Već sam pričala o tome, no nije greda reći ponovo...

Kada sam bila srednjoškolka ,kao što to dolikuje pravnom tehničaru, maštala sam o tome da promolim nos u sudnicu :) uh, znojila sam se pri samoj pomisli... to mi je sve delovalo tako svečano... a naročito me je uvek mučila pomisao o tome kako časne sudije mudro zbore, većaju o donošenju presude u praznoj sudnici ( eh da sam muva, mislila sam često )... isto tako imala sam visoko mišljenje i o sudskim službenicima - zamišljajući ih kao neke super mozgove za pravna pitanja ( baš sam naivko,ha? ili možda sam samo gledala previše filmova ).

Elem, kada je došao dan, kada sam noktima i laktovima izborila kod razredne pravo na praksu u okružnom sudu, u krivičnom veću bila sam happy. Čuj, happy, ma bila sam na nebu. Isprva nismo imali sreće, mi praktikanti, jer su na prva dva suđenja bila pomerena ročišta... a onda nam se treći put posrećilo. Suđenje za posedovanje opojnih sredstava, s namerom dalje preprodaje... uh, jeah... Javni tužilac nešto mudro žvrljka po papiru, advokatica odbrane sa krajnje ozbiljnom facom prebira samouvereno po akten tašni... Predsednik sudskog veća strahotan, tri sudije iza njega... mi kao miševi u uglu, niti glasa ne puštamo. 

Kada je prvi svedok, mladi, prestrašeni čovek, koji je kopkao cipelom po mestu za svedoke, pitajući se kako da uspe da izvrne glavu za 180 stepeni kako bi makar najmanji signal uhvatio od svog drugara i znao da prizna ili ne prizna... i kada je sudija kazao: E, slobodno možeš da kažeš da jeste, optuženi je već priznao... Umalo me nije srčka strefila! Ne, nije to u duhu dobre sudske prakse, niti u duhu načela krivičnog postupka... no, hajde, da nastavimo dalje, da vidimo ono što me odavno muči...

I tako, napustili su sudnicu javni tužilac, optuženi, svedok, advokat odbrane, mi načuljili uši u iščekivanju onog čuvenog momenta. Predsednik veća se okrenuo, namrštio i hladnim tonom kazao svom kolegi: Živorade, sa šta prskaš onu tvoju lozu, raste ko iz zemlje, jebo te!

Aaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaa! Šok! I tako pola sata, nablablabla... pogled na sat: Ljudi, šta kažete na 6 meseci uslovno? Veće: Može, slažemo se... Presuda izrečena, napuštamo sudnicu, i krišom bacamo pogled na papir po kome je pisao javni tužilac u nadi da ćemo barem tu videti nešto zanimljivo, kad tamo ništa drugo do Čiča Gliša. Damn. 

Tako sam stekla averziju prema sudu kao instituciji, i svaki put kada mi nešto treba, uvek nastojim da izvrdam odlazak. No, danas se nije moglo... do opštinskog i odoh kako tako... tamo me je dočekao radnik obezbeđenja koji se okomio na moju tašnicu, jer pišti... Šta imate unutra? Razmislih da kažem plastični eksploziv, pa se na sekund nasmejah, no odgovorih da imam samo ženske potrebštine... Očigledno mu pojam nije bio jasan pa je na svetlost dana izvukao mali providni neseser iz koga mu se smešio štek higijenskih uložaka, par tampona, i boca dezodoransa... Videvši iste, sav se pogubio, tutnuo na jedvite jade neseser u tašnicu, uredno je zakopčao i rekao: Prolazi... kanda je video duha.

Ali okružni, gde sam pohađala praktičnu nastavu, ama baš nikako ne volim. Nekako se uvukoh, predah zahteve, smorivši se prethodno kod obezbeđenja koje je dremkalo... Dođi u 12h...a možeš i posle 12h, kad ti zbogdno - reče službenica. Naravno, došla sam u 12.30h dajući im fore da okasne, jer prijemna kancelarija se nalazi čitavih 50 metara jedna od druge, mnogo je to. 

Ulazim, dobar dan... prezime i ime, jel gotov dokument... ?

Jao, još mi nisu sneli odozgo... gleda me sa nekom molećivom facom tipa: ajd dođi sutra, molim te... 

Naravno da ne odustajem i pitam: pa dobro, šta sad ja da radim?

Gleda me, ćuti, ćuti... napokon: paaaa, idi do kancelarije br.19... pa uzmi. 

