Teško je naći prave reči kada se govori o incestu i o pedofiliji... Jednostavno,

ma koliko se trudila da razmišljam racionalno ne mogu i verovatno nikada neću

moći da skontam šta ima u glavi osoba koja doživi seksualno uzbuđenje kada opšti

sa svojim detetom, rođakom ili detetom koje ima 3-4 godine...

Posebno mi se gadi činjenica da je incest postao maltene svakodnevica u Srbiji,

a na to niko ne reaguje propisno....

 Međutim, najteže mi padne kada pročitam da je majka, ili koji drugi ukućanin svo vreme znao šta se dešava a ništa nije uradio... O,moj bože... Kakvi su to ljudi!

Da li grešim kada kažem da treba vratiti smrtnu kaznu kada su ova dva zločina 

u pitanju - smatrajte me varvarkom, ali mislim da je doživotna robija beznačajna

spram onoga kroz šta žrtva prolazi... 

  Elem ljudi, volite/gotivite Vladu Georgieva i zašto? Ako ga ne volite/ne gotivite, opet isto pitanje: zašto?

  Lično, smatram da ima par dobrih stvari... ok, ajd ume da unese dušu u pesmu, 

ipak ne mogu da skontam zašto ribice vrište za njim kao lude... 

Da li zato što je "nedodirljiv"? Da li zato što je lep?  

Šta je to tako posebno u vezi njega? 

  Vlaška magija je nadaleko poznata - naročito ona erotska... "Stručnjaci" kažu da je po "dejstvu" rame uz rame sa vudu magijom...

  E, sad, ima u vlaškoj magiji sasvim "bezazlenih" bajalica, koje podrazumevaju primenu drikera, crvenih končića, korijanderovog semena, ogledala... ali, ima i onih koje podrazumevaju primenu daleko bizarnijih mera (npr. menstrualne krvi - verujte mi momci, ne savetujem vam ispijanje kafe, sedmog rebra mrtvog čoveka, ubijanja životinja, pronalaženja puževa sa sijamskim kućicama itd.).

  Ono što mene sablažnjava jeste činjenica da ima ljudi koji u XXI veku primenjuju

te mere čvrsto verujući da će im to promeniti život, i strahuju da bi im ko mogao

napakostiti kakvom strašnom vradžbinom... šta više, to su neretko ljudi koji su godine proveli u inostranstvu... kako je moguće?

 (Dalje)

Eh, ko od nas nije sanjao o brzoj i lakoj zaradi? San o hlebu bez motike večno proganja ljudsko biće... A kako i ne bi, ipak nismo svi u prilici da beremo višnje i od toga kupimo BMW ili da se rodimo sa zlatnom zvečkom u ruci...
Nije taj san odlika samo siromašnih ljudi, koje odlikuje nizak koeficijent inteligencije...
Elem, i ja sam sanjala taj san (povremeno me proganja i danas)... i rešila sam da ga, makar u izvesnoj meri, ostvarim...
Prijavila sam se za kviz "Želite li da postanete milioner?"... Bolje rečeno - prijavljivala sam se punih godinu dana... i taman kad sam digla ruke - pozvali su me, i rekli su mi da sam takmičar u jednoj od narednih emisija...
Wow! Nisam mogla da poverujem... Iščekivala sam taj dan, željno... prelistavala enciklopedije, pitala se da li ću proći brze prste... drhtala pri pomisli na kamere, publiku u studiju, ogroman auditorijum...
Napokon, kada je taj dan došao... sve se dešavalo brzinom svetlosti - potpisivanje ugovora, put do Makiša, šminka, garderoba, svetlosna proba, zvučna proba, proba brzih prstiju... Kada sam na probi sela u vruću stolicu, protumačila sam to kao neki tajni znak...
Hehe... imala sam 375 000 dinara u ruci... i... pa, nisam htela da odustanem... Tada sam bila optimista, verovala sam da je ceo svet pod mojim nogama, pa zašto i ja ne bih imala sreće makar jedan put u životu...
Xexe... i... pa, nisam je imala... uprkos tome - ne kajem se...
Duboko u sećanju ostalo mi je grljenje sa svim članovima režije koje je oduševila jedna mlada, hrabra žena...
Bila sam na korak od ispunjenja svog sna...
Ne sumnjam da će mi se opet pružiti prilika - život je dug... ali, pitanje je kada, i pitanje gde...

Nikad nisam bila svetac... bože moj, i ja sam grešila... ne jednom, mnogo puta...Mladost, ludost... probala travu - shvatila da mi ne odgovara, da me 

ne čini posebnom ni u kom pogledu, pa digla ruke...  Međutim, ima onih koji ne odustanu na vreme... Moj prijatelj je bio heroinski zavisnik, pre nego što je pristao 

da se leči, promenio jenekoliko fakulteta, napravio puno s"anja... ali, izvukao

 je živu glavu... Bilo je to pre7 godina... Zakleo se da nikad više u životu neće...

rekao da je našao svoj cilj i daće ga slediti...

 Završio je školu, otpalio za Bgd da nađe posao, da bi se češće viđao sa novom

devojkom... i nekoliko meseci kasnije, vratio se... punog novčanika... u rent a car

vozilu... Hvala Bogu, svi smo se radovali... ali, radost je kratko trajala...

Ne samo što je ponovo postao heroinski zavisnik, već je postao i diler... Raskinuo

je sa devojkom... pod svakodnevnom je prismotrom policije... 

Žao mi ga je... ali, on odbija da razgovara... ne želi pomoć, ne želi ništa,

kao da namerno srlja u svoju propast... 

Požalila sam se jednoj prijateljici, a ona je hladno rekla: Jednom narkoman, 

zauvek narkoman.... 

Da li je uzaludno nadati se ičemu...