Geografija i ja nikada nismo bile u nekoj posebnoj ljubavi, no kada je jednog oktobarskog popodneva učiteljica zadala zadatak: "Popunite po sećanju nemu kartu SFRJ" nisam ni slutila kakvu će to glavobolju prouzrokovati.

Ne znam da li je potrebno da naglasim, ali u tim danima proces raspadanja SFRJ je već bio poodmakao, iz istog razloga na TV su se gotovo svakodnevno smenjivale nove karte Jugoslavije, i svaka je ovisno od strane koja je bila autor imala neku od republika okrnjenu za ovoliko ili onoliko teritorije. Kako sam ja više bila odsutna iz škole ,zbog svoje višegodišnje bolesti, no što sam bila prisutna i kako sam često gledala tv ubijajući vreme u glavi mi je po tom pitanju bila papazjanija.

Činjenica da sam Sloveniju drsko pripojila Austriji, Republiku Srpsku pogubila po Hrvatskoj, a istu protegla po planu ne sećam se koga još malo pa do Zemuna, a Kosovo i Metohiju apgrejdovala od SAP u Republiku (verovali vi meni ili ne ! ) bila je više nego dovoljna da dobijem keca kao vrata, a da se u zbirci iz prirode i društva rodi kilometar dugačak, užasnim rukopisom ispisan komentar upućen mojim roditeljima.

Ok, da odmah nešto razjasnimo, kao mala nisam marila za jedinice, jer sam tek kasnije postala štreber... ali najviše sam se bojala izvođenja pred tablu i javnog poniženja pred drugarima. I tako sam toga dana slušala sa suzama koje su lile u apsolutnoj tišini niz obraze ( i dan danas ni glas se ne može čuti kada plačem ) najstrašnije reči ... potegnuto je i pitanje mog porekla i moj IQ i pride sam nazvana pripadnikom grupe zbog kojih se naša otadžbina raspada... čak je došlo i do pomena misli da će razmotriti učiteljica sa direktorom mogućnost prebacivanja mene u specijalnu školu, jer ovo je što sam danas uradila siguran je znak da nemam mozak. A ja, ja sam samo ćutala i plakala... nisam umela da se branim...

I nekako, nakon tog dana sve je krenulo naopako... i par godina bila sam ubeđena da sam ja kriva za to što se dešava...da je to neka kazna...

Jednog jutra više nije bilo Krašovog kakaa na stolu, onako vrućeg, neopisivo slatkog... koji se u vrelim talasima slivao niz grlo i činio odlazak u školu nekako podnošljivim. Zbilja samo zbog tog ukusa sam ponekad ustajala iz kreveta, kao dobro dresirani štenac koji zna da ako hoće kost, mora prvo da malo šeni... nije bilo više Baninijevih Crnih oblaka, niti Piramida kolača i Goga čokolade... nije više bilo ni šunke... ni Zdenka sira... ni onih neverovatno ukusnih milk šejkova...ni Kinderlade... nije bilo ni Jupija, ni Kokte Kolinska, a kisela voda je koštala 28.000 dinara... nije bilo više osmeha na licima ljudi... kao da su iznenada posiveli...počele su da kruže strašne priče, ljudi koji su nekada i dozvoljavali deci da šatro osluškuju vesti, počeli su naglavce da ih izbacuju iz sobe kada počne dnevnik... 

Na jednom času ušla je tetkica na vrata, unela knjigu obaveštenja i svi smo ustali i saslušali obaveštenje direktora: Od danas naša osnovna škola više neće nositi ime Milenko Brković Crni, već ime naše znamenite pesnikinje Desanke Maksimović... bla bla bla...

Kao razlog navedena je njena znamenitost, i odista, ne mogu reći da nije znamenita ličnost... no svi smo prisluškujući svoje roditelje doznali da je pravi razlog to što je Milenko Brković eto nesretnik bio Hrvat... i da je naš direktor šovinista ( nismo znali šta to tačno znači, ali smo uspešno ponavljali tiho kao papagaji )...

