Dojadilo mi je više da slušam priče političara o tome

kako su oni jadni, gola sirotinja, nemaju još malo 'leba

od čega da kupe, žive kao podstanari, voze automobile

stare kao biblija... eto,zlopate se zarad dobrobiti naše i

naše mile majke Srbijice... 

A eto na gornjoj slici jednog takvog, tipičan primerak, ništa

jadan nema, ni kola, ni stan, ni skupa odela, nema od

čega kćer na ekskurziju da pošalje... a ako se pitate otkud

mu ovaj cohiba tompus u ustima - i njega je rentirao, 

baš kao i stan.... 

Pa, dokle bre više?

Ono, kao, oni se jadni muče zbog nas... nema to veze sa 

visokim poslaničkim platama, i svim benefiicijama koje uz

titulu idu.... ne, oni su patriote... svi odreda... ma da...

Baš me zanima koliko bi se ljudi bavilo politikom kada se za

sve te funkcije ne bi davala plata... koliko bi se ljudi onda

kandidovalo za poslanike? 

Jedno je sigurno, verovatno bismo bili još siromašniji jer

bi morali da kompenziraju gubitak krad(j)om, pardon

radom... 

Muka mi je od demokratije i politike... 

Lepo stoji u onom vicu: demokratija, to je kad

vlast jebe opoziciju a narod trpi gladan... samo što

se više ne zna ko koga...  

Hehe, svaki put kad čujem neku glupavu pesmu,pomislim da je to

vrh vrhova, ili bolje rečeno - DNO DNA, i da od toga gore ne može 

biti, kad ono...

Malocas taman da iskuliram malo, kad čujem el famozo JK kako

na lokalnom radiju pevuši reči: "napravi mi sina, uz svetla kazina..."

bla bla bla... ko bi ga znao šta sve ne još...

Elem, da razjasnimo jednu stvar - nemam ja ništa protiv nje,

cura ko cura, ili bolje rečeno žena ko žena... ali mi se više

smučila ta praksa pevanja pesmi koje nemaju apsolutno nikakav

smisao i nisu ništa više do salata od reči nafilovana tursko-grčko-

azerbejdžanskim i sl. melosom....

A što je najsmešnije, sva ta lupetanja postaju popularna, da čovek

ne poveruje... Prosto imam utisak da će jednog dana Jelena ili

Ceca, a možda i Seka ili Ena Popov stati na scenu i zapevati :

Na kraj sela žuta kuća, ti ti ti... žuta kuća, ta ta ta, žuta 

kućica... i to uz napred navedeno melos.... e, to bi već 

stvarno bilo previše....

Jednostavno, kanda se tekstopisci takmiče u tome ko će 

napisatu gluplje reči, kompozitori u tome ko će više prepisati,

a pevači u tome ko će prvi kupiti takvu gluposti i preprodati

raji...

O, ljudi moji... ne smem više ni radio da uključim.... a 

boga mi, i tv se plašim...

I ko je sad kriv za to? Da nije možda čuvena tv stanica

ili možda hiperinflacija? ili možda svi mi pomalo....

ne znam... više ni sama nisam sigurna. 

Eto, još jedna sramota... Hvalimo ljude sve dok nam trebaju,

a kad odsluže svoje mi im uvalimo patetičnu zahvalnicu i šut

kartu.

Ista priča i sa Marijom Šerifović, da čovek čudu ne može da se

načudi nekulturi "muvolovca" Tijanića i sistemu vrednosti...

Kad je nastupala na Beoviziji, svi su je pljuvali, kad je pošla

na Eurosong - dobar broj ljudi je konstatovao da ćemo se

izblamirati, a kad je pobedila isti ti tipusi su joj "od srca

čestitali"... a sad.... sad Mariji poručuju da joj

fali neka daska u glavi... 

Sramota... Okruženi smo klovnovima na visokom položaju...

Sramota me je što živim na ovoj planeti. 

Taman pomislim da će mi dan proći kako treba, ali neće me...

Patim od hronične nesanice... i već noćima nikako da skontam

otkud dopire cviljenje... Pomislila sam da je komšija kupio 

kera sinu, pa ne da da ga čuva u kući... i tako već dobrih 

nedelju dana...

Ali, taman sam se vratila iz crkve i pošla da nahranim mog 

starog mačka (koji više liči na stvorenje iz pakla nego 

na mačku, ali šta sad) i opazim kutiju iza garaže... 

Pođem da vidim šta je... bolje da nisam. Ne bih sad da

izigravam nekog dobrodušnika i plačipičku, ali teško mi 

je pao prizor. Neki nečovek je bacio pet štenaca....

Ne zna se koje je lepše od koga... četiri uginula,

već je i priroda krenula da radi svoje... a peto, više 

mrtvo nego živo. Verovali ili ne, i ma koliko glupo bilo

počela sam da plačem kao mečka, nasred ulice, 

na opšte zaprepaštenje komšija koji su provirili kroz

prozore da vide šta se to dešava (izgleda da sam

se zanela, pa sam podigla galamu)....

Odgegala sam se nekako do petog sprata, pokupila

vatu, alkohol, vodu, sapun, mleko... s najboljom voljom

da kera dovedem u red... i rešila sam da ga usvojim.

Pozvala sam i veterinara... mog prijatelja... pogledao ga

je i rekao: ako pregura narednih 24h biće sjajan pas.

Nadam se da hoće. Već je dobio i ime: Živko.

Nadam se da će mu doneti sreću. 

evo i novih slika Živka