Oduvek su me nervirale priče o srpsko-ruskom prijateljstvu, tačnije o nadmoćnim "baćuškama" koje nam vekovima već pritiču u pomoć onda kada je teško,

jer zaboga - ko će kome, ako ne svoj svome...

I zbilja, već dobrih 400 i kusur godina oni su uvek u blizini kad se javi nešto

trulo u našoj nam dragoj, valjda imaju kljun... pardon, nos za te stvari. A mi, valjda zato što smo se u pogledu vladarstva ugledali na nejakog Uroša (ili smo jednostavno ovce koje ne mogu bez pastira),

volimo da se po komšiluku razmećemo i pretimo kako ćemo

povući za rukav velikog batu, pa se tako srećni zanosimo ko ona stvar u kosidbi, jer kad god dođe odsutni momenat da bata ispraši nekoga, ispostavi se da je zalutao razvrćući se za nečijom kratkom suknjom...

U kategoriju onih stvari koje mi nikada neće biti jasne spada sledeće:

važimo za jedan od najinteligentnijih naroda na svetu, a već 400 godina nikako da skapiramo da nas u 99,9% slučajeva Ruje uvek ispale i to za medalju!

Aj što sto smo se naprimali prvi put, aj što smo se naprimali drugi put, aj i treći... al ovo je već previše...

Nikad neću uspeti da iz glave izbrišem onu parolu sa protestnih mitinga iz 1999. :

"RUSI, TAKO VAM HRISTA, POŠALJITE NAM JEDAN S 300"!

Bilo bi smešno, da nije toliko žalosno...

Cela ova priča o istorijskoj-bratsko-hrišćansko-slovenskoj(itd.) ljubavi između Rusa i Srba neodoljivo me podseća na onaj čuveni ljubavni stih:



"Umro si dragi - zapaliću travu,

da što pre zaboravim pokojnu budalu...

Umro si dragi, sedim ti na grobu,

plakati bi htela, al od smeha ne mogu"...



Radujmo se, dakle, dok god Rusi tvrde pazar sa ostalim velesilama, jer kad utvrde cenu, jebali smo ježa u leđa...

 

Inat je, svakako, ono po čemu je naš narod poznat širom sveta...

Spremni smo da iz čistog inata činimo razne gluposti, da lupamo glavom pokušavajući da srušimo zid, iako smo svesni da ćemo umreti...

Valjda da bismo pokazali svima da nam nema ravnih...

Nažalost, inat nam retko proradi kad treba da uradimo nešto što nam ide u korist...

Zašto? To ni sam bog najverovatnije ne zna...

Elem, ponos je posebna stavka u životu svakog homo balcanicusa. U pogledu negovanja ponosa, generalno gledano, mogu se izdvojiti dve kategorije: homo balcanicus parajlija - on se ponosi (da ne kažem kur*i) skupim dobrim odelom, skupim telefonom, dobrom ženskom skupim kolima čiju je kupovinu omogućio neko drugi i homo balcanicus klošar kome osim ponosa koji mu je priroda podarila s namenom da se množi i da napuni Zemlju nije ostalo ništa više.

E, sad, zbog ove druge kategorije naši su muškarci stekli glas da su neverovatni ljubavnici, spram kojih je Kazanova mala beba, a Don Žuan tek raspaljeni tinejdžer - iz istog razloga, svakom je Srbinu njegov "alat" najmiliji, i predmet je obožavanja od momenta rođenja... Vekovima smo brižljivo gradili falusni kult i hijerarhiju u Srbiji, i može se reći da smo bili više nego uspešni...možda čak i dva puta uspešniji od braće Crnogoraca, kojima se neretko podsmevamo zbog varvarstva koje demonstriraju prema ženskim potomcima.

U tom smislu naši su muškarci visoko-promiskuitetna bića (mada je stopa promiskuiteta najizraženija na verbalnom nivou, ali šta sad), budući da im trofeji omogućavaju da zauzmu mesto pod Suncem - nije ni njima lako...