Hleb se mogao kupiti samo na bonove, šećer i zejtin takođe... na pijaci su se množile šverc tezge... kružile su DM... benzin se crveneo i zeleneo u flašama koje su metodom šurenja bile smanjivane sa zapremine od 1.5l na 1.2l, i tako nevidljivo neveštom oku punile dvostruko džepove svojih vlasnika.

U tom trenutku smo već maštali o čokoladi... pričali smo prisećajući se avantura kada smo pojeli za jedan dan i po celu čokoladu... maštali smo... bilo je čokolada na pijaci, svih ukusa i dimenzija, sa lešnjacima...pravih mlečnih... ali po ceni od 1 DM, tako nedostupnoj... tako dalekoj - naročito kad se uzme u obzir da je cela mesečna plata bila 5 DM.

U izostanku bolje odeće roditelji su počeli da nas oblače u turbo folk krpe sa buvljaka, neviđenih "papagaj pred parenje" boja... oni koji su nosili odeću svojih starijih sestara i braće sa zlobom su posmatrali ove turbofolkere i davali sve od sebe da ih ublatnjaju kako bi im preselo novo odelo... ili se trudili da ih pogode grudvom, čisto da bi im skinuli kez sa lica. Postali smo i mi sami sivi, kao i naši stari...

U džepovima nam se šepurio milijarderski džeparac za koji nismo mogli kupiti ništa, ali ipak smo se ponosili njime... a onda, onda je i taj džeparac počeo da izostaje ... a njegovo mesto zauzimale su baterijske lampe i sveće, jer nije bilo struje...iz istog razloga, kada bi došli u školu oni iz kvarta koji je imao struju te večeri prepričavali su događaje sa tv-a...

Sve manje smo ličili na decu, a sve više na starmala... pričali smo o prašku, o tome kako nema sapuna...nema paste za zube...nema ni šampona... 

A onda, jednog dana, pojavile su se, sasvim stidljivo prve čokolade na našim trpezama... Metanisali smo oko njih kao ludi i jeli ih proždrljivo, tako proždrljivo da smo se gušili... 

Ružan san je bio gotov...

Šta me je navelo na ovo prisećanje... videla sam danas , konačno, u marketu Goga čokoladu.... moju omiljenu... poskočila sam kao što sam to činila nekad, toliko da je radnik obezbeđenja sablaznuto zinuo u mene... on ne zna kakvu je to lavinu pokrenulo u meni, lavinu sećanja, a neće nikada ni saznati...

ONA: Ciao DRAGI!

ON: Ma konačno, kako to već dugo čekam!

ONA: Želiš li da odem?

ON: NE! Kako ti pada napamet? Već sama pomisao na to me plaši!

ONA: Voliš li me?

ON: Naravno! U svako doba dana i noći!

ONA: Jesi li me ikada prevario??

ON: NE! Nikada! Zašto to uopće pitaš?

ONA: Hoćeš li me poljubiti?

ON: Da, svaki put kad mi se samo pruži prilika za to!

ONA: Hoćeš li me ikada udariti?

ON: Jesi li poludjela? Pa znaš dobro kakav sam!

ONA: Mogu li ti u potpunosti vjerovati?

ON: Da.

ONA: Ljubavi...

SEDAM GODINA NAKON VENČANJA:

Tekst  pročitati odozdo prema gore ...!

Kada je prošle godine grad osvanuo ispisan gomilom grafita koje je jedan gnevan i ljubomoran muž uputio svojoj ženi, ceo grad je bio u šoku. Pričalo se o tome, u redu u pošti, na pijaci, u srednjoškolskom centru, za stolom... gurkali su se ljudi laktovima, pokazivali glavom na njega i nju... i posle nekog vremena prašina se slegla. Neko je jednostavno proširio misao da je ostarelom maratoncu mozak prokuvao, čim je postupio tako. 

Grafiti su ostali. I dan danas se niko nije dosetio da ih prefarba, ostali su kao uspomena na jednu ljubav.

