Reka ima neku čudnu moć... i od detinjstva, kad god bih na srcu nosila tugu, prejaku, neizrecivu, spuštala bih se do reke i zagledana u valove nekako bih uspevala da svo to sivilo pretovorim u brod od papira ....odlazio bi daleko sekući talase, a ja bih ga u tišini pozdravila suzom ili setnim osmehom...

Danas sam sišla do reke... sedela na keju, zagledana u beli pesak... uprkos hladnoći nisam mogla odoleti potrebi da bosonoga potrčim po pesku... okretala sam se za sobom gledajući tragove, uživajuću u dodiru svakog zrnceta koje je presijavajući se na oskudnom suncu podsećalo na klasje žita, na detinjstvo, trčanje niz polja, po šinama.... na miris bundeve pomešan sa cimetom i korom mandarine...

Danas mi je više nego ikad bio potreban tvoj zagrljaj... više nego ikad mi je bilo potrebno da sagledaš koliko mi značiš... koliko su raznolike boje koje unosiš u moje sivilo....

I opet sam poželela da pronađem najnežnije reči ovog sveta... a jesam li uspela...

Reci mi da znam.... 

PONEKAD JE TEŠKO 

... 

SAGLEDATI OČIMA ONO ŠTO

SRCE OSEĆA... 

 Neizmerno... svakoga dana... sve više i više...

Zemlja patuljaka...takvo ime samo njoj može pasti na pamet....

Danas sam podetinjila... smejala se... bila sretna.... uživala u svakom trenutku... Onako kako odavno nisam... onako kako mi je baš trebalo...

Slike uvek govore bolje od reči...

Ljubimo vas... :)

Onoj koja ume da rečima tako verno opiše kap rose, dugu koja se u njoj rodi kada se pramičak Sunca uvuče u kristalasti, krhki svet... 

Onoj koja čini da svet dobije drugu boju posmatran kroz prizmu njenih reči....

Onoj na svoj način tako posebnoj, da je osvojila komadić mog srca.... 

Prepoznaće se....

Ljubim te ...

I svako ti dobro želim... 

Javna je tajna da sam sklona suzama... posedujem univerzalnu vestinu da pronađem zrno emotivne prašine, ono koje je uzrok svake suze...

Nema me, nema , pa nestanem... kako to ima običaj da često kaže moj prijatelj.... istina, no , ako postoji dom duše, ako duša uopšte i ima potrebu za vantelesnom vikendicom, ja sam je ovde pronašla, pa tako povremeno naiđem da "pospremim"...

Jednom je jedan filozof kazao: sve je prolazno, samo je prolaznost neprolazna... nije mogao da predvidi mene, ja sam neprolazna na samo sebi svojstven način... moje tuge i razočarenja su neprolazna...  

Juče je bio loš dan... još jedan poraz u nizu... padala je kiša, bilo je hladno... samo sam se obukla, izašla i krenula niz ulicu, prijao mi je osećaj ledene kiše na vrelom licu...osetila sam se,nalik Egziperijevom avijatičaru bogatom zbog te kiše - podsetila me je na Tužnu, na onu njenu čestu uzrečicu: volim da šetam po kiši, jer se tada ne vide suze.... i tuga je dobila drugu boju....

Ušuškala sam se u zagrljaju drugarice, ja ovako ogromna imala sam potrebu da neko zagrljajem oko mene izgradi kineski zid... ne , onaj koji mi je istinski bio potreban nije tu.... ali ono što čini ljubav tako veličanstvenom jeste činjenica da prija u bilo kom obliku, i da je srž njene energije ista... 

I dalje se borim protiv mržnje... ne želim da postanem nalik onima zbog kojih plačem.... bio bi to najveći poraz koji bih ikada doživela....

***

Ono što ovaj siv svet čini vrednim življenja, jesu divni ljudi koje sam imala priliku da upoznam u proteklih mesec dana... u suštini, oni su tako različiti, tako drukčiji, prostorno udaljeni od mene i jedni od drugih... a opet tako isti, zbog onoga što nose u sebi... a nose moj mir... 

