Domaćica, Sanjarenja56 i Bealiever su kumovale celoj priči :D tako da... sve zasluge njima.

Naša draga drugarica Sanjalica već neko vreme ratuje sa MSNom.... i zato evo predavanja za nju na sledećem linku:

http://www.sendspace.com/file/s2xf8b

Dakle, draga naša drugarice Sanjalice, klikni na ovaj link i downloaduj predavanje koje će ti na veoma slikovit način ( uključuje tačna upustva sa fotografijama ) pomoći da rešiš svoje poteškoće. Očekujem te na msn koliko večeras. Znam da ćeš uspeti.

Pozdravlja vas,

Profa Hyper 

Došlo vreme da se stara dobra tastatura pošalje u istoriju. Počela je da previše škripucka, preskače, ne proizvodi više onaj prijatni zvuk dok prsti preleću preko nje ( naročito ne noću i naročito ne dok neko pokušava da spava, a ja da blogujem ).... Meni je, kao malom detetu volja da nabavim neku dobru tastaturicu, koja će biti časna zamena... po mogućstvu da ima gumene tipke i da svetle ( šta li će mi to kad i onako kucam na slepo, ko bi ga znao... )....

I dadoh se tako na guglovanje ( normalan čovek bi otišao lepo u prodavnicu da pita ) kad mesto tastature naiđoh na ovaj tekst:

Kompjuterska tastatura prljavija od WC školjke

Ako ste nekada otvorili svoju kompjutersku tastaturu, verovatno ste se i sami iznenadili s obzirom na to koliko se interesantnih sastojaka u njoj nalazi. Pored uobičajenih delova ugrađenih u fabrici, mogli ste da pronađete i razne druge "delove" i podsetite se šta ste sve jeli u poslednje vreme. Tipičan sadržaj tastautre koja nije otvarana mesecima: komadići keksa, mrvice čokolade, fleke od kafe i koka-kole, a sve to obilato "začinjeno" prašinom. Znači, svi znamo da su naše tasture prljave, kajemo se zbog toga i obećavamo da nikada više nećemo da koristimo kompjuter dok ne operemo ruke, te da ćemo jesti isključivo za kuhinjskim stolom. 

Ono što verovatno niste znali jeste i to da tastatura, zahvaljujući nama, korisnicima, sadrži više bakterija nego WC školjka. Ovakva tvrdnja je dokazana, i to zahvaljujući istraživanju koje je sproveo Univerzitet u Arizoni, koji je merio "zagađenost" pojedinih predmeta u kancelarijama u nekoliko američkih gradova. Otkriveno je da ubedljivo najviše bakterija obitava na radnim stolovima, a da u količini mikroorganizama prednjače telefoni. Odmah iza njih nalaze se tastature i faks mašine. Pomenuta tri predmeta prljavija su od WC školjke u svakoj od 7.000 kancelarija u kojima je istraživanje sprovedeno. 

Naučnici i autori studije pronašli su i vezu između količine bakterija i veličine grada u kom se kancelarija nalazi - što veći grad, to više bakterija na radnim stolovima. Ovakvu činjenicu objašnjavaju time da zaposleni u gradovima poput Njujorka (koji je imao ubedljivo najprljavije telefone, tastature i faks mašine) češće jedu na svojim radnim mestima. Autori studije su opisane rezultate i očekivali, znajući da se klozeti čiste mnogo češće od stolova. U jednoj ranijoj studiji, utvrđeno je da je u većini kuća WC školjka čistija od sudopere u kuhinji.

