Sećam se tog februara te sada tako daleke 2003. godine, bila je sreda, bilo je prohladno veče... bilo je 20,18 h kada se moj pogled ukrstio sa tvojim. Sećam se i danas, kao da je juče bilo...

Ne mogu reći da sam te volela od prvog trena, ali mogu reći da sam u tebi prepoznala nešto što nisam prepoznala ni u jednom pre tebe...znala sam da je samo pitanje vremena kada ćeš me držati u zagrljaju, kada će moja glava počivati na tvojim grudima i tvoj ritam srca postati moja uspavanka...  

*** 

Osam dana kasnije, vozili smo se tvojim kolima , tobože smo zalutali sledeći naše prijatelje... tada se oteo prvi poljubac, dug kao godina... tako snažan da mi se činilo tada da sam prestala da postojim. A ti... tvoje oči sjale su tako čudno, kao u groznici, dok su se dlanovi poigravali mojom kosom... 

Tri dana kasnije, vreme je prestalo da postoji za nas. Drhtala sam od straha i želje da budem tvoja, plašila sam se i želela tvoj dodir, tvoji su me dlanovi pekli, a poljupci cepali moje biće na  sitne atome koji su postajali deo tebe...

Tada sam znala da te volim...

Svaki dan od narednih trideset bio je jedan stepenik ka raju koji smo stvorili nas dvoje. 

***

Kada si otišao na put, uz obećanje da ćeš se vratiti, činilo mi se da svaki sat traje čitavu večnost. Više nisu postojali minuti i sati, vreme je bilo podeljeno na period pre i posle tvog poziva, pre i posle rečenice: Volim te!...

Koliko sam često plakala - svedok je moj jastuk, koji sam grlila i obasipala zagrljajima namenjenim tebi.

Misliš da sam detinjasta? Ne znaš šta je čežnja...

***

Vratio si se...  22. juna u 18.14 h. Sećam se zbog zagrljaja kojim te umalo nisam sravnila sa zemljom... nisam uspela da se suzdržim da ne potrčim ka tebi, spala mi je papučica - sećaš se onim crnih sa mašnicom? Možda i ne...

Večera sa prijateljima u finom restoranu, separe... osećala sam kao da sedim na hiljadu noževa... želela sam te... znao si to, i davao si sve od sebe da produžiš svaki trenutak, da ga učiniš slatkim mučenjem... 

...

Kada je vreme ponovo postalo da postoji, dok sam slušala otkucaje tvoga srca osetila sam strah, od previše ljubavi koju sam osećala za tebe imala sam utisak da ću umreti... bio mi je potreban vazduh... u mraku sam zgrabila tvoju košulju i pantalone , mirisale su na tebe...

Stajala sam na balkonu, u tišini, čvrsto sam obgrlila svoja ramena... i udisala vazduh. Pod laktom sam osećala nešto u džepu... zavukla sam ruku: lančić sa venčanim prstenom i novčanik sa slikom žene koja u naručju drži malu devojčicu...

Okrenula sam se, i dalje si ležao, mirno spokojno, kao da se ništa nije desilo, a desila se kosmička kataklizma u mojoj duši... zateturala sam se. Poželela sam da vrištim, da umrem, da me nema... klekla sam i kao u nekoj molitvi plakala... Zašto baš meni?

...

Vratila sam se u krevet, ali među nama je bio zid sačinjen od plavog leda i laži...

...

Dovezao si me kući, stajao si u seni lipa, onih istih koje i danas ponosno šire svoje ostarele grane pred mojom zgradom...  Držao si me u zagrljaju. Osećala sam se kao marioneta, moje su ruke bile čudno utrnule, a moje usne davale su se lažno.

Nisam se okrenula... nisam želela da vidiš kako plačem - nisi to zaslužio.

Više ti se nikada nisam javila...

...

I danas si živ, iako sam htela da ubijem svako sećanje na tebe ipak iskrsneš kao čudna sen sasvim nepozvan, tek da me podsetiš na to kako je između dva otkucaja srca umrla jedna velika ljubav.

Trenuci

Kada bih svoj život mogao ponovo da proživim,

pokušao bih u sledećem da napravim više grešaka,

ne bih se trudio da budem tako savršen, opustio bih se više.

Bio bih gluplji nego što bejah, zaista,

vrlo malo stvari bih ozbiljno shavatao.

Bio bih manji čistunac.

Više bih se izlagao opasnostima, više putovao,

više sutona posmatrao, na više planina popeo,

više reka preplivao.

Išao bih na još više mesta na koja nikad nisam otišao,

jeo manje boba, a više sladoleda,

imao više stvarnih, a manje izmišljenih problema.

Ja sam bio od onih što razumno i plodno prožive

svaki minut svog života; imao sam, jasno, i časaka radosti.

Ali kad bih mogao nazad da se vratim,

težio bih samo dobrim trenucima.

Jer ako ne znate, život je od toga sačinjen, od trenova samo;

nemoj propuštati sada.

Ja sam bio od onih što nikad nigde nisu išli

bez toplomera, termofora, kišobrana i padobrana;

kada bih opet mogao da živim, lakši bih putovao.

Kada bih opet mogao da živim,

s proleća bih počeo bosonog da hodim i tako išao do kraja jeseni.

Više bih se na vrtešci okretao, više sutona posmatrao i

sa više dece igrao, kada bih život ponovo pred sobom imao.

Ali vidite, imam 85 godina i znam da umirem.

Horhe Luis Borhes

- Policija je u Vičiti (Kanzas) uhapsila 22-ogodišnjeg falsifikatora koji je na aerodromu pokušavao da proda dve lažne novčanice od po 16 dolara.

