joj, kakva sramota... kad sam pročitala ovaj članak, umalo od sramote nisam umrla...

"JEDNOM prilikom, dok je Stevan Sremac sedeo u povećem društvu u jednoj kafani, priđe mu stalni posetilac kafane, neki Risantijević, i upita ga:
- Je li istina da ste vi dosta vickast čovek? Dokažite to jednim vicem, pa da se malo nasmejemo.
Sremac mu odgovori:
- Dragi moj Nišlija, nije to lako izmišljati viceve, nego ti nama, pošto si poznat kao glup čovek, odvali neku glupost.
Ovaj srdit napusti kafanu."

Preuzeto iz arhive "Večernjih novosti", feljton Zorana Arackog, "Sever i Jug

Stevana Sremca" 

U mesecima i nedeljama koje su prethodile kobnom 21. oktobru 1966. godine

desetine odraslih ljudi i dece sanjalo je identičan košmarni san: veliko brdo

survava se na školu prepunu dece - njihovi užasni krici i plač budili su ih

iz sna.

Zvanično poslednja osoba koja je pre nesreće sanjala ovaj san, bila je

desetogodišnja učenica iz Aberfana, koja je svojim roditeljima ispričala

kako je sanjala da je pošla u školu, ali da zgrade više tamo nije bilo, jer

je bila pokrivena gomilom crne zemlje...

Otišla je u školu... Više se nikada nije vratila kući...

21. oktobra 1966. godine, usled obilnih kiša koje su podrovale prazne

rudničke tunele, survalo se na selo obližnje veliko brdo i potpuno zatrpalo

školu i nekoliko kuća... 

U nesreći je poginulo svih 127 učenika i 16 odraslih... 

Nedelju dana kasnije, u londonskom listu "Irving Standard" pojavio se 

neobičan oglas. Doktor Džon Barker, londonski psihijatar pozivao je sve

one koji su pre 21. oktobra sanjali nesreću... Na njegovu adresu stiglo

je šezdesetak pisma, iz raznih krajeva Engleske... međutim, opis snova

bio je gotovo identičan...

Verujete li? 

Pretražujući net naišla sam na tekst pod naslovom "zašto - dileme"...

Isprva bio mi je smešan, ali kad sam ga pažljivije pročitala shvatila sam

da ima par mudrih pitanja, na koja zbilja (uprkos uloženom trudu) nisam 

uspela da pronađem odgovor... iako su delovala naivno... 

Evo dilema - neke sam ja izvukla iz sopstvenog džepa, a neke pozajmila...

Ako ste raspoložni, pomozite da nađemo odgovor...

* Zašto je reč "skraćenica" tako dugačka? 

* Zašto ne postoji hrana za mačke s ukusom miša? 

* Zašto žene otvorenih usta nanose maskaru?

* Zašto je igla koju upotrebljavaju za eutanaziju sterilna? 

* Zašto piloti kamikaze nose zaštine  kacige? 

* Zašto je tabla sa natpisom "ne gazi travu" uvek na sredini travnjaka i

kako je uopšte dospela tamo? 

* Zašto Supermen preskače zgradu, kad može da je preleti? 

* Zašto Spajdermen paukovu mrežu pušta iz zglobova, a ne iz usta

ili iz zadnjice, kao što to čini većina paukova? 

* Zašto grom neće u koprive? 

* Zašto su požarne stepenice tako uske? 

* Zašto Frojda niko nije podvrgao psihoanalizi nego je to on učinio sam? 

* Zašto je etiketa na okovratniku košulje zašivena tako čvrsto, a 

dugmad tako labavo? 

* Zašto je lik na pešačkom semaforu prikazan kao mučkarac, a ne 

kao žena? 

Godinama već vodi se debata o tome koji bi proizvod

trebali da zaštitimo i da furamo po Evropi, i tako steknemo glas,

boga mi i bogatstvo...  

Jedni su predlagali šljivovicu (pretekli su nas), drugi ajvar (pretekli

su nas), treći feta sir (naravno, tu teoretske šanse za uspeh nismo

imali)... i tako u nedogled... Sve neuspeh do neuspeha...

Elem, bila ja tako jedared do Lebana, držala neka predavanja o

Evropskoj uniji i perspektivi srpske poljoprivrede... kraj ekonomski

pukao totalno... a vele, priroda bogata, nije bog štedeo kad je davao...

Međutim, sablaznila me je cena paradajza - 5 dinara, ljudi moji! A ništa

mu ne fali, lep... 