Dođavola! A ja u emotivnoj vezi sa svojom tastaturom... sad mi dođe domestosom da je oribam .... A traženje tastature, pa, definitivno ću morati ovih dana da se pokupim i odem u potragu za gospođicom Savršenom.... a do tada, odoh ja da lepo i žestoko operem ruke, a vi pokušajte da uživate u mom vatrenom krštenju ( dobro, možda ne baš vatrenom, ali... tu je negde - po principu kad nema vatre dobar je i kremen :D ) :

http://www.tk-info.net/?p=7942 

( ko zna možda i postane neki pesnik od mene ) 

Datum u kalendaru zaokružen je crvenim...samo pogled na isti bio je dovoljan da kafa poprimi ukus peska pomešanog sa preprženim bademom, da šnita toplog hleba sa susamom premazana džemom od zove zastane u grlu kao komad plastike. Svaki foton svetlosti me je pekao, svaki zvuk zarivao se u kožu, hiruški precizno, sa željom da zaboli. Svuda oko sebe čujem prigušene zvuke šunjanja, kikot, zveket... tu su! Još uvek ne može da ih pusti sa lanca, ali to je neće sprečiti da me muči sve dok ne bude sigurna da sam na rubu zdravog razuma. 
Moram se dati u beg pre no što naude drugima, pre no što bude odveć kasno, moram pobeći pre nego što shvati moje namere. Žurno koračam- iza mene sivilo, ispred mene talas tečnog azota - u prolazu obrana margareta pretvara se u prah... okom okrznut leptir pada u prašinu ispuštajući krik pri grčevitom lepetu krila...Moram stići pre nego što poslednji rub Sunca nestane za horizontom, ustupajući mesto noći, a vreme radi protiv mene... osećam se kao progonjena divljač... ne, još prestrašenije, jer ja znam da se krug hajkača steže. Grabim preko neravnih staza, već mi je trava u visini grudi, još dublje, još dalje, još korak...                  Pogled ka zapadu, poslednji zrak hitao je ka meni - kasno! Dajem se u mahnit trk. Cunami noći nosi moje demone, već čujem urlike, pušteni su sa lanca... Spotičem se, ustajem i iznova padam... U senci oraha starog 23 godine, čija je klica oživela u jednoj novembarskoj noći, kada nije bilo Meseca, čija je krošnja na istočnoj strani - samo tu je moj spas! Vrišteći, u pokušaju da ih nadglasam hitam ka toj krošnji, bacam se pod nju... tu, u kao čovek  visokoj travi, sakrivena sam od svih očiju, pa i njenih.

Celo polje talasa se pod dlanom crnog vetra, koji goni sve što živi da se pokloni pred princezom koja se rađa na istoku, pa prizna njeno kraljevstvo. 

Osećam da me traži, svaka vlat mi prenosi njene pogrdne reči i kletve. Hoće li me orah izdati uprkos neželjenom pobratimstvu koje ga za mene veže? Hoće li pokleknuti?                 Uvređena je Luna, neće oprostiti nikada što si njene zrake krotila venčanim prstenom, blagoslovenim u oltaru, što si ih utapala u srebrnom tanjiru punom vode sa izvora iz borove šume ne obazirući se na njihove vriske... - šaputao mi je kupinov cvet.

Laže! Neće mi oprostiti ono što je, kao i ja, videla u toj vodi - a videla je lice svoga dragog, lice meni suđenog, a njoj sudbinom uskraćenog! Vrisnula je tada Luna, zarila prste u svoje kose, svod se zatresao, čak bi i Danica pobegla drhteći na drugi kraj vasione, ali sem dlanova nije imala druge zaštite. Dograbila je luk, i dok sam se ja burme pritisnute uz srce smešila diveći se lepoti suđenog, ona je nišanila... Vrisak se oteo Danici, burma je iskliznula iz prstiju, a strela se zarila tik do mojih stopala... Pogledala sam ka nebu, Danica je plačući treperila, Luna  se rumenela od gneva....Glasnik me je pohodio u snu te noći i rekao: zbog toga što si mi otela srcu drago, na izdajstvo potakla sestru progoniću te.Da zna ko mi je odao tajnu svetog mesta, njen bi gnev i kazna bili još veći...

Izdrži, šaptala sam orahu, opomeni se našeg pobratimstva, kazne što sledi za izdaju... Zadrhtao je, jedan list je vrisnuo... brzinom svetlosti otrgao ga je sa sebe.  Orahova suza kanula je na moje usne...

Zora je rudela. Besna Luna morala je da spusti oružje. Vršak strele ostao je pritisnut uz grudi kao podsetnik i kompas koji vodi ka narednom svetom mestu...