Pitam se da li postoje zaista u ovom sivilu "ljudi u koloru" ili ih čarobni prah virtualnog prostora čini takvim... da li virtualni prostor reflektuje našu istinitu dušu, ili je fotošopuje... 

Ne znam, ali prija mi.... 

***

Jutros je  svanuo novi dan... i opet stiže jedan od onih sms-ova: jer sad ovo ono - ti si tužna a ja sretna... i prošlo mi je na blic samo kroz glavu: kap mastila dovoljna je da ovu kristalnu vodu učini mutnom... i rekoh: ne, i ja sam sretna... i čudno, ali izgovorena laž učinila je dobro, zaista sam se osetila sretnom .... Čudno... možda to i nije bila laž....

I za kraj fotka dana iz mog grada:

Naš smisao za reklamu je valjda neprevaziđen...

Ljubim vas.... zbog onoga što nosite u sebi.... 

Ekskurzije su uvek bile nešto posebno - vreme za druženje, zezanje, daleko od očiju roditelja :D , prilika da se vidi i okusi nešto novo... da se u pidžamama sedi na podu i pričaju tajne...da se igraju masne fote :D bez ograničenja... i vešto podvaljuje u pokušaju da napakostimo :D ili dan ulepšamo nekom ko nam je drag...

Nažalost, prilično slabog zdravlja imala sam ban na ekskurzije ... tako da sam svega jednom uspela da iskukam dozvolu :D da odem sa društvom - na moju žalost i poslednji put, jer sam bila tako *urate sreće da je baš te noći kada sam se ja baškarila u Novom Sadu zemljotres pogodio Maljen - inače sledeću destinaciju na našoj ekskurziji :D ( možete misliti samo kakav je to efekat imalo na moju majku :P koja je uz pomoć majčinskog instintka to dešavanje protumačila kao svojevrsni ZNAK - ne nije zaostala žena, samo brižna.... kao i sve majke... )a to nije bilo vreme kada je svako od nas imao mobilni u džepu... tako da punih 24 h nije imala ni glasa od men... i tako se neslavno završila moja Odiseja....

Ipak , ne žalim... bilo nam je lepo... pevali smo u busu, pričali apsolutno najmasnije viceve, krali poljupce po hodnicima i liftovima... tancali u diskoteci do besvesti... tešili jedni druge kada je naš ludi razredni starešina Milča Baltazar uleteo u salu i vrištao na sav glas da je epicentar bio u Zaječaru i da su svi poginuli... treba li reći da smo ga sve do prekida nastave zbog bombardovanja svakodnevno podsećali na tu epizodu... šetali smo albume kroz odeljenje.... 

A kako stvari stoje danas?

Pričala sam sa klincima iz komšiluka... verujte mi na reč - ili sam ja samo omatorela ili današnja omladina drastično drukčije doživljava pojam zabave :D - a evo i jednog krajnje prostog primera o tome šta naši mali anđeli na ekskurzijama rade:

Ok... možda je ovo sa šajbnom stvarno i moglo svakom da se desi ( mnogo možda,ali ajde da ne ispadnem totalna bakuta i baksuz koji ne voli decu ) ali mi nije baš bilo jasno ovo prelaženje iz sobe u sobu via terrasa ... pa upitah za svaki slučaj da nije možda ljubav u pitanju.... nope, bila je pijanka... mrzelo je dečka da se posluži stepenicama... 

Mene priče mlađih o ekskurzijama malo više podsećaju na horor - ne samo zbog gore navedenog razloga, nego i zbog svega što turističke agencije rade...

I dok sam sedela prošle nedelje na zasedanju Saveta XXXXX škole u Zaječaru, po ko zna koji put se sablaznih čitajući izveštaje sa ekskurzije.... 

Ono što me je najviše iznerviralo jeste činjenica da se turističke agencije svaki put izvuku nekažnjeno...  

Nekada sam se užasno ljutila kada je mama uporno odbijala svaku moju molbu da mi dopusti odlazak na ekskurziju... sada se pitam kako li bi samo mene moje dete uspelo da ubedi da ga pustim.... Lepo kažu stari: ne može iver daleko od klade...

Elem... pitam se koja je uopšte svrha ekskurzija... valjda da se napune nečiji džepovi? 

Pozdrav dragi moji blogeri....