Znam da sam obećala da ću vam dati vremena da se "razmahnete" malo, ali danas je najznačajniji dan u mom životu, jer danas slavim svoj "drugi" rođendan...
Eh, da čovek ne poveruje da je već prošla dvadeset i jedna godina kada sam
doživela kliničku smrt i zamalo...
Neverovatno... a bila sam zdrava, napredna beba... mama me je okupala i
ostavila na spavam u sobi koje sam se plašila kao đavo krsta, u bakinoj kući...
Otišla je na trač partiju sa ostatkom familije, pošto su svi bili na okupu...
Međutim, ni pola sata pošto me je ostavila u sobi, rekla je da ide da me obiđe
(i danas kad je pitam, kaže da ni sama ne zna zašto...eto, jednostavno, imala
je osećaj da mora....).
Naravno, odgovarali su je uporno joj govoreći da će me tako razmaziti, da
sigurno spavam i da nema potrebe da me budi badava....
Ipak, otišla je...i zatekla me na podu, modru... izgleda da sam ispala iz kreveta.
I posle kažu da majka ne oseća...
Vrištala je toliko da je cela ulica bila u čudu... Svi su me već otpisali, jer nisam
disala... Smrt u kolevci - tako se to laički zove, a dešava se često i bez razloga
deci u starosti od negde od godinu ipo dana, do dve godine....
Ona nije odustala...
Spasla mi je život, i tako mi ga je podarila - po drugi put....
Hvala, mama!!!
Hvala svim mamama koje nisu odustale...
P.S A zašto sam se plašila te sobe... hm... kao mala to sebi nisam mogla da
objasnim... tek nedavno, kada sam pričala sa mamom pomenula sam joj to
koliko sam se kao mala plašila te sobe sa pogledom na ulicu..
Pogledala me je zbunjeno i kazala: "nekih 10 godina pre nego što si se ti rodila,
i pre nego što je baka kupila kuću... u toj sobi obesio se čovek - ostavila ga je
žena, ili tako nešto... ".
I dan danas plašim se te sobe... ne bih kročila u nju ni za milion eura...
a pride mi dođe i da se pokrijem kesom preko 