Poljubila sam hlanu koru oraha, milujući ga nežno, deleći njegovu bol...

Ako u noći 3/4 meseca  i znate gde sam, ako me vidite na brdu, u livadi, vašem vrtu - čuvajte tajnu....  stavite pečat ćutnje na svoje usne....

- Dvojica lopova su rešila da budu originalni pa su, umesto banke, pokušali da opljačkaju ATM aparat (mašina za automatsko podizanje novca). Kada su uspeli da iščupaju aparat iz zida, spakovali su ga na kamionet i prekrili ciradom. Ono što ova dva genijalca nisu znala je to da ATM aparati imaju skrivenu kameru. Zahvaljujući toj kameri, policija ih je brzo našla i počela da ih juri. Kada su videli patrola kola, glupi lopovi su stali i počeli da objasnjavaju policajcima da voze veš mašinu.

- Kada je priglupi pljačkaš, na lošem engleskom počeo da objašnjava da želi da opljačka banku, snalažljiva službenica mu je objasnila da za pljačku mora da ima otvoren račun u banci. Nesuđeni lopov je razočaran otišao.

- Plan je bio da jedan od trojce pljačkaša uđe u banku pred kraj radnog vremena, veže službenike u sefu i vrati se po ostalu dvojicu. Međutim, tip je zaboravio da uzme ključ od službenika, pa su radnici ostali zaključani u sefu a lopovi van banke.

- Grupa lopova je angažovala izvesnog čoveka, da vozi kola nakon njihovih pljački. Tip se nije proslavio; Nakon prve zajedničke pljačke, vozač se uspaničio i ukočio auto. I kad su policajci stigli, nesuđeni vozač je i dalje pokušavao da pokrene kola. Na sudu je utvrđeno da tip, ne samo što nije imao dozvolu, nego nikad u životu nije ni vozio automobil.

- Dva francuska kriminalca pomislila su da je genijalna ideja ući u banku kroz zid susedne zgrade. Nakon višesatnog kopanja i bušenja, uvideli su da su pogrešili lokaciju - umesto u sefu, našli su se u klozetu banke.

- Grupa lopova pomislila je da bi bila dobra ideja krasti kola sa onih kamiona koji voze nove automobile do prodavnica. Sve je išlo glatko, dok nisu shvatili da svaki automobil u rezervoaru ima samo litar goriva.

- Jedan 14-godišnjak i jedan 15-godišnjak pojavili su se pred sudijom Lerijem Seidlinom, optuženi da su ukrali 25 kola za samo dve godine. Nakon što su dečaci pušteni, shvatili su da nemaju novca za kartu do kuće. Ubrzo zatim, ukrali su autobus dvadeset-šesticu i vozili ga sat vremena, da bi ga na kraju zakucali u ogradu.

- Lopov iz Milvokija je rešio da ukrade jedan od popularnih pick-up kamioneta. Upao je u garažu i počeo sa obijanjem brave. Međutim, kako nikako nije uspevao da otvori bravu, razneo ju je sačmarom. Kada je konačno ušao u vozilo, shvatio je da ga ne želi jer je bilo puno rupa od metaka.

- Čovek iz Gainesvillea (Geaorgia), optužen za prekoračenje brzine, na sudu se branio izjavom da je uzeo laksativ pa je zato žurio kući.

- Većina lopova kreće u pljačku noseći pištolj ili pušku. Karl Rankin (35) iz Trentona (New Jeresy) je rešio da se posluži drugim metodama. On je bacio šolju vrele kafe u lice prodavca, otvorio kasu, uzeo pare i pobegao. Kasnije je ipak uhvaćen.

- Lopov je ušao u radnju, izvukao pištolj i zahtevao sve pare iz kase. Kada je kasirka spakovala novac po uputstvu, lopovu je zapala za oko boca viskija na polici iza kase. Međutim, prodavačica je odbila da mu da flašu, rekavši da ne veruje da ima preko 21 godine. I nakon svih ubeđivanja, žena je i dalje odbijala da alkoholno piće da maloletnoj osobi. Na kraju, iznervirani pljačkaš je izvukao ličnu kartu i pokazao je radnici, kao uverenje da je dovoljno star. Čim je glupan otišao, kasirka je pozvala policiju i dala im pravo ime i adresu čoveka koji je upravo opljačkao radnju. Jadnik je uhapšen dva sata kasnije.

