Ponekad dođu trenuci, kao ovaj sada, kada svim srcem želim da neko tamo pretoči svu moju bol u note, i samo za mene, na klaviru, u polutami odsvira moju tugu, pa makar me to ubilo. Poželim da iz jagodica poteče krv, kroz vazduh, po belim dirkama....

Često plačem, jer osećam da taj neko nikada nećeš biti ti.

Još češće se nadam da grešim.

Badnje je veče, tišina je tako glasna.

Bojim se umreću od želje da me voliš, a da ti nikada nećeš razumeti, nikada nećeš znati, koliko si bio važan i velik u mom malenom životu.

Za njega, jer večeras nije tu...

 Jednom će neko pričati priču o meni - možda će je baš početi rečima: Bila jednom ..., ali to neće biti bajka, nije to priča "za laku noć", koja se priča malenim anđelima sa pletenicama, ušuškanim u roze izmaglicu blaženog neznanja. Neće je slušati tilani baldahini, ljubičice sa svilenih plahti, ni plišane igračke razrogačenih očiju.

Pričaće je ipak jednom neko - možda ti? Ne, neko drugi, neko sasvim treći, u polutami zadimljene kafane, tamo gde sva nadanja i snovi postaju aveti utopljene u alkoholu, tek tupi odsjaj u oku nedosanjanih sanjara i samoživih polubića koje mrsko nazivamo pijancima.

Možda će me nazvati mojim imenom, a možda mi tada više ni ime neće znati, jer svaki će me Homer nazvati imenom svoga bola, svog boga i greha: Milica, Milena, Danica... možda Ana ili Zorica? Pticama selicama se ne pamte imena.

Šta će pripovedati? 

Da sam lutala, glavom po oblacima, u loše dane po blatu na kolenima, da sam grešila, nizala greh za grehom i lažnu nadu jednu za drugom. 

Rećiće: Ponekad bi sedela pogleda uprtog u čašu vermuta, ispijajući jedan za drugim, dok ne otupi... o, kako je dobar osećaj da se sav bol ugasi, kada leži nemoćan kao zgažena zver na izdisaju, nesposobna da grize, da razdire svojim zubima.

Volela je - ne često, ali dovoljno jako da se  pomeri gora. Pogrešne? Možda i prave, ali ne za nju - za druge, uvek za neke druge.

Umela je da čeka,  čak i onda kada čekanje nije više imalo smisao nikome, pa ni samom bolu koji ju je razdirao i terao od nemila do nedraga - a tako je glup osećaj u mučitelja kada zna da mučeni više ne mari.

A onda, jednom, nije umrla stvarno, nije otišla u zoru, ni sumrak. Samo je usnula, a deo nje više se nikada nije probudio. Nestao je, ugasnuo kao plamičak na noćnom vetru. Sa njim je nestao i onaj tužni sjaj u njenim očima, i smeh, trapavi pokušaji da se umili, bude prihvaćena, shvaćena, nečija...

Ostala je samo prazna ljuštura, bledi lik u crnom.

Šta je bilo sa njom? - možda će upitati neko.

Ko će to znati, možda je otišla, a možda još živi tu, među nama, neviđena, nevidljiva. Možda je to naša zaboravljena sestra, prijateljica...

Možda shvatićeš i ti, ali to tada više neće biti važno.

Javna je tajna da je rukomet moja opsesija. Dobro, možda je bolje reći: moj omiljeni izduvni ventil - utakmice su uvek sjajna prilika za dobro zezanje, pevanje, i beskonačno igranje u ritmu bubnjeva, bez kojih se naravno ne može. Mi navijači smo nešto kao velika otkačena porodica: svi smo na ti, kvalitetno se zezamo, nikada ne zviždimo himni, :) dobro, dobro.. umemo da budemo i zlice... priznajem.

Elem, odlazak na finale Kupa u Jagodinu se podrazumevao, mada je cela nedelja iza mene bila toliko naporna, vreme ama baš nikakvo, i truckanje u klonu "ko to tamo peva" autobusa do zla boga iritirajuće.

Da su nas maltretirali na ulazu u halu - jesu. Da smo ih bojkotovali, i izašli iz hale, jer nisu hteli da nas puste - jesmo. Da su nam iz RTS kazali da neće da nas snimaju i pored koreografije koju smo imali, sjajnog navijanja.... jer eto, kvarimo prenos - jesu, i rekli smo im: boli nas .... :) mi ćemo svejedno osvojiti duplu krunu.

