Povučena, tiha... sa likom jedne od onih junakinja iz ruskih romana koje ne govore mnogo i često, ali kada govore iznose životne mudrosti... kojima je namenjena tužna sudbina, koju hrabro nose na svojim tanušnim i slabim plećima i u kojoj ne vide kaznu, već priliku da se nešto nauči... ne žale se, sem ponekad, same sebi i nikome više, ili možda kakvom starom, ishabanom plišanom medi, ramu slike starog prijatelja...

Bledoga lika, crnih kao gar, uvek blago izvijenih obrva, i isto tako crnih očiju koje imaju sposobnost da odražavaju nebo po lepom danu, ali i strašnu oluju... sa blagom dozom sete, ali bez objašnjenja šta je njen izvor...  usana koje nisu ni odveć rumene, ni odveć blede... koje uvek ostavljaju utisak da se spremaš da nešto kažeš, koje daju težinu svakoj tvojoj reči...

Sećam se trenutaka koje smo provele zajedno - kada sam ti pomagala u suterenu, u onoj maloj sobi da prvi put središ obrve, one maramice namočene toplom vodom i stare pincete... toliko su mi se tresle ruke da sam te prvo uštinula za kapak, tako da si još malo zagrebla po plafonu... htela sam da umrem od stida što sam nespretna, a ti si sve to propratila jednim: khm, pa dobro, nema veze, sad znamo šta nisu obrve... :)

Sećam se tvog malecnog brata Viktora koji je pravio haos, krao  kada ga niko ne gleda hleb sa simsa namenjen golubovima i crtao po tapetama i tvojim belim bluzama sve i svašta...  

Sećam se kada si me vodila na koncert Đoleta Balaševića, kada smo zagrljene pevale , dobacivale Gaboru Bunforu da je parče i smejale se forama o depresiji međ Lalama i udaljenosti  Zaječara od Beograda i ostalih svetskih metropola.

Sećam se i naših svađa, bile su strašne...

Sećam se i kada smo polako počele da se udaljavamo jedna od druge, kada smo se polako okrenuli drugim ljudima, kada više nismo obavezno jedna drugoj slale čestitku za rođendan,  kada se više nismo čule SMS-om barem jednom mesečno...

Videla sam te izdaleka prošle godine,nisi se nimalo promenila... bar mi se tako čini... pozvala sam te.... nisi se okrenula, bila si u gužvi.... 

Ne znam gde si sada tačno, pretpostvaljam , ali nisam sigurna, ali znam da ti je danas 24. rođendan... :) ehej... moja Milena, 24.!

Zato danas na mom blogu pesme samo za tebe, one koje voliš. Još se sećam....

Želim ti svako dobro... i sretan, najsretniji rođendan na svetu, ma gde bila.

Jedan od najboljih merila siromaštva tranzicione države jeste broj igara za sreću koje se nude narodu. (Čisto da ne bude zabune: u SAD ih ima puno - jer ma koliko njihov život nama bio lep, privlačan, on je ipak siromašan na svoj način. )

Tu je gomila : tv kvizova, ogrebi i blago tebi kombinacija, utopi depresiju u alkholu i budi lav - sa stomakom do zuba i nimalo zdrav... bla bla bla...

I ljudi igraju... jer ljudi žele...  Nije to ništa čudno.

Ehm, nemam običaj da od ranog jutra palim tv... ali eto, omaklo mi se... omaklo mi se da upalim  ružičanstvenu tv.... i tako zvrjim ja u monitor...zanela se i odlutala skroz... kad me preseče neki glas... omg. čista histerija, možeš je nožem seći... Pada žena u vatru, ma još malo da zaplače. Kvalitet glume? hm... 

Pa, recimo ovako: Robert Kouts je glumac iz XIX veka... važio je, zbog svojih ispada za najgoreg glumca svih vremena... VAŽIO JE! To je ključna fraza....

Ne krivim devojku, nije joj lako...  kviz je koncipiran tako da vređa inteligenciju, a samim tim i njen nastup je koncipiran u istom duhu... tipično vašarski.

