Eh, proslo dva meseca od dana kada sam diplomirala... hehe, prosek 9.51...

Kad sam uzela resenje o diplomiranju, sela sam u taksi i dosla kuci i ubila se 

od plakanja... valjda se cetriri godine nakupilo u meni... svo ono ismevanje i 

ruganje što sam upisala taj faks... pa gubitak deteta (nerođenog doduše, ali

ipak mog prvenca) pa onda štrebanje, pa pisanje molbi za 

dobijanje stipendije, pa molbi za besplatnu školarinu... pa rasprava sa ljudima

koji su mi rekli da nikuda neću stići tim putem kojim sam krenula... pa 

razočarenje u ljude, prijatelje, svet, profesore.... i najveće razočarenje: u sebe

samu... 

I kao da to nije dosta, čim se pročula vest da sam diplomirala, počeli su 

ljudi da me zivkaju, čestitaju i pitaju šta ću sad, jesam li se zaposlila...

Nije mi to toliko teško palo... ali mi je teško pala činjenica da sam navikla

da živim po rasporedu, što kažu po rokovniku... a sad, obaveze ni za lek... 

Prošla je jedna nedelja, dve, treća... i prsla sam... u jednom momentu sam

samo legla na pod i počela sam da se valjam... skupilo se... duša više nije

mogla da podnese... Naravno, posle sam htela da umrem od sramote, a i 

bilo mi je žao što me je mama videla u tom raspoloženju... 

Isključila sam se iz sveta... bacila se na piskaranje bloga... rešila da naučim

oko kompa ono za šta nisam imala vreme... i... rešila da napravim prvi

crtani film o univerzitetu čiji sam student bila... ne da bih se svetila, već

da bih se slatko nasmejala svojoj muci... svim tim ljudima... društvu Srbije

u celosti... 

Ej, ja rešila da pravim crtani, a pojma nemam o animaciji... kakva komedija...

Eh, pa šta sad... rekoh, napravicu nešto nalik špici, nalik trejleru, i najaviću

premijeru... postavila to na forum studenata mog univerziteta, čiji sam i danas

glavni administrator... i.... ljudima se dopalo...  

To me je malo rastreslo, pa sam živnula... krenula sam sa crtanjem likova,

rešila da izađem jutros na piće sa drugaricom iz osnovne škole... popili smo

 kaficu

u kafiću Ulaz... loša usluga, konobar bezobrazan... puko mi je film, natrljala

sam mu nos tako da mislim da će me pamtiti dok je živ... 

 i onda je meni dunulo da kupim šampanjac, par čaša za isti u lokalnom

Kina shopu.... 

Sele smo kod fontane na skveru.... i smejale se... kao lude! Po prvi put

posle nekog vremena, onako iz srca... iz dubine duše... tako glasno... 

Preporodila sam se... 

Šta dalje? Ništa, rešila da premijera mog crtaća zaista bude 1. oktobra...

Naravno, biće očajno odrađen sa tehničkog aspekta posmatrano... ali, koga

je briga... bitno je da se ja slatko nasmejem... a ostali? Neko će se pronaći,

neko neće... svetu se i onako ne može ugoditi...

 Ako nekoga zanima, neka pogleda... ko zna, možda nekome bude i

zabavno...

Kafana "Dardaneli" bila je i ostala zaštitni znak starog Beograda... Postojala

je do 1901. godine, a nalazila se na mestu današnje hipotekarne banke....

Redovni gosti bili su Glišić, Đura Jakšić, ponekad i Domanović, Stevan 

Sremac, Branislav Nušić, Janko Veselinović...

Ovo je slika najpoznatijih gostiju kafane - onih koji su se smatrali inventarom...

Pored napred navedenih, na slici se nalazi i moj dragi rođak, verovatno

najveći boem cele porodice - Mika Risantijević.

Evo šta je Branislav Nušić u svom zapisu o kafani "Dardaneli" kazao o 

njemu:

Na slici je, razume se, i Mika Risantijević, glumac i šef statista u Narodnome pozorištu. Risantijević je bio ogromna ljudeskara sa dvema osobinama: nikad nije mogao da izgovori stranu reč i nikad nije uspeo da savlada srpski jezik. To mu ipak nije smetalo da u mlađim godinama igra u putujućim trupama i znatnije role. Tako, naprimer, on bi u ulozi Hajduk-Veljka u palankama izazivao ogromno oduševljenje, kad bi onakav gorostas počeo po pozornici vijati grešne statiste (Turke) te se ovi valjali po pozornici kao lubenice. Na beogradskoj pozornici najznačajnije su mu role bile dželata i igrao ih je vrlo uspešno, jer u tim rolama obično nema šta da se govori. Inače je bio šef statista: on ih je nabavljao, on dresirao, on maskirao i oblačio, on i isplaćivao. Štab mu je za tu organizaciju bio kod "Dardanela". 