Ajd, ne budem lenja otrčim, kuc, kuc... ja sam ta i ta, treba mi to i to. Opet me gleda onako molećivo. Napokon progovara: E, ajd dodaj mi ono tamo sa onog stola . Dodam. Evo potpiši ovde. Potpisujem E, aj kad već ideš na dole, ponesi ovo u prijemnu kancelariju. Sad ja gledam nju. Pitam se otkud joj poverenje, iako me pamti sa prakse od pre 5 godina, da neću izaći , zgužvati one papire i baciti ih u kantu? Odneću. 

Trčeći izlazim iz suda. Hvala bogu, Odiseja je gotova. Gledam papir i pitam se za šta im je trebalo 3 sata da bi obrazac već pripremljen popunili ručno? I to svega upisano ime i prezim i potpis... Grrrrrr!

*********

I za kraj, nešto što me uvek nasmeje, iako me seti na neka tužna vremena:

ŠEST SOCIJALISTIČKIH ČUDA

1. NEMA NEZAPOSLENIH  ALI NIKO NE RADI

2. NIKO NE RADI  ALI SVI PRIMAJU PLATU

3. SVI PRIMAJU PLATU  ALI NIKO NE MOŽE NIŠTA DA KUPI

4. NIKO NE MOŽE NIŠTA DA KUPI  ALI SVI IMAJU SVE

5. SVI IMAJU SVE  ALI SU NEZADOVOLJNI

6. SVI SU NEZADOVOLJNI  ALI SU SVI GLASALI ZA REŽIM

Danas će biti održana 42. zaječarska Gitarijada - trajaće samo jedan dan, iako to nekako nije u duhu tradicije... sviraće Laibach, Đorđe David i DisciplinAkitschme... ne bih da zvučim kao starac, ali to znači samo jedno: ništa od spavanja... jer kad dođe Gitarijada, to samo to i znači... nekad je bilo kul, nekad je to bilo ludo... sad je "čabar"... valjda taj duh više ne živi ovde. Ko je kriv ili nije? (da li možda žiri što je uporo gazio publici po prstima proglašavajući za pobednike neke leve bendove, koji u 95% slučajeva nisu bili i pobednici publike... ) Mah... što li ja ludim badava. Više nije ni važno...

*** 

Inače, na mojoj omiljenoj klupi, onoj na kojoj provodim trenutke kada mi treba razgovor sa univerzumom,  nedaleko od nadvožnjaka na putu Zaječar-Niš vlada invazija bogomoljki... ne znam šta ih je uhvatilo, tek prizor je apsolutno nestvaran... posvuda se čuje njihovo šušketanje, međusobno koškanje... posvuda njihov smrtonosni ljubavni zagrljaj... može se videti i nemali broj "bogomoljaca" koji beže od "braka" ne samo  sa namerom da ostanu večiti bećari, već prevashodno sa namerom da ih gubitak nevinosti ne košta glave... ne bih da zvučim kao feministkinja, ali ponekad mi se učini da je priroda napravila dobru šalu na račun nas "razumnih" bića...ne samo na ovom primeru.

Opčinjavaju me ta čudesna bića...

***

Sasvim sam se pogubila igrajući Travian ( cicilly me je navukla... a ja ko baba na ratluk, uhvatila se i ne puštam kud puklo )... nekako me opušta svo to strategijsko nadmudravanje... i tako će i biti, sve dok mi jednog dana ne sine: otkud ja ovde.... al valjda je poenta zabaviti se. 

***

Čeprkajući po disku koji mi je drugar poklonio kada je pošao jednom davno za Beograd, onako da ga imam u sećanje, naišla sam na priču o najčuvenijim herojskim neuspesima i neobičnim smrtnim slučajevima. Došla sam do zaključka da sreća često ne prati hrabre, da ponekad ni najbolja dobra volja ne vodi uspehu i došla do zaključka da sudbine ipak ima, možda je njen uticaj svega 5%, ali je ima... došla sam i do zaključka da smrt ima izuzetno loš smisao za humor... 

Uostalom, procenite sami...ako ništa, barem ćete se nasmejati...a možda i nećete :D

***

Herojski neuspesi 

NAJGORA OTMICA AVIONA - Ostaće nam nepoznat identitet čoveka koji je 1976. godine izveo najneuspešniju otmicu aviona svih vremena. Na letu preko Amerike, ustao je iz svog sedišta, izvukao pištolj i uzeo stjuardesu kao taoca.
"Okrenite avion za Detroit!" - zahtevao je.
"Ali... Mi ionako letimo za Detroit..." - objasnili su mu.
"Oh, dobro..." - rekao je, pustio stjuardesu i ponovo seo.

