(deo prvi na linku: http://hyperblogger.blog.rs/blog/hyperblogger/oblak-bez-neba/2008/06/27/ispovest-vojnika

deo treći na linku : http://hyperblogger.blog.rs/blog/hyperblogger/oblak-bez-neba/2008/07/14/ispovest-vojnika-vol.3 

K., Silvestrovo 1948. godine

Biti stranac, usamljeni i jedini došljak ,u bilo kom kraju sveta, u dane praznika znači da ćete makar samo na jedan tren osetiti na srcu ledenu čeljust čežnje koja će, ako je to potrebno , provesti u svojoj neprimetnoj zasedi i čitav dan, samo da ne propusti pravi trenutak za ubiranje svojih gorkih plodova. Pri tom iščekivanju njeni će dlanovi ostati savršeno suvi, jer kao i svaki pravi majstor svog zanata i ona ima u rukavu nekoliko tajni koje joj daju neospornu prednost nad njenom žrtvom. 

Čežnja je uvek bolna, ali ova o kojoj govorim je priča za sebe. Ona osvaja celo telo i dušu, atom po atom na jedan poseban način. Svoj pohod započinje pokoravanjem stopala - čineći ih tromim, utrnulim i nesposbnim da svog gospodara odnesu daleko od eha koji pokreće lavinu. Potom hita dalje ka kolenima unoseći u njih drhtavicu i slabost, krčeći put ka stomaku. Tu, pod grudima zastaje tinjajući, sakupljajući snagu. Stihija započinje tiho, ka grudima se kreću čestice bola - osećaj veoma nalik onome kada bosonogi zakoračite u mravinjak. Prva čestica putuje nekako stidljivo, pionirski istražuje teren. Svaka naredna okleva sve manje i pokazuje sve veći stepen drskosti. 

Vršak brade se ukruti, glasne žice trepere frekvencom van opsega čujnosti, žilica po žilica mišića lica treperi , a gornja usna se zaverenički suši na svakih nekoliko sekundi... u obraze se uvlači vatra, usijana lava koja klizi ka jezerima smeštenim u dupljama očiju. 

Suza se rađa, bistrija od planinskog potoka, oštrija od gorskog kristala, i dva talasa sačinjena od elemenata koji od postanja vode bitku jedan protiv drugog, kreću u susret jedan drugome... i taman kada se čini da je olakšanje na dohvat ruke, tu na rubu oka događa se čudo i suza se pretvara u plavi led, zariva bez krvi i namere da ugasi buktinju. Između pleksusa i očiju nastaje vakuum, poraz, slom, ništavilo, apsolutna praznina... Poraz.

Moj poraz toga dana bio je uvećan pod lupom moga duha. Nisam osećao neidrživu potrebu da u nozdrvama osetim smešani miris rodnog kraja i kućnog ognjišta... nisam osećao potrebu da na ramenu osetim zagrljaj bližnjih... 

Nasmejano sam hitao raznoseći naredbe i preporuke, od starešine do starešine, pristigle iz glavne komande u poslednjem trenutku. Bile su to uglavnom izlišne napomene o očuvanju mira, spremnosti i budnosti u momentima slavlja, kako bi otadžbina dočekala prvo jutro u novoj godini slobodna...

