Krajem IV veka  u Aleksandriji je živela porodica čuvenih

matematičara - Teon i njegovo dvoje dece: Epifan i Hipatija.

Njegova kćerka izvela je blistave naučne radove, i bila je

daleko nadarenija od svog brata. Bila je i izvanredan filozof,

hiljade ljudi guralo se  kako bi prisustvovalo njenih predavanjima.

Ona je bila slobodna žena, a to se  kosilo sa novim moralnim

talasom koji je zahvatio Aleksandriju.

Jednog dana 415. godine, rulja koju je dugo vremena  ubeđivao

aleksandrijski patrijarh, napala je Hipatiju, bacila je na zemlju i 

odvukla u neko svetilište. Tamo je mučena - sekli su je po telu

ostrigama oštrim kao žilet... a onda su je, pošto im sve to nije

bilo dovoljno, živu spalili...

Zašto? Šta je to crkva imala protiv žena? Stičem utisak da

je na pleća žena stavljen teret za patnju ljudi zbog Evinog greha

i odaljivanje od Boga, te su žene besomučno kažnjavane...

Samo u periodu inkvizicije je preko 300 000 žena mučeno i/ili

spaljeno... (naravno, mučeni su i muškarci, ali njihov broj

je drastično manji) 

Zar je to ljubav i poštovanje prema Bogu? Zar je Bog tako

zapovedio? 

Ne mogu da verujem ili bolje rečeno odbijam to da prihvatim...

Otkud potiče to bezumlje ljudskih bića.... 

Prema legendi, Nikolo Paganini je prodao dušu Satani - za uzvrat

je dobio neverovatan talenat, sposobnost da svira violinu na tako

osećajan način, tako vešto kao da ima višak prstiju... 

Nažalost, nije bilo tako... 

Kako nažalost, možda se pitate?

(Bez drvlja i kamenja, molim lepo!) 

Maestro Nikolo Paganini bio je samo jedan od

 mnogih koji su bolovali od 

užasne bolesti - Marfanovog sindroma.

Marfanov sindrom je autoimuni poremećaj koji za posledicu ima 

izdužene ekstremitete, neverovatno pokretljive zglobove, dakle,

Paganini nije imao 11 ili 13 prstiju, već je imao dvostruko 

fleksibilniji dlan i prste no što je to slučaj sa ljudima koji ne boluju.

U čemu je problem? Šta ako i neko ima par centimetara duže

prste, ili može na ledjima da spoji laktove?

Problem je u količini patnje i bola koje ovo oboljenje nosi sa 

sobom, u poremećaju rada srca, u poremećaju vida...

Bolovi koji obuzimaju telo su strašni... zamislite da legnete da 

spavate, i da se uz vrisku budite zato što ste prilikom okretanja

u snu iščašili lakat, prst... zamislite da vas bude stravični grčevi

u nogama... 

I pored svega toga, on je stvarao, podario je svetu... Svoje suze,

bol i vrisak pretočio je u glas violine... Samo bol može stvoriti nešto

tako lepo. 

Maestro Paganini nije bio jedini koji je živeo sa tim bolom evo i kraće

liste poznatih za koje se zna da boluju od Marfanovog sindroma:

 Flo Hyman (odbojkašica, osvojila olimpijsku medalju)

Joey Ramone (frontmen grupe The Ramones)

Robert Džonson (gitarista).

Pokretne slike su od samog nastanka opčarale ljude...

One su zbilja svemoćne, bude našu maštu, nagone nas

na plač, na smeh... daju nam nadu...

Volim filmove i večiti sam zaljubljenik velikog ekrana...

Ništa se ne može meriti sa doživljajem filma na bioskopskom

platnu! Snop projektora koji seče dvoranu, sitne čestice prašine

koje se vrzmaju oko tog snopa, senke na licima posetilaca,

 mrmljanje večitih šaljivdžija,

grickanje prošvercovanog kikirikija... laktanje sa susedom...

Smeh, aplauz, čuveno "buuuuuuuuuuuu"... i onaj

čudni osećaj koji se javlja u grudima i glavi kada silaziš

niz uske stepenice balkona - kao da sve te radnje izazivaju

neki čudni titraj koji stvara magiju...  