NAJGORA PLJAČKA - U avgustu 1975. tri muškarca su posli da opljačkaju Kraljevsku banku Škotske u mestu Rothsay, kada su se zaglavili u rotiraćujim vratima. Nakon što im je osoblje banke pomoglo da se izvuku, zahvalili su svima, okrenuli se i napustili zgradu. Par minuta kasnije vratili su se i objavili nameru da opljačkaju banku, ali im niko od osoblja nije poverovao. Kada su zatražili 5000 funti u kešu, službenik im se nasmejao u lice, ubeđen da se šale. Zatim je jedan od pljačkaša skočio na drugu stranu šaltera, ali se sapleo, pao na pod i uganuo članak. Ostala dvojica su zatim pokušali da pobegnu, ali su se opet zaglavili u rotirajućim vratima.

NAJGORI GOLUB PISMONOŠA - Ova istorijska ptica je puštena iz Pembrokeshira (Britanija) u junu 1953. i trebalo je da stigne na odredište još to veče. Vraćena je poštom, mrtva, 11 godina kasnije u kartonskoj kutiji iz Brazila.

NAJGORE SPASAVANJE ŽIVOTINJA - Tokom štrajka vatrogasaca u Velikoj Britaniji 1978. godine, britanska vojska je preuzela hitne pozive vatrogascima na sebe. 14. januara imali su poziv od jedne starice u južnom Londonu da spasu njenu mačku koja se zaglavila visoko na jednom drvetu. Stigli su sa impresivnom brzinom, i uskoro spustili macu. Starica je bila toliko zahvalna da ih je sve pozvala na čaj. Kada su se kasnije vraćali, pregazili su tu istu mačku vatrogasnim kamionom.

Ironične smrti 

-Dok su kalifornijski vatrogasci raščisćavali zgarište, nastalo nakon velikog požara, našli su mrtvog čoveka u kompletnoj ronilačkoj opremi. U početku, bili su zbunjeni otkud ronilac u sred požara, ali im je kasnije sinulo, kad su ustanovili da je tip umro od pada sa velike visine a ne od vatre. Izgleda da je jadnik ronio blizu kaliforniske obale kad ga je pokupio vatrogasni avion (koji se puni sa otvorenih vodenih površina) i kasnije izbacio iznad područija zahvaćenog požarom. 

- U depresiji jer ne može da nađe posao, 42-godišnji Romolo Ribola, iz mesta blizu Pize (Italija), 1981. godine seo je u kuhinju, uzeo pištolj i zapretio da će da se ubije. Njegova žena je sve vreme s njim razgovarala i molila ga da to ne čini. Nakon sat i po ubeđivanja, Ribola je zajecao, bacio pištolj i potrčao ženi u zagrljaj. Pištolj je pao na pod, opalio i ubio Romolovu ženu. 

- Gospođa Karson iz Lejk Kusaka, N.Y. je 1983. god. proglašena mrtvom od srčane bolesti. Dok su ožalošćeni stajali pored kovčega sa Karsonovom, ona je iznenada ustala. Videvši to, njena ćerka je na mestu pala mrtva. 

- Džordž Švarc, vlasnik fabrike iz Providensa (SAD), neverovatnom srećom je izbegao smrt, kada je njegova fabrika eksplodirala 1983. godine. Celo postrojenje je sravnjeno sa zemljom, osim jednog jedinog zida koji je i dalje stajao. Nakon što je izlečio manje povrede, Švarc se vratio do ruševina, pokušavajući da nađe ostatke fabričkih dokumenata. Dok ih je tražio, taj jedini preostali zid se srušio na njega i ubio ga na mestu. 

***

O ironičnim smrtima malo više, drugi put.... Do tad vas pozdravljam i šaljem veliki zagrljaj. 