Kada je malo posle toga neko rešio da zagorča odlazak u diskoteku svojoj devojci tako što je preko puta ulaza, ogromnim slovima ispisao šta misli o njoj... i to je bio mega blam... opet se laktalo i pričalo... i opet je ostao na licu grada još jedan spomen o ljubavi... ako se to ljubavlju i može nazvati.

A onda, nekako je to iskazivanje "ljubavi" postalo moderno... ljubomorne devojke su se dale na posao, odbačeni momci takođe.... 

Ružnih reči je sve više... grafita isto.

A sećam se kada je pre 15 godina jedan momak napisao auto lakom rođendansku čestitku i izjavu ljubavi jednoj Lindi.... ih, kakav je to skandal podiglo među matorcima... a bilo je romantično na jedan rokerski način, baš u duhu grada Gitarijade...

A sada, više ljubav kao da nije ista... i grad je umoran... i ja....

Voli me nežno... zašto je to postalo tako otrcano?

Vreme je neumoljivo i sve je prolazno, samo je prolaznost neprolazna. Često dane provedemo trošeći minute... često ne obraćamo pažnju na ono što je važno... u nekoj vrsti čamotinje.

Ove dane provodim pišući svoje najverovatnije poslednje izdanje "Megatrendera"... tri godina kao glavni odgovorni urednik, još skoro toliko kao saradnik - vreme je za odmor, vreme je da pustim da moje čedo nastavi dalje.

O šokvertajzingu se u nas jako malo zna, a i to što se zna, mahom se vulgarizuje... 

Videla sam ovu reklamu pre nekoliko dana... rasplakala sam se. Onda sam je pogledala opet i opet i opet... i poslala drugaricama, i drugovima... a sada je poklanjam i vama, pogledajte je.. obavezno. Odvojite vremena, možda će promeniti vaš život, ili život osobe koju volite.

Znam da nisam dovoljno velika da bi se ceo svemir okretao oko mene, ali ponekad, kad se prevelika tuga useli u moje srce, a ja uskratim potoku suza put ka mojim usnama.... imam utisak da se tu na mojim grudima rodi srce oluje i da se proširi... 

Takvo je popodne bilo 8. avgusta ... u srce se uselila tuga... i znala sam da će doći oluja kada sam pošla u šetnju, ka livadi na kojoj je najlepše posmatrati zvezde padalice, i krvavi Mesec što zalazi na zapadu.

Oblaci su putovali brzo, kao neka nezaustavljiva vojska... na prve kapi kiše ustali smo i krenuli... oluja je stigla brzo i nezadrživo. Udari vetra su bili strašni... pitala sam se čemu kišobran kad ga vetar i tako stalno okreće, čemu žurba kad sam i onako pokisla do gole kože... Valjda je pokušaj da se sakrijem kišobranom od snage prirode razlika između misli u glavi prolaznika koji su mahnito pritiskali sirene na volanima - sa kišobranom su mislili: "kud li se namerila u ovo nevreme...", bez kišobrana bi mislil "vidi ove lude..."... u osnovi je isto.

A prijala mi je kiša, kao da je sprala sa mene bol, gotovo sam bila sigurna da zamnom sa svakom kapi koja je kliznula sa mene, ostaje trag na asfaltu, kao gusta naftna mrlja.... prijalo mi je što je celo moje telo plakalo, bez ijedne suze iz oka. I osetila sam se kao novorođena.

Jučerašnji dan provela sam u tihoj seti, kao i svakog 9. avgusta, od prvog zraka zore očekujem ponoć, da sekundara označi dan kada sam se po drugi put rodila... tada uvek razmišljam o sreći, o sudbini, i uvek sam nekako tužna...

Danas je dan mog drugog rođendana, datuma koji ću slaviti još svečanije nego onaj pravi... zato što mi je majka po drugi put darovala život.

I tužna sam i sretna u isto vreme... nemojte zameriti zbog par suza koje se šunjaju sa namerom da iskoče iz ugla oka... to je od neke čudne smese sreće i tuge.

Ljubim vas.