I jesmo... trčali smo po parkingu, po kiši, pevali, igrali... grlili se, ljubili ... beskonačno... dobro, sve dok nas policija nije opomenula da se raziđemo.

Suvišno je reći da sam se osećala predivno, okružena ljudima sa kojima sam toliko lepih trenutaka podelila.

Mislim da sam se posle prilično duge depresije ponovo rodila... možda je to najbolji način da opišem osećaj koji mi je naišao. Ne želim da zvučim kao navijač fanatik - nije to sad ona priča - navijaj ili umri... to je jednostavno skup energija koji je napravio otisak u vremenu.

Zaspala sam u busu u povratku... kada sam se probudila, negde na pola puta, u apsolutnom mraku, isprva sam pomislila da sam sanjala - jer, hej, ja se tako dugo nisam dobro provela da sam pomislila da i ne umem više.

Osim toga... pa... dobro, neću baš sve da vam kažem, nešto ćete morati i između redova da pročitate.

Sutra je dan Grada - na repertoaru živopisan kulturni program sa volom na ražnju, vatrometom na nebu i Jelenom Karelušom na bini. Hm.... prava vašarska atmosfera. Ne volim vašar, ali ovaj neću propustiti, čisto da vidim mogu li da uhvatim opet onu pozitivnu energiju. 

Neće boleti da pokušam da budem sretna, a ako i zaboli... pa, ... biće vredno toga.

Stalno maštam... oduvek sam u mašti nalazila svoj spas od sivih dana, mračnih misli, ružnih reči i svih nakaza - onih koje potiču iz stvarnosti, ali i onih koje su rezultat mojih strahova.

Jedini trenuci kad me mašta izda su praznici - ne znam zašto, dođavola, baš kad bi mašta trebala da me posluži, ona reši da ode na produženi vikend. Valjda je zaslužila, zapravo, sigurno jeste - ako se uzme u obzir koliko naporno radi.

Dočekah i ovaj vikend... bolje rečeno - nedelju, jer to je jedini dan kada ne radim.

Vraćala sam se sinoć po kiši kući, preko pruge, prego železničkih pragova sa cegerom punim piva...mrkli mrak, a ja, smejem se... kao luda, bolje rečeno - kezim se oko glave, kao da su mi i uši otišle na odmor. Radosna što sam živa, što ću se naspavati, što je nedelja... što sam posekla kosu - još jedna pletenica duga kao ruka završila je u kutiji, i nije mi bilo žao... bilo mi je potrebno da se promenim , da osetim da sam se promenila, pa sam rešila ovako da počnem.

Naravno, u red su stali svi da iskomentarišu - šta se to samnom događa?

Hm...

Danas je praznik rada, mašta je otišla na odmor... možda će mi poslati razglednicu, dok se ne vrati,snalazim se kako moram. Ne zamerite, ja sam samo tako malo..na svoju ruku...

Sretan vam praznik rada...

Često si govorio: Voleti znači praštati.

Koliko puta oprositi kada voliš? Da li broj oproštaja treba biti jednak broju sekundi u kojima ti je srce treperilo kao krila noćnog leptira dok ljubi užarenu lampu? Ili možda onoliko puta koliko bi i sam želeo da ti se oprosti? Ili opraštanje ne bi trebalo da ima granice, kao što ih valjda ni ona prava doživotna, "vo vjeki vjekov ljubav" nema?

Praštati onoliko koliko voliš - ima tu pomalo racionalizma koji mi ne ide u glavu - kompenzirati ljubav za bol, da bi se došlo do pozitivne nule, ili nule ili čistog gubitka... Nekako mi racionalizam i ljubav ne idu zajedno.

Sem toga, šta kada praštanje postane lažno, kada postane rutina za izbegavanje konfliktnih situacija, kada izbegavanje konfliktnih situacija postane opsesija, kada postane borba za život u igri ljubavi koja boli toliko da modrice od nje ostaju...?

U Svetom pismu stoji: Okreni drugi obraz... Šta kada za okretanje drugog obraza treba više mazohizma no hrišćanskog duha, jer onaj kome se obraz ne okreće ne biva postiđen pred ljubavlju i trpeljivošću?

Dobro je praštati onda kada oprostiti znači preći preko gorkih reči koje se neće ponoviti, preći preko scena koje neće doživeti bis, ali kada praštati znači preći preko sebe... šta više, u repertoar uvrstiti svakodnevne predstave gaženja po sebi - to onda više nije ljubav, to čak više nije ni zdrav razum....

Neka sam grešna, nek nepraštanjem zakupim sebi apartman u najdubljem delu pakla - ali, praštati preko mere neću i ne mogu.