Kada je stvoren organizam, svi organi su želeli da budu Šef.
Mozak je rekao: "Pošto upravljam svim delovima tela, ja ću biti Šef" 
Noge su rekle: "Pošto nosimo organizam tamo gde Mozak želi i izvršavamo sve što se naredi, mi trebamo da budemo Šef". 
Istu želju su izrazili i Oči, Ruke, Srce i Pluća... Svi organi su hteli da budu Šef.
Najzad je i Dupe izjavilo da hoće da bude Šef. 
Svi su se nasmejali i rekli da je apsurd - da jedno dupe bude Šef. Dupe se uvredilo, skupilo i odbilo da obavlja svoj zadatak, što je izazvalo dalekosežne posledice: Mozak se pomutio, Oči izbečile, Noge su počele da klecaju, Ruke su počele da drhte, a Srce i Pluća su imali velikih teškoća u obavljanju svojih funkcija.
Na kraju su svi molili Mozak da dozvoli da Dupe bude Šef.
Tako je i bilo. Sada svi normalno obavljaju svoje zadatke i funkcije, a Dupe samo sedi i se*e.

NARAVOUČENIJE:
DA BI NEKO POSTAO ŠEF NE MORA DA BUDE GENIJE, DOVOLJNO JE DA BUDE DUPE.

Prijatan dan! :)

I kao što svojevremeno reče drugarica Tužna ( miss you, btw ):

I zaista je tako... ne stidim se da priznam :D 

Elem, da mi je neko pre godinu dana rekao da će moje virtualno čedo dočekati svoj prvi rođendan... pa, najblaže rečeno ne bih mu verovala... a tek da je k tome dodao i da ću upoznati zaista sjajnu ekipu ljudi... e, pa... ne bi se baš najsjajnije proveo :D

No, da ne budem jedan od onih dosadnih govornika koji na slavlju udave masu i ohlade pečenje, samo da dodam: Hvala, prijatelji :D na razumevanju, divnom druženju, na tome što ste me primili u svoj topli, široki, virtualni zagrljaj :D i što ste mi svaki dan činili posebnim.

Ljubim vas , i .... uživajte :

Naravno, ništa bez:

A o ovome neću ni da govorim:

Za naše drage vegetarijance i one malo manje sklone holesterolu:D

Za dežurne pivopije, i posebno Antistresnu koleginicu:

I naravno....

I kakav bi to rođendan bio bez poslastice ( nije baš kao u drage Domaćice, no... dobro sad ):

:D zamoliću sanjarenja56 i antistresnu da otvore ples :D ostale da se pridruže, Baladaševića da kaže nešto u laloškom duhu, Voju da preseče nekom opako smešnom dvosmislicom... Xeniju da se smeška, skupa sa Principessom78 i onom Principessom malkice mlađom od svoje koleginice po imenu :D, domaćicu da uživka... mmmilu da zapeva ( voliš, voliš, znam ja... )... Glumca da odrecituje nešto britko, Vladicu da nas impresionira svojim biciklističkim trikovima i veštinama...Iluziju da sve dovede u iluziju da sam tu iako me nema... Pinokio da sve ovekoveči kičicom... blog podmladak: Cicilly,Andrijanu, Sovicu, Dušu da se ugledaju na nas "matore"... Arevilo i Šiljku da animiraju da se otkace... Bealiever da se nasmeši - to će biti najveći poklon, Tužnu da se u snu nasmeši noćas... Mišu da se stara o zdravlju svih slavljenika :), Phedre da jednom napiše priču, makar i kratku, uz recenziju dragog nam Tekstopisca i Stepskog Vuka, i budno oko Nastasje... Krilaandjela... stih, i od tebe očekujem :D ...a  DMC molim da ne zameri što ćemo galamom kršiti javni red i mir :D

Veštice, projaši na svojoj virtualnoj metli... čisto da nas sve iznenadiš :D, draga Tale, ljubbbbbbbbbb....

Biljana, sej leptiriće unaokolo.... :D da se razvedri atmosfera... 

Heftalice, priheftaj se ođe skupa sa Samoja_01...

Zaboravi, nadam se da me nisi zaboravila...

Jero, Čokoladice, Zoljas, Freedom, Aligator... Vavilonska Ribice... :D nedostajete mi puno...
 

Vastag, Amater - fotografije molim!

Ako sam koga zaboravila... to je samo zato što sam uzbuđena :) ( sram me bilo)

Ljubim još jednom! 

Prvi deo: http://hyperblogger.blog.rs/blog/hyperblogger/oblak-bez-neba/2008/06/27/ispovest-vojnika

Drugi deo:http://hyperblogger.blog.rs/blog/hyperblogger/oblak-bez-neba/2008/07/06/ispovest-vojnika-vol.2

K., 17. februar 1949. 

