Draga moja blog zajednico, :D

nedostajali ste mi... moram priznati... ovih dana nisam bila dobre volje, u stvari ovo "nisam bila dobre volje" je čist eufemizam za ono što mi je prolazilo kroz srce i glavu , nekako baš me je krenulo, kao što ume da me krene... onako , baaaaaaš .... bila sam tužna... trebalo mi je da to podelim sa vama, ali nekako, svaki put kada bih otvorila početnu stranu bloga ostala bih na tome, zatvorila tab u browseru i gotovo....i tako iznova i iznova... no, nebitno... 

Moram da se pohvalim da sam tih nekoliko padova hrabro ( ako se uzme u obzir moj prilično depresivni karakter i sklonost ka fatalizmu ) pregurala dobro... dugujem to ne nekoj ličnoj transformaciji, već dragim osobama: tužnici, lalošu i poooosebno dragoj osobi koja će se u ovome već i sama prepoznati :) taman toliko da joj ime i ne moram pomenuti , a koja mi je pomogla da rasteram sivilo iz glave... :) hvala , majecki divni stvore :)

Poenta je da sam iz cele priče konačno izvukla pouku (aleluja!ala sporo palim): došlo je vreme za novi list... i ne samo da sam izvukla poentu, nego sam počela već danas i da je primenjujem.... i prestala sam da osećam kao da ljudi gaze po meni... umesto toga, sudarali su se samnom kao nekada, u stare dobre dane (sad već zvučim starački) kada sam više volela sebe.... druge ... i život.

No, da se manem filozofije....

Pozdravljam vas i ljubim puno!

Hehe :) kad ti se posreći da imaš mnogo loodo društvo, onda se obično dan završi osmehom kakav se može meriti sa probijanjem zvučnog zida :D

Današnji dan je protekao sasvim fino :D, čak pesimistično govoreći neočekivano dobro :D

Bilo je nekih oblačića koji su tu i tamo kvarili pejsaž savršeno plavog neba, ali ... otišli su ... nestali ... otopilo ih Sunce ( a može biti da je u meni pobedila doza optimizma :D )

Elem, danas me je nasmejao i iznenadio već po drugi put neko ko stvarno ume da nasmeje čoveka kada se najmanje nada :D

Hvala Zarej! Lafe :D

A hvala i svima vama , dragi moji blogeri :D 

Godina dana je prošla, draga moja Lara... ostala je za nama... 

Kakva je bila?

Neko bi rekao tužna, ispunjena nadanjem... istina, bilo je sivih dana...

Ja kažem: ipak sretna, uprkos svemu tome...

Mislim da smo provele lepe dane, postale bliže...  i na neki čudan način sretnije.

I opet, godinu dana kasnije, još bolje shvatam vrednost rođendanskog poklona koji sam dobila 27. avgusta 1984. godine ... ne samo tebe, već  i našu dadu Đinu... i naše roditelje...

Ja sam sretan čovek... 

A današnji dan, između probranih osoba, još jedna osoba je učinila posebnim... jedna koja me neodoljivo podseća na onaj čuveni animirani lik "Big Muzzy"... i njoj, ide veeeeliki, džinovski zagrljaj... za to što je uspešno oterala predrođendansku tugu... pripitomila me je ... rekao bi Mali Princ.

Draga Lara, sretan nam rođendan :) i neka naredna godina pred nama bude novi početak ... korak ka nečemu boljem...

Dragi blogeri, volim vas puno :)

Teško je biti miš u svetu u kome glavnim životnim procesima rukovode slonovi... Zašto? Iako je miš u principu nemoćan protiv slona, slonu se to ne da objasniti ni po koju cenu... pa tako miš ima nezahvalnu ulogu kolateralne štete... 

Elem, ovaj miš ovde ( dobro, znam da je teško zamisliti me u dimenzijama miša, ali zamislite da sam neki mnogooooo veliki miš , npr. iz okota u reaktoru Černobilja , ili da su ostali miševi mali a ja normalne veličine, kako vam drago) daje sve od sebe da ne uznemirava slonove, jednostavno nije da ih mrzi ili tako nešto, ali ... štetni su po zdravlje kičmenog stuba i ostatka nervnog sistema... 