Saslušala ja sve žalbe, napokon upitah zašto ne izvoze...

Ih - odgovori jedan seljak... Tuga... 

Ipak, posle malo nagovaranja, poče on priču:

"Došao neki Rus, hteo da otkupi pet šlepera paradajza... Reče, dajte

ljudi, ne pitam za cenu, otkupiću sve što imate... Evo, platiću vam 

25 dinara po kilogramu... Gajbice kupite, neka budu takve i takve,

refundiraću vam troškove kupovine istih... 

I, zaista, čovek je plaćao na ruke, i paradajz i gajbice... odmah...ali, 

ne lezi vraže... Takav smo narod... neko hteo dvostruko da ućari, pa

hteo da uvali neke stare gajbice i da ih naplati kao nove... i tako Rus

se naljuti... i ode..." 

Ispostavilo se da je prevaru pokušalo više od pola sela... i tako je cena

paradajza pala do besvesti...

Međutim, doseti se neki čovek iz susednog sela, dođe on u Lebane, 

otkupi dosta paradajza... Pozva tog Rusa i sve mu proda! Po ceni koja

je ranije bila ponuđena seljacima...

Otkupljivao tako on još par puta, dok seljaci nisu provalili da on Rusu 

prodaje... e, kad su provalili - nisu više hteli da mu prodaju ni za živu 

glavu!

Pitam, više nego šokirana: aman, ljudi, pa zašto ne prodajete?

Seljak reče: "Neće on na mojoj muci da se bogati! Ima da mi sav 

paradajz istrune u dvorištu, al ga ne dam!" 

Umalo me šlog nije strefio... počela sam da se smejem.... nisam mogla

više da izdržim! 

Pitaju me šta tu ima smešno...  muka je to...

Napokon, rekoh: Pa, ne bogati se on na vašoj muci, nego na vašoj

gluposti... Šta je vas koštalo da Rusu prodate sve što ste imali?

Mislim da je suvišno da napomenem da su seljaci bili besni zbog

toga što sam rekla... ali, baš me briga... Nisam ja kriva za to što su

oni hteli da zavrnu, pa im na nos izašlo... 

Oduvek sam gajila posebna osećanja prema prirodi - valjda zato što sam živela pomalo hipi detinjstvom, pa šumu poznajem bolje nego grad  .

Elem, nema Zaječarca koji ne poznaje u prste čuvenu ski stazu, i ko se

makar jednom u svom životu nije divio lepoti starih kestenova, koji su imali

dobrih 60 godina... Pravi giganti! 

Elem, jednog dana ja tako skitala po Kraljevici, kad... imam šta i da vidim:

nekom bolidu je palo na pamet da poseče te stare kestenove... Kakav

tužan prizor... 

Uostalom uverite se i sami:

Joj... možda će smešno zvučati, ali duša me je zabolela... 

Nisam jedina bila zaprepaštena... Mnogo redovnih šetača prolazilo

je zapanjeno odajući nemu poštu palim divovima...

Pažnju mi je privuklo uznemireno cvrkutanje ptića... Evidentno nikome

nije palo na pamet da su ti kestenovi nečiji dom...

Rešila sam da po svaku cenu pronađem gnezdo... posle pola sata

natezanja, dosta ogrebotina, uspela sam... hehe... baš su bili slatki,

ponela sam ih kući ne verujući da ću uspeti da ih očuvam, ali sa željom 

da im pružim kakvu takvu šansu...

Joj, kako su slatko zaspali u kutiji pokriveni starom iscepanom majicom...

Hehe... tri čvorka...  Inače, čvorci su neverovatni izvor zabave,

valjda zato što su pravi majstori u podražavanju zvukova...

Uz malo napora i truda, u stanju su da imitiraju i ljudski govor...

A i nezamenljivi su kao budilnik:

Ubrzo smo se navikli jedni na druge... čak nisam morala ni da 

ih zatvaram... tehnike letenja savladavali su po terasi, po ceo

božiji dan, ali su se uveče redovno vraćali u kutiju na spavanje...

A onda su jednog dana započeli svoj prvi let... hehe...

Vraćali su se neko vreme... a onda su prestali... 

Svi kojima sam pričala da čuvam čvorke smejali su se i 

govorili da čuvam štetočine i da je bolje da ih lepo izbacim

ili da hranim mačku... 

Da li sam ja zaista bolid? Besposličar? 

Hm, bilo kako bilo, tih tridesetak dana bili su izvor zabave...