Znaš onaj kladenac, dole, ispod mosta? Sazidao ga je čukun-čukun unuk Đorđev. Vele, u svakom im kolenu po jedno dete umre u 23... isprva su mislili slučajnost, eto, igra sudbine... a onda... bol čoveka navede da spas traži i gde ga nema. A oni su ga svuda tražili... neka stara baba rekla im je: to je kletva... za dušu koju ste u bunaru sahranili. Za otkup zauzdajte divlju vodu, napravite česmu, da pije bolestan i zdrav, da se leči, da život krene tokom, napred, da se ne razleva...

Uradili su tako... ali voda, nije htela gde su oni hteli... iz celog brda izrodili su se mali potoci... i jednog dana srušiće brdo i česmu, kao da nikad nije postojala... i nastaviće da teče kud je nekad voda tekla. Ne može se sve po volji napraviti... nego kako je suđeno.

***

Suze su presahle. Zagrlila me je jako i ćutala je...osećala sam njeno srce kako kuca, uz moje grudi, pričajući svoju priču.
I bolela me je duša što sam joj prenela tu priču... al morala sam je preneti, da bi jedna zvezda doveka ostala živa.

 

 

 

Ankini snegovi vol.3

Autor hyperblogger | 22 Feb, 2011

Đorđe je zao čovek - trgnula me je Dunja. 

Iz njenog pogleda za pravdom je glasno protestvovao onaj ženski duh, besan zbog vekovima upiranih prstiju, besan zbog tobožnjeg Evinog bremena kojim nam još od malih nogu pritisnu pleća, da ne bi suviše ponosno koračale.

Zamislila sam se nad njenim rečima, pažljivo mereći šta ću odgovoriti, da li zbog tog istog bremena, ili da ne bih usadila u nju gorčinu, ni sama ne znam: znaš, ponekad mislimo da znamo šta je najbolje za naše voljene, i verujemo da nam ljubav koju osećamo prema njima daje moć i privilegiju da upravljamo njihovim životima kao da su figure u nekoj čudnoj igri šaha. Ko zna, i taj nesretnik da li je istinski bio zao, ili samo ušuškan u sopsteveni ponos i samoljublje, a i druga su to vremena bila - ruka koja je hranila, imala je pravo i da sahrani.

Nalila sam čaj od lipe, čvrsto prilepila dlanove uz šolju, da ih ugrejem. Miris lipe me podseća na oluje, vreli letnji pljusak, iznenadan... na grmljavinu. Uvek sam se pitala kako drveće oseća oluju, plaše li se lipe gromova?

Pogled mi je odlutao, a sa njim i misli.

I šta je onda bilo? - progovorila je najzad Dunja.

Đorđe je otišao kod kmeta. Posedali su za sofrom. Nečujno, nemo, kao vođene nekom nevidljivom rukom, žene su iznele kafu i rakiju, i rasčinile se kao senke.

Razgovarali su o koječemu, a onda je najzad Đorđe progovorio:

- Onaj čergarski okot hoće kuću da mi upropasti. To da bude niti može, niti će biti. Nego, ti to, Radisave, da najuriš, tako da se više nikada ne vrate.

- Ali, kako crni Đorđe? Pa nikome zlo nisu naneli? Ne može to tek tako.

- Može, može... vidiš, meni je neko vajat obio, i uzeo dve kese dukata, evo ove... a ti ćeš se već nekako snaći da se nađu u čergama, pa ćeš ih razjuriti. Možeš i štogod svoje da dodaš, kako ti drago. Razbiraš li? A ja, neću ti zaboraviti.

- Razumem. Ne moraš mi pamtiti, al greh na tvoju dušu da bude.

- Greh, greh... šta mi tu melješ o grehu kao neka stara baba. E, kmete, kmete. Pa ti znaš da nema veće svetinje od kuće, a ja ne dam da se moja kuća raskući i gde je tu sad greh? Grehota je dobrog čoveka upropastiti, a ovo... ovo će i Bog da blagosilja. Ajd, i vidi neka to bude večeras, hoću da ih zora ne vidi.

I otide Đorđe, lagano, bez bremena na plećima, kao da je krompir pazario, ili voćku posadio. A Bog, ili već kako god se zvala ona sila što ovaj svet drži na okupu, ćutala je, baš kao da je i sama žena, čekajući šta će dalje biti.

 

Nastaviće se...

«Prethodni   1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 ... 73 74 75  Sledeći»