E, sad, bilo bi logično da čak i ponos ima svoje granice, da je bolje biti živ magarac, nego mrtav lav... ali... kada je "alat" upitanju, stvari ne stoje tako.

Naime, Svetska zdravstvena organizacija je, na osnovu istraživanja, dala zvaničnu preporuku da se muškarci obrezuju - jer su obrezani muškarci izloženi znatno manjem stepenu rizika od infekcije HIV virusom!

Ljudi pokrenuli kampanju, računali na to da je život svakom draži od pišljivog komadića kože čija je funkcija još uvek nerazjašnjena...

Na sve su oni računali, samo ne na srpski inat i na kult Sv. Kožurka.

Ha! Dirnuli su muškarce tamo gde ih najviše boli.

U redu... da ih lišava seksuanog zadovoljstva, pa da razume čovek...

Jedan naš sugrađanin reče: Taman da znam da ću crći od side, ne bi se obrezao.

Koren odbijanja obrezanja počiva na tvrdnji da ne žele da se izjednače sa muslimanima, koji su krvni neprijatelji srpskog roda i svog slobodnog sveta...

Ali, to je samo paravan...

Zapravo, ono čega se 80% muškaraca (istražila sam, verujte mi na reč) boji jeste činjenica da će im nakon takve intervencije "alat" u "uspravnom stanju" biti manji, što u obimu, što u dužini...a to, to je gore od smrti!

E, ljudi moji...

Šta se to dešava sa ljudskim bićima?

Žene trpaju silikone, unose u organizam botulinus - kako bi ostale večno mlade,

a muškarci biraju smrt - samo da bi im ona stvar ostala neoskrnjena...

Celo naše društvo vrti se oko seksa - prosto ne mogu a da se ne zapitam otkud onda bela kuga?

Izgleda je problem u narcisoidnosti... Sve u službi lepote, koja ne traje ni taman toliko da bi mogla ostati u sećanju...

Bolest...

 

Ništa nije tako poražavajuće kao osećaj samoće, nemoći i praznine koji nastaje onda kada premotaš film svog života i shvatiš da si svoje nade i želje investirao u jednu od onih piramidalnih štedionica...

Već noćima lutam istražujući prazninu sopstvene duše, mračne kaverne iz kojih izvire neki čudan osećaj uzaludnosti...

Odlazim na spavanje sa osmehom na licu, tek da ne bih unela nemir u tminu koja već okružuje moje bližnje... sklapam oči, u zagrljaju mi je hladan jastuk - moj dugoodišnji verni saputnik...

Teško je plakati u savršenoj tišini, gušiti se u suzama... U grudima neviđeni bol...

Postavljam sebi pitanja... šta sam uradila, gde sam pogrešila... kakva je moja budućnost... svaki odgovor donosi novo gušenje, novi osećaj čudne topline koja nastaje onda kada suze klize niz lice... Neizvesnost donosi bol...

Siti gladnima ne veruju - uče ih da nije vrlina u materijalnom, već u nematerijalnom, ali njima ne krče creva, njihova deca ne hodaju u bedi...

A beda ... ona ogrubljuje naša srca, gruba postaju lica naših bližnjih, a za njom uporno korača greh...

Tako je pusto moje srce... Želim da plačem iz duše, sa osećanjima, a ne sa stisnutim pesnicama, na foru, prizivajući u sećanje trenutke stida...

Želim da se osećam živom... a smrt deluje tako privlačno...

Znam, to nije rešenje, to je beg...

Pokušavam da molitvom probudim ono božansko koje svako od nas nosi u sebi, jer svi smo deca boga... ali, čujem samo eho...

Gospode, kako je duga ova noć... a meni je potrebna noć koja traje sekund... zora donosi spasenje, znam da neću posustati ako na nebu ugledam tračak svetlosti.... ali treba dočekati zoru... a sa svakim danom zora je sve dalje... noć sve duže traje...