- Kada su dva radnika prodavnice u Joniji (Mičigen) odbili da predaju pazar pijanom pljačkašu, ovaj je zapretio da će da pozove policiju. Kada su ponovo odbili, lopov je zaista pozvao policiju, koja je došla i uhapsila ga.

- Lopov iz Los Anđelesa je, iz čiste dosade, kako je kasnije tvrdio, ukrao valjak, ali je uhapšen nakon što je jedan policajac trčeći stigao valjak (koji je išao nekih 10 km/h) i savladao lopova.

- Nakon što je jedan super market primio novog radnika na odeljenju sa oružjem, ovaj je iskoristio povoljnu priliku, ukrao par pušaka i pobegao kući. Policija je jednostavno uzela njegovu adresu sa formulara za prijavu, koji je tip doneo pre nepunih sat vremena, zakucala mu na vrata i uhapsila ga.

- Čovek iz Fontane (Kalifornija) je uhapšen zato što je provalio u 10 kuća samo da bi milovao stopala i farbao nokte na nogama usnulih žena.

- Neko je provalio u stan izvesne Meri Tejlor, u Fort Vortu (Teksas), okupao se i otišao. Po izjavama policije, ništa nije uzeto osim dve posude za hlađenje vina i jedne rolne toalet papira.

- Alberto Vaskez je mislio da je dobro prošao kad je sa maskom upao u Dankin Doghants, lokal gde je radio, i ukrao preko 1400$. Međutim, prvo mu je radnik prepoznao glas kad ga je Vaskez pozvao po nadimku, a onda je policija jednostavno pratila Albertove otiske stopala do njegove kuće, dva ulaza dalje od opljačkane prodavnice.

- Nakon što je lopov iz Masačusetsa uhapšen što je vozio bez dozvole, svoj jedini poziv je iskoristio da bi pozvao svog druga i rekao mu gde je sakrio kokain. Da ga policajci ne bi čuli, govorio je na španskom. Međutim, ono što nije znao bilo je to da je Manuel Rivijera, policajac koji je radio za šalterom, razumeo svaku reč, pošto je, očigledno bio poreklom iz Španije.

- Kada je Ronald Eroh pobegao iz zatvora u Auburn Hilu (Mičigen), bio je tako siguran u sebe da je u svojoj ćeliji ostavio poruku: "Kada budete čitali ovo, već ću biti na pola puta do Evrope". Policija ga je uhvatila 5 km dalje od zatvora.

- Nakon što je vlasnik kuće u Antverpu (Belgija) iznenadio lopova, ovaj je brže-bolje pobegao na zadnja vrata, preskočio 3 metara visoki zid i - našao se u gradskom zatvoru.

- Na letu preko Amerike, nepoznati čovek je ustao iz svog sedišta, izvukao pištolj i uzeo stjuardesu kao taoca. "Okrenite avion za Detroit!" - zahtevao je. "Ali... Mi ionako letimo za Detroit..." - objasnili su mu. "Oh, dobro..." - rekao je, pustio stjuardesu i ponovo seo.

- Nepoznati kriminalac ušetao je u prodavnicu oružija, pokušavajući da je opljačka preteći - nožem! Tri radnika oružarnice su ga bez problema upucala.

- Dva lopova su 4. Februara 2000. godine u 22,30h opljačkali KFC prodavnicu u Boynton Beachu (Florida). Preteći pištoljima, uzeli su novac od par kupaca i sa kasom u rukama istrčali napolje - gde su naleteli pravo na policijski auto. Pljačkaši nisu izabrali baš najbolje mesto za pljačku - preko puta KFC-a je Boynton Beach policijska stanica. Da stvar bude još gora, u pola jedanaest uveče je smena, tako da je u zgradi bilo najmanje 25 policajaca.

Zamorila sam se od svakodnevnog nerviranja i previranja oko toga ko će sa kim, ko će koga da podrži, ko laže - a ko je boga mi i lagao i krao, pa obezbedio život ne samo sebi već i generacijama koje dolaze... čukununucima i paraunucima... Potreban mi je odmor od svega toga, potreban mi je smeh, ogromna količina smeha... što je jako čudno, po prirodi nisam osoba koja se često smeje... a sada bih, čini mi se, smejala se oko glave. 

Moguće je da mi je prazna baterija....moguće je da mi je potrebno da se popnem uz ski stazu, legnem na temelje kontrolnog vidikovca, i gledam izlazak meseca, zvezde, brojim "šetalice"...  a možda mi je samo potrebno da dobijem godinu dana besplatnog života na nagradnoj igri :

Ko će ga znati... u svakom slučaju, noć sam provela sastavljajući listu čajeva koje trebam u toku leta da oberem na obližnjoj Kraljevici i pripremim za zimu. :) Sad, možda će neko kazati da sam zaludna Mara, ali, zapravo većina tih čajeva se ne može naći u slobodnoj prodaji, ili se ne može naći u kvalitetu koji odgovara ceni - pa kad već znam, zašto i da se ne potrudim, ako ništa drugo, barem ću se nadisati svežeg vazduha i sita nagledati lepota...

Sutra idem za banju... grrrrrrrrrr.... dolazi tata moje bolje polovine ( to znači da će mi mozak biti izgužvan kao prijina suknja u kukuruzištu , a i da ne pominjem koliko mi to remeti druge planove koje sam imala i koliko me žalosti... ) ali eto... ljubavi radi, svašta se radi.

U svakom slučaju, dragi moji blogeri, želim vam lep i uspešan dan, sa mnogo smeha i ljubavi...

Ljubi vas vaša, matora Hiperblogerka... :)