Joj, boga mu... baš poražavajuće...

1962. godine u jedno englesko selo dovezao se Džon Fulton, arhitekta iz

Londona. Odmah je potražio lokalno groblje. Stari čuvar kapele, koji je

i stanovao na groblju, pošao mu je u susret.

- Mogu li vam pomoći? - upitao je.

- Da. Negde na ovom groblju sahranjen je pre više od sto godina moj 

pradeda koji se zvao isto kao i ja - Džon Fulton.

- Džon Fulton? Zvuči mi poznato...

- Valjda po prokletstvu koje je za sobom ostavio...

- Tačno...sad se sećam... pre nego što su ga obesili zakleo se da će

na njgovom grobu postojati znak o njegovoj nevinosti.

Stara legenda glasi: 

1860. godine u tom selu dogodilo se surovo ubistvo. Iako nije bilo 

svedoka, splet okolnosti ukazivao je na lokalnog kovača Džona Fultona.

On je bio zaljubljen u ubijenu devojku, ali njen otac nipošto nije hteo

da blagoslovi brak...

Njegovim rečima niko nije poverovao... i osuđen je po kratkom postupku

na smrt vešanjem...

Pred samo smaknuće kazao je:

" Prokleti da ste svi kojima će na duši ostati moj život! Neka nijedan

od vas ne umre prirodnom smrću, a na mom budućem grobu ne bilo

ni travke doveka, jer umirem nedužan!"

I zbilja, svih šest porotnika i sudija umrli su ili nesrećnim slučajem ili

od strašnih bolesti...

Džon Fulton, arhitekta, upitao je čuvara kapele više nego zbunjen:

- Zaboga, nemojte mi reći da i vi verujete u to prokletstvo?

- Hm... pa uverite se sami...

Zbilja, na grobu nije bilo ni jedne jedine travke...  dok su okolni grobovi

bili prekriveni travom do neprepoznatljivosti...

Pre nego što se vratio u London, arhitekta je lično prekopao grob i

posadio je travu...

Vratio se godinu dana kasnije - na grobu je izrasla trava - u obliku

krsta...

 joj, kakva sramota... kad sam pročitala ovaj članak, umalo od sramote nisam umrla...

"JEDNOM prilikom, dok je Stevan Sremac sedeo u povećem društvu u jednoj kafani, priđe mu stalni posetilac kafane, neki Risantijević, i upita ga:
- Je li istina da ste vi dosta vickast čovek? Dokažite to jednim vicem, pa da se malo nasmejemo.
Sremac mu odgovori:
- Dragi moj Nišlija, nije to lako izmišljati viceve, nego ti nama, pošto si poznat kao glup čovek, odvali neku glupost.
Ovaj srdit napusti kafanu."

Preuzeto iz arhive "Večernjih novosti", feljton Zorana Arackog, "Sever i Jug

Stevana Sremca" 

U mesecima i nedeljama koje su prethodile kobnom 21. oktobru 1966. godine

desetine odraslih ljudi i dece sanjalo je identičan košmarni san: veliko brdo

survava se na školu prepunu dece - njihovi užasni krici i plač budili su ih

iz sna.

Zvanično poslednja osoba koja je pre nesreće sanjala ovaj san, bila je

desetogodišnja učenica iz Aberfana, koja je svojim roditeljima ispričala

kako je sanjala da je pošla u školu, ali da zgrade više tamo nije bilo, jer

je bila pokrivena gomilom crne zemlje...

Otišla je u školu... Više se nikada nije vratila kući...

21. oktobra 1966. godine, usled obilnih kiša koje su podrovale prazne

rudničke tunele, survalo se na selo obližnje veliko brdo i potpuno zatrpalo

školu i nekoliko kuća... 

U nesreći je poginulo svih 127 učenika i 16 odraslih... 

Nedelju dana kasnije, u londonskom listu "Irving Standard" pojavio se 

neobičan oglas. Doktor Džon Barker, londonski psihijatar pozivao je sve

one koji su pre 21. oktobra sanjali nesreću... Na njegovu adresu stiglo

je šezdesetak pisma, iz raznih krajeva Engleske... međutim, opis snova

bio je gotovo identičan...

Verujete li?