Ima gradova čije se ulice čine kao da su isklesane u nevidljivim stenama, kao da su lavirint koji od prolaznikovih očiju skriva put koji traži. Lutajući ulicama jedne takve varoši u žurbi i sa namerom da što pre izvršim povereni zadatak naišao sam na čudnu kafanu. Krov - nakrivljen, obrasao delom mahovinom, crn i vidi se nemali broj puta krpljen i prepravljan, izgledao je kao da je otet sa druge kuće i donet tu da bi čuvao posustale zidove koje je, pritiskao ne samo teret decenija koje su prohujale, već i silne tajne izgovorene unutar njih. Čine se da su ga te tajne grizle iznutra, uporno kao kakav crv, preteći da ih uruše... kao da su imale moć da rastaču materijal od koga su sačinjeni, da ga čine prašinom pod vetrom prolaznosti. Bio sam uveren, stojeći pred njom, da je neko izrekao kaznu zidovima i da je kazna glasila: neka imaju uši, ali ne i usta koja bi im omogućila da olakšaju dušu...

Prozori su bili maleni, po 4 okana ne većih od dlana činilo je svaki. Vrata uska i visoka, boje sagorelog mahagonija, okovana u uglovima železnim nitnama.

No, uprkos neuglednoj spoljašnosti pozivala je da uđem unutra, ljubazno, uporno, kao kakva starica na pijaci koja nudi buket poljskog cveća još obasut rosom sa suzama u očima u nadi da ćete ga kupiti...

Nisam mogao odoleti...  

Svetlo je bilo prigušeno, stolice uredno raspoređene oko oveštalih stolova identične boje kao i vrata, uglačanih. Peć, na sredini severnog zida, širila je toplotu u talasima.  Nekoliko u gvožđe okovanih lampi tinjalo je. Gosti, njih pet, sedelo je u uglovima. U malom udubljenju uz peć, na tronošcu sedeo je starac...činilo se da je usnuo, no zapravo je netremice pratio svaki moj korak, spreman da stane uz mene u trenu kada izgovorim prvu reč.

Seo sam uz samu peć, okrenuvši tako leđa svima i prepustio se talasima toplote. Žar se presijavao u bezbroj nijansi žute i narandžaste boje. Konobar se kao senka prišunjao, saslušao moju narudžbinu i nestao u polumraku.

Gotovo da nisam ni primetio da, ne samo da je narudžbina doneta, već i da dobrih pola sata mehanički ispijam vreli čaj. Posmatrao me je... krajičkom oka uhvatio sam njegov pogled,ne kao ostale goste... uporno, i činilo mi se kao iznutra, u sebi vodi razgovor, da neprestano vlaži nepca kako se slučajno jezik ne bi zaverenički prilepio u trenu kada mu se budem obratio... lomio je tanke prste, stiskajući povremeno zglobove tako snažno da bi pobeleli. Tanka seda brada uokviravala je njegovo ispijeno lice - bio je otelotvorenje zidova koji su ga okruživali.

- Neobično hladan dan - progovorio sam tek da načnem razgovor. 

Za trenutak je zastao zbunjen, uprkos svim onim pripremama, trepnuvši par puta kapcima koji su skrivali kao antracit crne oči. 

Već sam pomislio da će nastaviti da ćuti,  kada je stidljivo progovorio:

- Takve su sve zime u ovom kraju... zapravo, čini se da proleća ovde nikada i nema. Nekada nije bilo tako - kazao je dok je sasvim lagano primicao tronožac, kao da klizi po ledu - nekada su bila ovo najlepša proleća... a onda se sve promenilo.

- Promenilo? - zapitao sam osećajući lavinu reči i priča koja nailazi... gosti u uglu su se gurkali laktovima, kao po dogovoru, kao da im je priča već poznata... a možda i kao da su dugo čekali da je čuju.

-  Gore, kad kreneš ovim putem pravo u brda, između ona dva najveća, gotovo crna, stisnut je mali gaj. U sumrak utone u maglu, čudnu, tako gustu da ti se čini da je rukama možeš uhvatiti i staviti u nedra - ona se ne rađa ni na nebu ni na zemlji, jednostavno je tu, uvek  u isto vreme. Ko je u tom trenu kada se ona rodi u šumi, do jutra neće moći da se vrati, ma koliko dobro poznavao put.

- Primetio sam ta brda, no ne shvatam kako su povezana sa promenom? 