Metri i metri puta izmicali su... i tu me je čežnja uhvatila u zamku. Iskoristila je razdraganost za svog saveznika i navukla mi je na oči izmaglicu sprečivši me da u pravom trenu ugledam priliku koja se kretala ka meni. Dodirnuli smo se tek laktovima u prolazu, ali sasvim dovoljno da iz ruku iskliznu knjige, majušni paketić, brižljivo umotan... mahinalno sam se sagnuo, i veselo deklamujući izvinjenja počeo sam da sakupljam knjige... tek sam pridižući se uspeo da sagledam osobu pred sobom... umalo nisam ispusto iz ruku maločas brižljivo sakupljene knjige,a iz džepa kaputa ispala su preostala obaveštenja... pratila je svaki moj pokret ćutke i tako razdragano, sa tajnovitim osmehom na licu. Blaga rumen razlivala se po obrazima, kao kada kap krvi padne na grumen snega... Nesvesno, prihvatio sam njenu desnu ruku, i blago prislonio njen gležanj uz moje usne, tek toliko da osetim tračak topline njenog tela i miris jasmina... graciozno je uzela svoje stvari, klimnula glavom, povukla svoju ruku, okrenula se i otišla... na snegu su i dalje ležala ona obaveštenja, a tik do njih majušni komad papira, ispisan sitnim rukopisom:

"I kada bih znala da je strašni bezdan, ispunjen tminom, studeni i trnjem, jedini put koji vodi do tebe, sledila bih ga sa istim žarom i radošću u srcu kao da hodam po jastucima od svile i laticama ruža..."

Odnela je pobedu, jer iako sam sakupio obaveštenja, nisam više sa jednakom vedrinom pozdravljao starešine i svako ko me je video mogao je pretpostaviti da posmatrajući sa vrata ili iz predsoblja razdraganu žurbu u domovima osećam bol i tugu za sopstvenim domom... 

Stigavši u svoju sobu, posmatrao sam pejsaž koji je mraz oslikao na prozorima, a naslikao je jednoličan prizor beskrajne jasminove šume u cvatu, i nebom iluminisanim tajnovitim rukopisom...

***

(nastaviće se...)

Verujte mi na reč, nije u pitanju paranoja, niti egomanijašluk, stvarno ima dana kada me ljudi gledaju i prema meni se ophode tako da neminovno izazovu taj osećaj u meni... Kada dođu ti dani, ja na leđa nabacim moj stari, od džaka sašiveni ranac i "zdimim", nestanem, pretvorim se u ilegalca... ne može me naći niko i ni po koju cenu , jer to i ne želim... to su moji dani, neophodni za punjenje baterija... tako je i bilo u proteklim danima... nije me bilo jer sam se nekoliko dana uzastopno osećala baš "onako"... Jednostavno, nakupilo se previše umora... previše sumornih stvari (jedna od kapi koje su prelile čašu bilo je obaveštenje prijatelja veterinara 28. juna: tvoj mali Meda ima štenećak,doduše atipični i ako pregura 7 dana, imaće doživotni imunitet... i tako je on tinjao meni pred očima... nisam htela da unosim lošu energiju pa sačekala rasplet ...dobra je vest da je preživeo, doduše sav jadan, mršav kao prutić, toliko da mi je žalosno da prikažem slike ovde... ali tih nekoliko dana bilo je tako naporno, tako teško...sećam se straha koji sam osećala svaki put kada okrenem broj da pitam kako je )...

Bilo mi je potrebno bekstvo u neki drugi, moj svet... lutanje...  

I zato lutala sam, po okolnim brdima, šumama, dolinama... vraćala se prašnjavih cipela, i smirenog duha... uostalom, evo slika pa se i sami uverite u moć koju ima priroda...

( pritiskanjem malog plusića u levom uglu ubrzavate kretanje fotografija :) tek da se zna )

Čarobno, zar ne? Trudila sam se da u svaku fotografiju unesem makar tračak energije koji sam ja osetila u tom trenutku... pokušala sam da prigrabim moć trenutka i podelim je sa vama - nadam se i mislim da sam uspela...

