REQUIEM ZA KJARU

Autor hyperblogger | 7 Sep, 2007

 "U senkama prošlosti krije se i tvoj lik.
Dozivam ga često u nadi da ću ponovo pred sobom ugledati tvoje oči i da ću, deleći sa tobom bol, iznova postati deo tebe.
Ali, tvoja je sen neposlušna.
Ponekad se pojavi samo na tren i raspline – tek da u meni probudi žeđ. Tada uzalud dozivam tvoje ime, jer kao eho javlja se samo tvoj prkosni smeh. Neumoljiv i istrajan, prodire u svaku poru moga tela – u njegovoj sam vlasti...
Moja soba postaje tamnica, a jedina veza sa svetom prozorsko okno...
Uzalud podižem pogled ka nebu koje nemo upija moje molitve, i u očaju pritiskam dlanovima i čelom staklo – čak je i ono moj neprijatelj, jer dok tajanstveno titra u ritmu tvoga glasa, osećam kako se svaki njegov atom zariva u moje telo...
Surovu igru igra moj gospodar – tik sekund pre kraja povlači se, zavesa pada... ali, ja znam da to nije kraj predstave, već samo najava novog čina.
Ponekad sen dolazi nepozvana. Budi me iz prvog sna i pruža mi ruke... Sledim je dok me vodi kroz tajanstveni lavirint. Tada pred mojim očima kao film promiče mali milion pažljivo probranih momenata, projektujući moje najtananije strasti... Vidim tvoja bedra, tvoje dlanove, tvoj vrat, naša isprepletana tela... ali, umesto tvoga milog lica vidim grozomornu prikazu, i uz vrisak pokušavam da pobegnem... Uzalud – svaki kutak tog lavirinta krije neku bolnu uspomenu... osećam da se gubim, padam ničice...
Već mesecima tvoja je sen nema... Znam da nije odustala, ali ipak... ne mogu da opišem taj čudni osećaj koji gori u mojim grudima...iako mi donosi samo patnju, dok god je uz mene nadam se čudu... Svaki sekund kraj nje traje kao godina, ali bez nje su dani kao večnost...
Večeras, u crkvi Sv. Marije osetih na vratu blagi dah... Isprva pomislih – čista slučajnost, neko od pokajnika zanesen žarom molitve nehajno se približio previše, ili je možda neki lovac na duše prepoznavši patnju na mom licu poželeo da postanem njegov plen... Okrećem se...
Nemo sklapam oči i sledim dobro znani put ka tamnici... Ne smem dozvoliti da me savladaš pred svetom...
Šta ćeš večeras učiniti?
Jedna po jedna, iz mraka se pojavljuju slike...
Prva je bila dovoljna da u sećanje prizove najznačajniji dan... U vazduhu već osećam miris zapaljenih štapića...nekoliko sveća na stolu, čaša kao krv crvenog vina... Blagi dodir svile...
Moja glava počiva na tvojim grudima, čujem otkucaje tvoga srca...iz časa u čas sve su brži. Iščekujem nemo... Tišinu prekida tvoj glas: «Gde prestaje vrlina i počinje greh? Zar je greh voleti i biti voljen...? Zar je greh ispuniti prazninu koja iscrpljuje biće?»...
Ne želeći da izgubim ni jedan tren, tražim tvoje usne, dok te moje ruke radosno dodiruju, ispitujući svaki milimetar tvoga tela. Isprva osećam otpor, strah od nepoznatog, zabranjenog... Ako ne pohitam, možda ćeš se predomisliti, možda će pobediti razum...
Spuštam se ka tvojim bedrima, klečeći pred tobom kao pred kakvim božanstvom osećam se kao fanatik... Zavlačim ruku u svoje međunožje, dok usnama mahnito prekrivam tvoje... stisak tvojih kolena, tvoji prsti u mojoj kosi...
Proklinjem tvoju sen... Zašto od svih sećanja baš to? Zašto baš ove večeri...?
U polutami krećem se ka stolu, a pred očima i dalje vidim tvoj lik... osećam da si na korak od vrhunca...
Mahnito prevrćem po stolu, pod rukom napokon poznati oblik... Tračak svetlosti obasjava ga na tren...
Ne mogu više... Odustajem od borbe.
Čvrst stisak šakom i nagli pokret... Spuštam se na pod i u zagrljaj primam prazninu... tu pred mojim očima opet se razliva ono kao krv crveno vino...
Oči mi se sklapaju dok gledam tvoju zbunjenu i nemoćnu sen... Ovo nije očekivala... Sada ona deli moju bol, sada ona upoznaje lice nemoći...
Kroz okno dopire svetlost sa ko zna koje zvezde... pokušavam da je uhvatim u nadi da ću dobiti novu šansu...
Sklapam oči po poslednji put...