Ipak, čudno je to što dva filma koja najviše

volim, ("Zelena milja" i "Šindlerova lista")

 koji me oduševljavaju svojom porukom, idejom,

izradom - nisam pogledala u bioskopu... a to tako neopisivo

želim... Zašto? Šta bi to promenilo?

Zašto bih se laktala, ukočila i švercovala kikiriki, kad u 

udobnosti svoje sobe mogu uživati?

Valjda zato što je u pitanju trenutak zaustavljen u večnosti,

neponovljiv, jedinstven... 

Tako želim da se moj san jednog dana ostvari...  da na

velikom ekranu vidim onu scenu iz Zelene milje kada Kofi u tami

bioskopa gleda prvi i poslednji put u životu  film, želim da čujem

pesmu koju peva Fred Aster... želim da vidim sneg koji pokriva

ljude koji žive u blizini logora, njihova zgrožena lica kada shvate

da taj sneg ne dolazi sa neba - već iz dimnjaka krematorijuma.... 

Ko razume - shvatiće o čemu govorim...  

 Imam kratak fitilj...Nasedam na provokacije, valjda zato

što radim ono što volim i volim ono što radim... ulažem 

puno emocija, puno truda... ali, uvek se nađe neko ko

mi pokvari dan. 

Elem, dočekale su me u chat boxu reči izvesne osobe

koja sebe naziva "Revizor":

30 Aug 07, 19:37
Revizor: Imas li ti zivot osim ovoga na blogu?! Mislim da ne...

Ok, ajd rekoh, neću da nasednem.... čak se malo i našalim, i

postavim sasvim logično pitanje: zašto čita moj blog ako mu/joj

se ne dopada? Kad još jedared :
1 Sep 07, 21:26
Revizor: odmorili smo bar jedan dan, hvala

E, tu sam pukla! Pa, dobro... zar bijem ja nekog po ušima

da čita to što pišem? Zašto smetam? U čemu je problem?

Može li čovek da radi nešto iz ljubavi, a da mu time ne trljaju

nos? 

Hvala CARTOON, HVALA LUDNICE... HVALA LJUDIMA DOBRE VOLJE.

I PORUKA ONIMA KOJIMA SE ONO ŠTO MISLIM I PIŠEM NE DOPADA: 

Steći znanje o seksu i seksualno iskustvo - danas to ne predstavlja

bog zna koliki izazov... čak se više toliko tome i ne posvećuje

pažnja...

A nekada... e, druga su vremena bila...naročito u ruralnim sredinama... 

Posebna pažnja bila je posvećivanja obrazovanju devojaka i očuvanju

njihove nevinosti, na dan venčanja ili par dana pre istog, najstarija žena u 

kući bila je zadužena za to da mladu obavesti o njenim bračnim dužnostima...

Ali, ipak, seksualnom vaspitanju muškaraca ipak je posvećivanja veća 

pažnja,

naročito među Torlačkim življem... 

Čin upućivanja mladića u tajne seksa nazivao se STRNDŽENJE. 

Čin strndženja najčešće se odvijao ovako:

 * oko 15. godine  otac, a po mogućnosti i stric se obrate starijoj

ženi u selu, koja se bavi upućivanjem momaka , onda se dogovore kada

i gde će se obaviti čin - činu mogu ( dešavalo se u oko 40% slučajeva) 

prisustvovati otac i stric, ali i ne moraju. Ponekad se dešavalo

da prve bračne noći (pošto strndženje nije bilo obvljeno u momačkoj

dobi) stric/ujak prisustvuju prvom odnosu između mladenaca. 

Naravno, u veoma zabačenim mestima, dešavalo se i da otac ili stric, ili

već neki od muškaraca iz kuće, "demonstriraju" mladiću kako se "to radi". 

U slučaju da je porodica bila siromašnija, te nije mogla da priušti stručne

usluge strndžiteljke, onda se čin strndženja obavljao drugačije. No, to

je već za one sa malo jačim stomakom. Naime, grupa mladića kraj ovaca bi

se onda učila vežbajući na životinjama. BLJAAAAAAAAAAAAAAK! 

Ovo je bila standardna praksa do pre nekih pedesetak godina... neki kažu

da ta praksa, tu i tamo, u zabačenim selima i danas živi...

Sve u svemu... ostajem bez teksta.