Elem, osim što sam se posvetila prirodi, i svim njenim čudima i lepotima, postala sam pravi poljoprivrednik ( kopala sam bašte, polivala, plevila, brala voće i tikvice... ) hihi... nemate pojma koliko je meni samoj smešna takva pomisao... ali jedno vam moram reći, prijalo mi je... :) verujte mi na reč. Zovite me poljo-Hajper, slobodno :) jer nekako se tako i osećam ... podelila bih sa vama slike, no nisu hteli da me slikaju :(

No, nebitno... želim da ovaj post iskoristim kako bih iskazala zahvalnost našoj dragoj Elli73 :) zašto... evo pojašnjenja ( doduše, neko će se možda smejati, ali za mene je to velika stvar ):

Draga ella73, hvala na podršci :), na tome što si me pokrenula :) čvrsto verujem da bez tebe ne bih uspela u tome... ( opet, možda će neko kazati : kakav uspeh pa to je katastrofa, ali svetu se ne može ugoditi )... jednostavno, mislim da bez tebe i energije koju širiš ne bih osetila ono krc u sebi.... i znam i osećam da ću nastaviti ovako, dok ne ostvarim zamisao zacrtanu gore u hederu ovog bloga :)

Takođe, želim da se zahvalim i gdinu Miši na poverenom mi resoru ekonomije :), gosn Baladaševiću što mi je čuvao blog :), i svima vama koji ste tu...jer bez vas... pa , bilo bi  mi nekako pusto :) 

Uz čestitke Cicilly na položenom prijemnom i maloj tužnoj Zvezdi što je postala prava mala poslovna damica :) pozdravljam vas i idem da na terasi uživam u oluji koja nailazi... Ljubim vas.

P.s svima koji iščekuje dajem obećanje da se u najbržem mogućem roku bacam na dovršavanje priče koju sam započela :) 

Kada bih pisala bajku o tebi, ona bi započinjala ovako: "Negde tu, ne iza sedam gora, brda ili mora, negde tu - sasvim blizu, živi jedna mala, tužna zvezda...ona neprekidno sjaji i možda samo misliš je nikada nisi video, ali u tami noći jednom, u polusnu sigurno si osetio njen sjaj na svojoj duši..."

*** 

Možda se pitaš, moja mala tužna zvezdo: Zašto nisi napisala bajku o meni?

Kao prvo, ma koliko bila vešta sa rečima, ne postoje reči ili stilske figure koje bi mogle opisati tugu i radost koja sjaji iz tvojih očiju, ili oblik onih malecnih zareza koji se ocrtavaju u kutovima tvojih očiju i usana kada se smeješ; reči koje bi opisale melodiju tvoga osmeha ili kako izgleda onaj srebrni puteljak koji ocrtava svaka suza koja se rodi u tvom oku... ne postoje reči koje mogu opisati prkos koji se ocrta na tvojim usnama kada se naljutiš :) , niti onu čudnu izmaglicu koja se javi u tvojim očima kada zagledana u horizont ili zid svoje sobe sanjariš slušajući iznova i iznova istu melodiju...

Kako opisati nežnu dušu deteta koje se krije iza sjaja jedne zvezde? Reči su ponekada tako krhke i nedovoljne... 

***

Kao drugo nisi lik iz bajke, mada na momente i sama osećam da si suviše nežna da bi bila sa ovoga sveta - TI SI STVARNA, TI POSTOJIŠ, mala moja zvezdo... i to je ono što te čini jedinstvenom - jedinom u celom svetu :)

I zato, samo još ovo ću reći:

SRETAN TI ROĐENDAN, MOJA TUŽNA ZVEZDO :) 

neka ti se sve želje ispune i ne dozvoli da išta pomuti tvoj sjaj ... 

 

S. , 15. marta 1987. godine

U zagušljivoj sobi bolnice varoši S., u krevetu iz koga je i najmanji nabor bio proteran brižnom, ali grubom rukom, ležao je negdašnji vojnik očiju uprtih u rojal plavu emajliranu sekundaru starog džepnog sata. Svaki njen otkucaj mamio je grašku znoja iz umornog tela, jer podsećao ga je na pustinju, na zrnca peska koja bestidno bruse planine i milijardu puta veće od sebe; na zrnca peska koja nečujno i neumitno protiču kroz tanani grlić peščanika ostavljajući za sobom prazninu.