Zbogom, moja Kjaro..."

TETA VAŠKA

Autor hyperblogger | 6 Sep, 2007

Moram da priznam da kao mala nimalo nisam bila oduševljena

polaskom u školu... Ne znam ni sama zašto, ali nekako mi je

sve to delovalo zastrašujuće.

Osim straha od učitelja/učiteljice, starije dece, kazni za 

nedolično ponašanje, neznanje, straha od ismevanja, straha 

od neznanja, najveći strah je izazivala ličnost sa epitetom

"mitološka" koja je uterivala strah u kosti generacijama đaka

osnovne škole "Milenko Brković - Crni" , čije ime nikome od

đaka nije bilo poznato, a koju smo svi zvali kratko i jasno:

teta Vaška. 

Naravno, kada si mali, i kada ti značenje nekog pojma nije baš

najjasnije često se dogodi da u svojoj glavi stvoriš neku totalno

nerealnu sliku - ni ja nisam bila izuzetak.

Tako da... teta Vaška je u mojim mislima izgledala otprilike ovako:

 

U stvarnosti ona je izgledala otprilike ovako: 

 

Šta je bila njena uloga? Pa, ona je nenajavljeno upadala u 

odeljenja i vršila kontrolu da li đaci imaju vaške. 

Kontrola bi izgledala ovako:

Teta Vaška upadne skupa sa direktorom, ispred table se postavi

stolica i onda jedan po jedan đak prilazi, ona ga pregleda, uz

obavezne komentare: ajde, šta se vučeš, neće ti vaške 

ispasti dok stigneš do mene, ili pogledaj kakvu kosurdaču imaš.... 

Svojim grubim rukama premetala bi po kosi grubo, izvijala bi se,

buljila oči, dok se iz njene košulje širio opori miris znoja pomešan

sa nekim jeftinim dezodoransom. 

Ne dao bog da ti se omakne da zaplačeš, odmah sledi šljaga.

Kad bi prilikom pregleda natrčala na vašku (a tada su druga 

vremena bila, valjali smo se po travi, gurali, dovlačili po dvorištu

mačke i kučiće, hiperinflacija, ovo, ono....) usledio bi čuveni

ratni poklič:  VAAAAAAAAAAAAAAAAAAAŠKA!

Naravno, odmah posle toga šamar... bujica grdnih reči... javna 

pokora pred drugovima, a čim bi se završio čas cela škola bi u roku

od nekoliko minuta saznala ko ima vaške...

Naravno, neretko je dolazilo do toga i da se učiteljica istrese na vama,

da vas "posadi" u magareću klupu... za kaznu. Tim je pokora duže 

trajala... 

Da stvar bude smešnija ili gluplja - nije ona davala nikakve savete

kako da se tih nezgodnih podstanara otarasite, nije davala nikakvo

parče papira na kome bi pisalo ime losiona koji vaši roditelji treba 

da vam kupe... 

Kazna za vašljivost, i jedini lek, prema njenom mišljenju bila je kratka 

kosa... Naravno, devojčice su plakale... dečake je baš bilo briga...

Navikli su i na kratku kosu i na batine.

Sećam se svog prvog susreta sa njom, jedva sam skupila hrabrost

da se odvučem do stolice. Naravno, pocrvenela sam, znoj me je 

oblio..  puls, pa bio je negde oko 200... Zaboga, dešavalo se 

da ona i pogreši, pa da ti navuče bedu na vrat badava...

Svaki sekund je delovao kao vek... Napokon, promrmljala je:

slobodna si. 