Iz istog razloga ovaj miš ih izbegava koliko se može, gleda da im ne staje ni na senku, a ponekad čak ume i da zadržava dah samo da ne bi otimao njihov vazduh... nije tako radio ranije, umeo je čak i glasno da cijukne i protestvuje... ali, eto... pregazilo ga iskustvo i vreme... 

Ovaj miš je polagao mnooooogo nade u današnji dan, a dočekao je samo još jedno odlaganje uz odgovarajuću poruku:

Magarice Mišić,

nemoj lipsati, za tri dana donećemo odluku da li da te pustimo do zelene trave ili da ti pristup istoj uskratimo za još neko vreme, do tada budi strpljivo magare i utišaj ta creva malo, slonovima smeta zvuk pa bi mogli da se iznerviraju... 

Koliko uopšte slonu treba mesta? Šta je za njega 3 cm prostora? Razlika između mnooogo mi je komotno i pasent mi je? 

I sad.... neko bi rekao da posle godinu dana čekanja, tih tri dana nije ništa... ali ne plaše mene ta tri dana, već ono što bi moglo doći posle njih...

:(

I sasvim kukavički priznajem, uprkos svim onim mojim mudro*erskim savetima kolegama i kolegicama blogerima kada su tužni i potišteni:

Plašim se...

Nisam neki naročiti ljubitelj gužve... ne znam ni sama zašto, ali uvek volim da stojim po strani i posmatram metež... no, ima dana kada se uželim tiskanja i laktanja sa drugim ljudima... kada poželim da sam deo tog ljudskog mravinjaka.

Zato sam navukla neke krpe , ništa posebno, tek toliko da se osetim prijatno, i pohitala ka Popovoj plaži gde se održava revijalno veče Zlatne trube Balkana - zvezde večeri: pobednici Guče 2008.

Pa što i da ne odem - neka kaže ko šta hoće, ali truba stvarno ima neku svoju posebnu moć, tako da deluje i na mrgude kao što sam ja. :D

Elem, Popova plaža je stvarno posebna priča, grad u malom: teniski tereni, rukometni teren, teren za odbojku na pesku, skejt park, teren za košarku, teren za badminton,  teren za boćanje, teren za ulični šah, teren za vaterpolo, ... ogromna peščana plaža sa kafićima ... i naravno, najnovija atrakcija: teren za golf...

Prava milina... 

Dok jedni đuskaju uz muziku, drugi boćaju, ili prislonjeni uz ogradu maštaju o svojoj prvoj golf avanturi... ili se dogovaraju o tome kako će sutra jurcati na rolerima po rampi ( talence, ova rampa je kao za tebe stvorena... )  

I šetajući uživala sam u svakom taktu muzike... posmatrajući ljude kako uživaju , svako na svoj način...  i smešila sam se... izvalila se na pesku, pod suncobranom, onim pletenim slamnatim, naslonila se i uživala posmatrajući svet oko sebe... osećam u vazduhu nešto novo, nešto drukčije... neku energiju koja se prikrada... i ovaj put sam spremna da je primim u svoj zagrljaj... i da joj dopustim da ispuni moje srce radošću... osećam da više nisam sama prepuštena sebi... da nešto u svemiru sluša... da onaj otkucaj srca koji čujem u ušima kada ležim u krevetu pogleda uperenog kroz prozor u tminu noći... nije moj... već nečiji...

Možda će tuga konačno promeniti adresu.... možda je ostala na drugoj obali reke ... možda se uplašila prelaska preko pontonskog mosta koji izaziva morsku bolest... hm... ne znam.

Onima koji se spremaju na počinak, laku noć ... a onima koji su tek ustali... dobro jutro...

Uživajte u zvucima trube... ja jesam...

( p.s snimak je slabe rezolucije, ali je zvuk extra ;D )