Stvar funkcionise ovako: cena poziva kojim obezbeđujete potencijalno učešće 50 din+pdv. po minutu ( ako se ne varam )... Pitanje: prosto, prosto, ma prostije ne može biti... Suma koju možete da osvojite - raste, raste i nikako da poraste.... i uz sve to.... šatro niko se ne javlja.... ej, niko neće pare! I tako ona drami: Ne mogu da verujem... ljudi, ne, molim vas...  režija zaustavite sat, zasutavite sat... ( režija kao ne sluša njenu komandu ) ona nastavlja: ražija, zaustavite sat.... ne, ne .... neću dozvoliti da se emisija završi a da niko ne da odgovor i uzme ovaj novac.... Odmah! Zaustavite sat!!!! ( Znoj niz čelo, impulsi otkucavaju, otkucavaju, oči se izbuljile... a režija kao u akcionom filmu b produkcije zaustvlja brojač na 8 sekundi do kraja.... )

I tako se voditeljka, iako je kazala da do kraja emisije ima samo jos 1 minut, treska o pod još najmanje 5 minuta tobože se natežući sa režijom i preklinjući je za dobrobit našu da ne startuje brojač... ma još malo plače... i preklinje ljude da uzmu pare...inače će je ubiti savest što nikome nije ulepšala dan.... 

I sve to ne bi bilo loše, da nije tako lažno... jer, besite me ako grešim u tom trenutku se garant telefon topi... svih 100 linija koje su zakupili.... garant! Ma besite me! A kome u ovom jad vremenu ne treba laka lova? 

I već se iznervirah na smrt... kad cifra dostiže 60 000 dinara... Malo li je? Pa, ako vama jeste, dajte meni :)

I napokon... osvoji žena pare... ah... olakšanje.... što je završena emisija...

Moje saučešće voditeljici...  

Onima koji su osmislili pelješarski štos : skidam kapu... a za tv koja emituje..tjah, ne zovu je džaba:

Čuvajte se prevara.... Bolje je imati 0 dinara ( KM ili eura ) u džepu, nego telefonski račun odavde do meseca... 

Čovek često žureći propušta da primeti lepote kojim je okružen.... tako ne vidi da je stiglo leto, da cveće cveta lepše nego ikada, je trava zelenija, na fontana žubori na jedan drukčiji, lepši, uzbudljiviji način...  propušta da primeti nove klince, novi miris u vazduhu...

Evo prizora iz mog grada, prizora koji su mi se najviše dopali protekle nedelje... kao podsećanje i za mene i za vas na lepote kojima smo okruženi...  

Park preko puta Opštinskog suda u Zaječaru

____________________________________________

Pogled na fontanu Olja i Miša

_____________________________________________________

"Zelena" ulica Vojvode Mišića 

___________________________________________________

Pozdravljamo vas Glumac i ja :

odoh lagano ka Timoku... da se malo opustim i odmorim... i podsetim koliko ima lepih stvari na ovom svetu.

Odmah da naglasim neke stvari - ne osećam se kao žrtva, ne osećam se uvređeno, ne osećam se povređeno... ne želim da ovim postom okupim blogere da kukaju na mom groblju ( ne planiram još uvek da crknem, i nikoga od vas nisam pomenula u testamentu - tek da znate ne isplati vam se da me šutnete niz neku liticu ahahahahahhaha )

Svi ste mi i dalje dragi... SVI bez izuzetka,verovali ili ne.

Jednostavno, smešna sam samoj sebi. Što bi rekao moj drug Vasa,koji često svoje komentare na mom blogu postpisuje sa: Ispušena lula i Crv: drugare, osećam se kao crv, crv crvosani... e baš taj rad. Zašto? Možda zato što mi je cela ova godina od početka krenula ukrivo (znala sam da je trebalo da isključim telefon pre pola dvanaest i da tako sprečim dežurne baksuze da mi čestitaju novu godinu, ali hebi ga).

Elem, imam utisak da nisam o sebi kazala dovoljno u proteklih godinu dana, da sam se možda prikazala boljom nego što jesam, ili harizmatičnijom nego što jesam pa eto, da se ispravim i da o sebi kazem najvažnije:

- ja sam Anđela, nezaposlena, od oca nezaposlenog, matere nezaposlene, sestara nezaposlenih, loše materijalne situacije, imovno stanje: mobilni telefon komada 3, adsl veza,prilično očukani kompjuter i ravno 100 kg moje ličnosti; imala sam i mačora, ali je nestao pre cirka 3 nedelje, izgleda da je uginuo; hrčem kada spavam, prilično glasno, patim od nesanice; zaljubljena sam već godinama u svog profesora sociologije, sasvim beznadežno i nesrećno, a opet nimalo tužno, volim životinje više nego ljude, jer ne poseduju moć verbalne komunikacije i jer imaju tako nežnu dušu i prirodu;