Radosti nikad kraja...

No, da li je u vašoj školi postojala "teta Vaška" ili smo mi iz 

Timočke krajine ipak povlašćena sorta? 

 

SMRT IMA ČUDAN SMISAO ZA HUMOR

Autor hyperblogger | 6 Sep, 2007

 

Pod snažnim naletom vetra, automobil 45-godišnjeg Vitorio Luisa upao je u reku blizu Napulja (Italija), 1983. godine. Vitorio je nekako uspeo da polomi prozor, izvuče se iz kola i dopliva do obale - gde je drvo palo na njega i ubilo ga.


Majk Stjuart (31), iz Dalasa je 1983. godine snimao dokumentarni film o opasnostima niskih mostova, kada je kamion na kome je stajao prošao bas ispod jednog od mnogih niskih mostova u tom kraju. Majk je umro od posledica udara glave o most.

Walter Halas, 26-ogodisnji prodavac iz Lidsa (Engleska), toliko se plasio zubara, da je zamolio druga da mu izleči zubobolju tako sto ce da ga udari u vilicu. Ovaj je to uradio i to toliko jako da je Halas pao na pod, udario glavu i umro od frakture lobanje.

Dzordž Švarc, vlasnik fabrike iz Providensa (SAD), neverovatnom srećom je izbegao smrt, kada je njegova fabrika eksplodirala 1983. godine. Celo postrojenje je sravnjeno sa zemljom, osim jednog jedinog zida koji je i dalje stajao. Nakon sto je izlečio manje povrede, Švarc se vratio do ruševina, pokusavajuci da nađe ostatke fabričkih dokumenata. Dok ih je tražio, taj jedini preostali zid se srusio na njega i ubio ga na mestu.

U depresiji jer ne može da nađe posao, 42-godišnji Romolo Ribola, iz mesta blizu Pize (Italija), 1981. godine seo je u kuhinju, uzeo pištolj i zapretio da će da se ubije. Njegova žena je sve vreme s njim razgovarala i molila ga da to ne čini. Nakon sat i po ubedjivanja, Ribola je zajecao, bacio pištolj i potrčao ženi u zagrljaj. Pištolj je pao na pod, opalio i ubio Romolovu ženu.

Gospođa Karson iz Lejk Kusaka, N.Y. je 1983. god. proglašena mrtvom od srčane bolesti. Dok su ožalošćeni stajali pored kovčega sa Karsonovom, ona je iznenada ustala. Videvši to, njena ćerka je na mestu pala mrtva.

Nakon lakšeg sudara u Njujorku 1977. godine, izvesni covek je, gotovo neozleđen, završio na betonu. Ipak, ostao je da leži nakon što mu je jedan od očevidaca sugerisao da se pretvara da je povređen, kako bi dobio vise novca od osiguranja. Dok je tako ležao na ulici, auto koji ga je udario (a na koji niko nije pazio), ispao je iz brzine, prešao preko njega i ubio ga.

Dok su kaliforniski vatrogasci rasčišćavali zgarište, nastalo nakon velikog požara, nasli su mrtvog coveka u kompletnoj ronilačkoj opremi. U početku, bili su zbunjeni otkud ronilac u sred požara, ali im je kasnije sinulo, kad su ustanovili da je tip umro od pada sa velike visine a ne od vatre. Izgleda da je jadnik ronio blizu kaliforniske obale kad ga je pokupio vatrogasni avion (koji se puni sa otvorenih vodenih povrsina) i kasnije izbacio iznad područija zahvaćenog požarom.

PUSTO OSTRVO

Autor hyperblogger | 6 Sep, 2007

Kada biste bili osuđeni da ostatak života provedete

na pustom ostrvu  koje tri stvari biste poveli sa

sobom? 

Proteklu noć sam provela mozgajući o tome i nikako 

nisam uspela da skontam šta bih ponela... 

Mislim da ni Robinsonu ne bi bilo lako da se odluči... 

VESELI SVET VIZIT KARTICA

Autor hyperblogger | 6 Sep, 2007

Ako sve ovo nije fotomontaža, onda je moj jedini

komentar na ove vizitke:

NIJE ŽVAKA ZA SELJAKA!