Nasmešio se. Svaka bora zračila je nekim misterioznim sjajem, svaka pora lica bila je mali osmeh ispunjen tugom. 

- Strpi se, doćiću i do toga. Bila je jedared neka lepa devojka , neki kažu da se zvala Jasna, neki Danica... vreme joj je dalo puno imena, ja je nazivam Lepa, jer joj po lepoti nije bilo ravne ne samo u ovom kraju, već i dalje... pričale su se o njoj priče... i priča je stigla do nekog bogataša, Turčina... došao je da je vidi i videvši kako je lepa, nije pitao za novce, nudio je dukata dva puta koliko je teška, i posede... samo da je kući vodi. Otac je pristao, iako je devojka molila i preklinjala , njegova je bila poslednja. Zatvorio ju je u sobu, postavio braću da je čuvaju dan i noć dok ne dođe vreme. Kopnila je, plačući neprestano... 

Jedne noći vrata su ostala otključana, braća zaspala... uspela je da se iskrade iz kuće i pobegla je u ta brda, nikada se nije vratila. Tražili su je... Turčin je poslao svoje momke da je traže, jer se osramotio grdno, al nije je bilo, kao da se zemlja otvorila i primila je u svoje ruke. 

Prokleo ju je... najstrašnijim kletvama koje je nebo čulo.
Otud su ostali tragovi za njom kada je bežala - i dan danas gde je kročila bežeći gola je zemlja... ni travke nema, a magla ... kažu da je to njena duša koja luta. Na samom rubu šume je mali izvor, njegova voda leči... kažu da su to njene suze.

Proklela je, kažu priče i ona njega - da doveka bude sam, nesretan, napušten... da vreme za njega stane, dok za sve ostale prolazi...   Kažu i da ga čeka, da zakorači u šumu i da će tada sve prestati... i magla i ovo grdno vreme. 

- Lekovit izvor - nasmejah se već sumnjičavo... a šta leči?

- Dušu.Svi će ti kazati da je voda gorka, ali svako će ti pričati drugu priču o tome šta je osetio...

- Šta ste osetili vi? 

Zaćutao je, ustao sakrivajući svoj tronožac u udubinu zida.... okrenuo leđa, i preko ramena tiho rekao: nikada nisam pio vodu sa tog izvora, niti sam kročio u tu šumu...

Bio sam zbunjen... o nastavku razgovora nije bilo ni reči...

Po nekoj tihoj komandi ostavio sam novac na stolu, i izašao. Lutao sam još neko vreme po lavirintu dovršavajući obaveze. Izdaleka sam u sumrak video maglu između ona dva brda... ili mi se možda samo pod utiskom reči učinilo da je vidim. Razmišljao sam da li da krenem stazom... da posetim izvor, ali pisak voza me je odgovorio od pomisli. 

U K. sam stigao oko 21h. Ostavio sam u uredu dokumenta, upisao u dnevnik izvršenje zadatka i krenuo ka svojoj sobi. Na moje čuđenje svetlo je bilo upaljeno, odgurnuo sam vrata i zatekao J. kako sedi na stolici do kreveta.

- Pa gde si ti ceo dan , boga mu!

- Zadržao sam se... ona varoš kao da je lavirint, a ne varoš.

- Jel ti pobegao voz, šta je bilo? Imao si problema.... Mah, da si se barem javio. Ja izmislio kod starešine da si se javio i da ti je pobegao voz. 

- Kako pobegao, pa došao sam... samo dva voza i ima, jutarnji i večernji, da mi je pobegao kako bi došao?

- Ama ti si se trebao vratiti istog dana, šta je s tobom čoveče? Znaš li ti koji je danas dan?

- 16. februar... ta nisam lud!

Gledao me je kao skamenjen...  pročavao je svaku crtu moga lica...a onda je iznenada počeo da se smeje...

- Umalo me nisi prevario, a tren pomislih da si ozbiljan. Ostavio sam ti poklon na komodi, ajde idem. I upamti šta sam ti rekao za starešinu.

Gledao sam novine koje je ostavio J. ostavio na stočiću,stajao je datum: 17. februar 1949.

Kao oduzet sedeo sam u tišini, držeću u rukama očekivano pismo koje je bilo ugurano u novinu, za svaki slučaj, da ostane skriveno od radoznalih očiju. Dlanovi su se znojili. 

Zasekao sam nožem tvrdu kovertu... u glavi mi je bio čitav roj misli...

(Nastaviće se )