- Lopov je ušao u prodavnicu, prislonio pištolj na slepoočnicu jednog od radnika i zahtevao sve pare. Kada ih je dobio, tip je pošao ka vratima, ali je slučajno sebi upucao ruku dok je vraćao pištolj.

Drugi deo priče možete pročitati na linku:

P.B, 12. februar 1949. godine 

Kažu da ništa nije tako usamljeno kao nebo bez oblaka i ništa tako besmisleno kao oblak bez neba. Kako su njene oči postale moje nebo, tako su dani kada je nisam susretao bili beskrajno besmisleni, jer nisam imao plavetnilo kojim bih mogao ploviti, niti čijim bi se delom mogao osetiti. 

Uteha mi je bila pomisao da je tu, blizu mene. U noćima samoće zidovi sobe pokretali su se u ritmu njenog disanja. Sa svakim udisajem osećao sam se kao dete pritisnuto o grudi diva koji ga mrvi svojim zagrljajem - istovremeno tako bolno i tako prijatno osećanje... Sa svakim izdisajem osećao bi se kao dete na železničkoj stanici koje otimaju iz ruku tetke koja je postala njegovom ljubimicom osvojivši svu njegovu ljubav... 

No, kad sam daleko, pa makar to značilo i samo par kilometara, sve je bilo drukčije... 

P.B je mala varoš u kojoj svi dišu po određenom rasporedu - barem se tako meni čini na osnovu susreta sa stanovnicima koji  na momente ostavljaju utisak kao da nisu sa ovog sveta... u ovoj varoši svako zna ko i kakve probleme ima, koliko kašika ima u kući, ko šta pokušava da sakrije od drugih... čiji je dalji rođak imao problema u porodici, ili lošu naviku da kasno i u pratnji društva sumnjivog morala dolazi kući... čiji je čukunded posegao za tuđim, pa sad đavo merka priliku da oduži dug... Ova varoš spolja ne pokazuje znake živosti, čak se ni zavese ne pomeraju kada ko prati prolaznika koji ide niz ulicu pogledom... ali, iznutra je vrilo, kao u mravinjaku.

Namrznuo sam P.B iz dubine duše od prvog momenta, jer mi se učinila lažnom, aveti stvarne varoši... i zasigurno bih poludeo da mi kao saradnik na izvršenju zadatka nije dodeljen J.  Takvi kao što je on ne sreću se često. Razlika između njegove spoljašnjosti i unutrašnjosti bila je drastična kao i u slučaju ove varoši u kojoj smo provodili dane. Plav, vitak, a ipak jedrog lica, podsećao je na liniju - i svako ko bi ga pogledao bio je spreman da se opkladi da će se prelomiti nadvoje sa prvim daškom vetra, ali planina koja se krila u unutrašnjosti zaustavljala je i najbesnije oluje i prkosila je životu postojano, kao da stoji van vremena. Valjda upravo zato što je takav uspevao je da se uklopi svugde, pa i ovde, i valjda je zato ostavljao utisak da je otelotvorenje života. Mislim da je svu snagu povukao iz tla na kome je rođen, da je pustio korenje i isisao sve njene sokove...

Svakom problemu pristupao je sa namerom da ga reši i ubeđenjem da će u tome uspeti, zato kada sam mu pre pet dana kazao šta me muči i šta za mene predstavlja zagonetku bez rešenja umalo nije presvisnuo od smeha. No, kada je shvatio da me njegov osmeh vređa pribrao se i oštro progovorio: No, tako neće moći... nešto se mora preduzeti, prepusti to meni. Znam ja šta ću i kako...  i više nije progovorio ni reči o tome. Toliko je bio uporan u svom ćutanju,da sam pomislio da je sve to bio samo san, da mu se nisam ni poverio.