Upravo tako, nečujno i neumitno, isticao je iz njega život, osećao je to, ali nije bilo ruke koja bi u poslednjem trenu, u milisekundi dok poslednje zrnce peska hrli ka maloj pustinji, okrenula peščanik i magično produžila postojanje kroz tu igru.

Peščanik... podsetio ga je na nju, jer bio je to prvi njegov poklon njoj. Govorila je stalno da broji svaki sekund koji protekne između dva njihova susreta, i da joj tako vreme brže protiče...

Čudno je kako ljudi osete potrebu za ispovešću upravo u tim trenucima, potrebu da "urade pravu stvar". Pekla ga je savest dok je krajičkom oka posmatrao priliku sklupčanu na neudobnoj stolici, ali morao joj je reći, nije mogao to poneti sa sobom. Ona je jaka, znaće da kako da se nosi sa tim, baš kao i sve žene njenog kova.

Njegova ruka tiho je zaplovila ka njoj, kao brod koji putuje preko talasa van vremena. Položio ju je na njeno koleno, znao je da će se kroz desetak sekundi probuditi, tako ju je budio već 34 godina. Protrljala je sanjive oči - uvek su ga podsećale na različak. 

Sačekao je još tren i  kazao: "Slušaj me i ne prekidaj nit...."

***

K.,15.decembra 1948. godine

"Radovao sam se putovanjima vozom, i tada u svojih dvadeset i nešto, na svaku promenu mesta boravka gledao sam kao na blagoslov sa neba. Nisam žalio za mestima koje sam ostavljao za sobom, već sam se radovao novim... zato sam razdraganog srca kročio na peron.

Malo mesto, no i pored toga gužva na stanici je bila neverovatna.No, to nije bila gužva nalik ovima danas - svako je znao svoje mesto i putanju u tom žamoru. 

Huknuo sam u dlanove, navukao pletene rukavice i zaputio se ka izlazu. Nikada do sada nisam bio u ovom mestu, ali saputnik iz voza do tančina mi je objasnio put: kada izađeš sa stanice, samo prati kaldrmisani put sve do berbernice, a onda desno, pa samo pravo do kuće sa žute kuće sa verandom koja u dvorištu ima stari dud - nećeš promašiti, taj dud je tu ceo vek, ogroman je. Eh, posle te kuće, skrenućeš levo, pa kroz drvored lipa, i eto te.

Lagano sam koračao, sneg je provejavao, ali uprkos hladnoći bilo je prijatno. Kada sam ugledao berbernicu i berberina ( koga mi je saputnik potanko opisao - "vitak, prav kao strela, sa sedim zaliscima i kao noć crnim očima, ozbiljna lica... ") nasmejao sam se. Zaista, opis je vredeo više nego fotografija.

Zastao sam da se obrijem. Berberin je radio tiho i vešto. Tu i tamo poslovično bi proćaskao kada bih ga upitao nešto. Posmatrao sam njegove oči, i ni u jednom trenutku nisam uspeo da shvatim  o čemu trenutno razmišlja. Niti jedan trzaj zenice, ili pokret obrva nije odao tajnu.

U prostoriji do, bez vrata, uz malu gusanu peć sedeo je pomoćnik. Kuvao je crni čaj sa dodatkom jasminovih latica... Prijatan miris stopio se sa mirisom kolonjske vode. Zategnuvši mi revere i nehajno početkavši ramena rekao je: "Gotovo. Dođite opet."

Nasmešio sam se i izašao neznajući da je berberin uzevši šolju čaja dugo gledao zamnom kroz izlog skupivši oči, pomalo namršteno, pomalo zabrinuto... neznajući da je iste večeri pričao o meni za stolom svoga prijatelja i da se vest o meni lagano proširila kroz varoš.