- u mladosti grešna duša - pila sam kao rus, pušila kao stoka, menjala muške brže od gaća,vozila sam bez dozvole, ali nisam bežala sa časova... verovali ili ne, bila sam dobar đak, štaviše drugi po uspehu u svojoj generaciji... nisam imala prijatelje, samo poznanike - bila sam optuživana da sam gay, štreber, štekara, šlihtara i da jelku kitim za prvi maj a da mi je krsna slava sveti avnoj - čitaj da sam komunjara ( to sam postala pod stare dane )... šta da se radi. Nikada nisam bila baš popularan tip... :)

-  u zrelom dobu dvostruki najbolji student generacije, novinar, zamlata, borac za pravdu, svađalica, osoba koja je ispušila na 63 oglasa za posao- počevši od oglasa za posao na Fakultetu čiji sam najbolji student bila,  drsko stvorenje sa lošom frizurom ( izgleda kanda je petardama češljana , obojena u neku nedefinisanu nijansu crvene )... zbunjena često, depresivna, suicidna, homicidna, paranoidna, plačem 5 dana pred pms...  blah blah blah... i dalje bez pravih prijatelja - i dalje nisam popularna :) a od pre 10 meseci bloger.... u blog.rs zajednici.

To sam ja... :) Nisam najbolja, nisam ni najpametnija, nisam čak ni najlepša... volim da pričam, volim da budem čovek, volim da se družim.

UZMITE ILI OSTAVITE... neću se ljutiti ako ostavite, obećavam...( verujte mi , ni ja samu sebe bog zna koliko ne volim )

kome trebam - lako ćete naći moj msn kontakt :) a dovoljno je i da ga zatražite....

Pomoć oko uređivanja bloga rado pružam...

A sada, odoh da se opružim u svom krvetu... nisam li pomenula? Patim od nesanice.

Ljubi vas vaša matora teta Hyper. 

"Mnoge stare zagonetke nauka je malo-pomalo rešila. Jednom je tamna strana Meseca bila velika nepoznanica. Do odgovora se nije moglo doći raspravom; taj je odgovor bio prepušten mašti pojedinca. A danas sasvim tačno znamo kako izgleda tamna strana Meseca. Više ne možemo »verovati« da na Mesecu živi čovek, ili da je Mesec sir.
Jedan starogrčki filozof, koji je živeo prije više od dve hiljade godina, verovao je da je filozofija nastala zbog čovekova čuđenja. Čovek misli da je njegovo postojanje tako čudnovato da filozofska pitanja nastaju sama od sebe, verovao je on.
Kao da promatramo mađioničarski trik: ne možemo shvatiti kako je izveden. I onda postavimo pitanje upravo o tome: kako mađioničar uspeva preobraziti nekoliko svilenih maramica u živa zeca?
Mnogi ljudi doživljavaju da je svet jednako neshvatljiv kao kad mađioničar odjednom izvuče zeca iz cilindra koji je maločas bio prazan.
Što se tiče zeca, jasno nam je da nas je mađioničar prevario. Ono što bismo rado otkrili je upravo način na koji je to učinio. Drukčije je kada govorimo o svetu. Znamo da on nije laž i prevara, jer šetamo po Zemlji i sami smo dio sveta. Zapravo, mi smo onaj beli zec kojeg je neko izvukao iz cilindra. Razlika između nas i belog zeca jeste samo u tome što zec nije svjestan da je deo čarolije. S nama je drukčije. Mi verujemo da sudelujemo u nečemu zagonetnom i rado bismo otkrili kako je to sve skupa povezano.

P.S. Kad smo već kod zeca, možda ga je bolje uporediti s celim svemirom. Mi, koji ovde živimo, samo smo sićušni puzavci duboko u zečijem krznu. Filozofi se, meðutim, pokušavaju uspeti na jednu od tankih dlaka tako da se mogu zagledati velikom mađioničaru ravno u oči.
Pratiš li, Sofie? Nastavak slijedi."

Draga Cicilly, iz nekog razloga ovaj roman me je podsetio na tebe,ili si me ti podsetila na ovaj roman... :)  volela bih da ga pročitaš ako već nisi:)

Isto važi i za vas ostale! 

Za ulazak u Sofijin svet, ... pa... mislim da već znate.  :) Slika je tu.