A onda je prekjuče, za ručkom, hladno kao da ne nastavlja razgovor od pre tri dana kazao: Napiši pismo, i već prekosutra biće u njenim rukama - našao sam način da ne dospe ni u čije do njene ruke... samo nemoj pisati roman, da ne bude preveliko... i budi uveren, niko ga sem nje neće čitati... Šta si se ukočio tako? Boga mu, nekad ne znam šta da mislim o tebi...ta razumem ja sve... i vidi da bude gotovo do jutra.

A onda je iznova zaćutao, zadubio se u novine i nastavio da komentariše o poskupljenjima i novim uredbama vlade... Odista čudan čovek.

Mislim da sam promenio barem desetak boja - od uzbuđenja, od straha da neće uspeti, da će uspeti, da će se smejati, od pomisli da će biti oduševljena... Kako su se smenjivale misli od pesimističnih ka optimističnim.. tako sam i ja menjao boje. I ta promena me je plašila, ranije sam bio bezbrižan, lakomislen... opušten... a sada, sada kao da nisam svoj.

Pohitao sam ka sobi, bacio se na sto...malo je reći da sam posle svake ispisane strane istu iščitavao na glas, i zamišljao reakcije, a onda je cepao... i tako iznova i iznova... A mislio sam da će mi pet minuta biti dovoljno da sročim što imam, a kako je vreme odmicalo sve mi je realnija delovala misao da neće biti gotovo ne samo do sutra, nego do kraja nedelje. Nikako nisam mogao da odaberem početak: Da li da kažem ljubljena ili draga Paolina... ili samo Paolina? 

Popodne je odmaklo, odmicalo je već i veče, a ja ni makac... ni slovo na papiru... već potpuno mahnit i van sebe - nisam mogao da shvatim zašto reči neće da izađu, kad znam da su tu.

Već je prošla i ponoć... legao sam u krevet, podbočio se i krenuo odsutno da na listu hartije crtam ružu... ispisivao sam stih za stihom, nepovezane misli:

"Otkad te videh prvi put,

poželeh da sam vetar,

da snevam u tvojoj kosi,

šapćem ti nežne reči... 

Otkad te videh prvi put,

tražio sam ime za te-

po noći  među zvezdama,

u polju među ružama... 

Otkad te videh prvi put,

ja nisam čovek nego sen.

Ja na ničijoj sam zemlji... 

Oblak sam što nema nebo.

Otkad te videh prvi put,

znao sam ime je tvoje :

Ljubav-  jedina, večna... 

i zbog tebe i živim..." 

A.K. 

Pregledavao sam iznova napisano, i nisam bio zadovoljan, ali dotkuklo bi me da iscepam još jednu stranicu u nizu.... Ostaviću je tu u koverti, neka prenoći, za sreću - pomislio sam... pa ću u zoru nastaviti kada se probudim. 

***

Kada sam se probudio, osećao sam neki nemir, pogledao sam na sat - prošlo je 6h... pružio sam ruku ka noćnom ormariću, uzeo pismo, pero u ruku ... to nije bilo moje pismo, već poruka od J.: "Pesniče, ja po hitnoj komandi otišao za K. Sofija će se danas videti sa Paulinom, i u knjizi koju je od nje pozajmila da bi tobože prepisala neke stihove  umetnuće ovo tvoje pismo. A ti, dovrši danas onaj popis, pa sutra vozom... J."

Seo sam na ivicu kreveta, i dlanovima pritisnuo čelo... Osećao sam de će svakog časa eksplodirati. Nije bilo načina da to sprečim, Sofija će ga verovatno sačekati na stanici, i da pozovem komandu, ko zna hoću li ga naći na vreme... rekao sam sebi, ovo je kraj, posle onih stihova, neće biti ničega... 

Ceo dan proveo sam u magnovenju, i sutra kada sam stigao u K. odmah sam J. kazao da to nije bilo pravo pismo. Rekao je samo: "Kasno, juče joj je dato. Ko zna zašto je dobro to što je sudbina umešala svoje prste.  Čekaj i videćemo. A sad, raditi se mora." - i pohitao je...

Još uvek čekam. Sa strepnjom u srcu...

( Nastaviće se...)