***

Koračavši dalje video sam izdaleka kuću sa verandom. Ubrzavao sam korak žureći da što pre stignem i prijavim se nadređenom. U susret mi je išao stari, pomalo pohabani fijaker - sam prizor vratio me je u dane dečaštva, u godine pre rata - kada su imućni trgovci u takvim fijakerima u popodnevnim satima prolazili ulicama moga grada. 

Iz njega je izašao omalen čovek, širokih, čvrstih ramena, snažan iako već u godinama, kao lan plave kose, sa prosedim brkovima. Sledila ga je vitka, visoka devojka, u dugoj bež suknji visokog struka, sa malenim čizmicama - onim što imaju nitnice se strane, u kaputu ukrašenom krznom na rukavima i okovratniku, sa tamno plavom košuljom sa visokim okovratnikom.

Oko vrata, preko košulje, imala je ogrlicu nalik onim mletačkim, okovanim u srebro sa čitavom gomilom staklića. Kosa joj je bila čvrsto upletena, a pahuljice su je dodatno krasile. Onako lepa izgledala je kao priviđenje. Stao sam kao u mestu ukopan. Sve to trajalo je nekoliko trena, a meni se i danas čini da je čitava godina prošla od momenta kada sam je prvi put video, do trena kada je kročivši na verandu nestala iza vrata...

Rasejan nastavio sam dalje i potpuno odsutan duhom pozdravio sam nadređenog i primio dužnosti.

Dugo u noć gledao sam u prugu svetlosti koja se pružala duž zida ... nikada do tada nisam bio tako zbunjen..."

(NASTAVIĆE SE)

Drugi deo priče možete pročitati na linku:

http://hyperblogger.blog.rs/blog/hyperblogger/oblak-bez-neba/2008/07/06/ispovest-vojnika-vol.2 

http://hyperblogger.blog.rs/blog/hyperblogger/oblak-bez-neba/2008/07/14/ispovest-vojnika-vol.3 

Ne pamtim kad sam poslednji put bila na Belom Timoku kod stare separacije... kada sam pila vodu iz onog starog kladenca, koja je tako hladna da ni na plus +40 stepeni ne posustaje i jednako osvežava... Taj kladenac su, po običaju starom i verovanjima, zauzdali i u česmu pretvorili ima nešto godina, neki ljudi u čijoj porodici je vladalo tobože prokletstvo da u svakoj generaciji u 23. godini umre jedan iz porodice... i zbilja, umirali su, da li igrom slučaja ili sudbine, tek od kako su česmu napravili druga je priča... posavetovala ih je, kažu neka vračara, a ovde se njihovoj reči veruje kao svetom pismu. Zauzdavanje žive vode, znači na neki način "hvatanje" života. Ali izvor se svom snagom bori protiv zauzdavanja, i to brdo je na svoj način živo, gomila malih izvora kulja oko česme... pitam se, hoće li "magija" potrajati i u narednim generacijama.

I, ovih dana javila se u meni želja da opet posetim taj kladenac, ostavim koji dinar za sreću, i pregazim sa jedne obale na drugu....  provodila sam tamo neke bezbrižne i lepe dane, pa to mesto još uvek zrači pozitivnom energijom... u okolini žitna polja, po večeri već punih svitaca,  iz bašti se čuje ravnomerno i sinhronizovano zalevanje .... nebo je plavije nego drugde... prijalo mi je....

Zaplivala sam, u zalazak sunca... baš kao nekad... u nedostatku kupaćeg kostima, poslužila je tunika... presvlake nisam imala, ali šta će mi po ovoj vrućni... 

Vratila sam se kući bosa, po vrućem asfaltu - baš kao što vas je obavestila naša draga Tužnica... sa patikama u levoj ruci... umorna, ali ipak kao nova...

Nadam se da će mi novčići ostavljeni na rubu kladenca doneti sreću... a ja ću je rado podeliti sa svima koje volim... 

U želji da sa vama podelim te  trenutke, šaljem vam nešto slika... Ljubim vas...