LOPOVSKA POSLA

Autor hyperblogger | 28 Sep, 2007

Ko laže, taj i krade... a ko krade - taj ima.

A mene su učili roditelji da je sramota biti lopov, i da

čovek vredi onoliko koliko zna. 

Eh, ne volim supermarkete, ali rekoh... ajd, da ne šiškim uvek

uz vetar... a eto, uštedeti se može, a ima i svačega - od

igle do lokomotive.

I hajd, upadoh ja u jedan od najpoznatijih megamarketa, zgrabih

kolica, i krenuh da lutam među redovima... hm...

Vidi, vekna hleba 29 dinara... lep, hajd uzeću 2... Odlično!

Ha! Gle - šećer 52 dinara...boga mu... uzeću 2 pakovanja...

I tako redom... računam - eto, uštedela sam boga mi nije mala

stvar.... Platim, uzmem račun (protivno mom običaju)....

i kad sam stigla kući - imam šta da vidim - sve cene se razlikuju

za po 0.50 para do 1 dinar. Hm...

Ma, mora biti da nisu ažurirali cene na markicama.... 

Krenuh juče - pogledam, cene i dalje iste.... uzeh druge

proizvode - ista priča...

Ne bih da zvučim kao Piroćanka, ali ipak pravila su jasna:

cena mora biti poznata kupcu i mora biti identična onoj

koja je zavedena u fiskalnoj kasi...

Pitam :zašto nije zamenjena cene, veli prodavačica:

sutra ćemo, verovatno nismo stigli, izvinjavamo se na 

neažurnosti...

Naravno, nisu promenili cene... Nijednom od dobrih 50 tak

proizvoda koje sam već kupila.... niti su zamenjene 

cene ovim novim koje sam uzela danas.

I gde je sad tu ušteda? Očigledno nigde, ili sam

ja mentalno retardirana... Nikad se ne zna.. 

 

 

BLOGGERS AGAINST ABUSE: "Inžinjerka"

Autor hyperblogger | 27 Sep, 2007

Ko ljudima daje za pravo da nanose bol, da sude

o tome ko je "dobio to što je i zaslužio" i koliko patnje

kome sleduje?

Pre nekih dobrih dvadeset i kusur godina živela je u 

Zaječaru žena... lepa, doterana... po današnjoj

terminologiji: sponzoruša...

Svoj nadimak je dobila zahvaljujući činjenici da 

nije pristajala na to da se zabavlja ni sa kim drugim

do sa inžinjerima... bila je savremena žena, velikih

želja sa jednim snom: uzdići se iznad svog sloja...

Ipak, iako je pristojno odbijala mnogobrojne udvarače

nekoliko njih joj to nije oprostilo... rešili su da joj se osvete.

Ne samo što su je silovali, već su joj naneli i brojne povrede,

toliko da više nije mogla imati dece... 

Nikada više nije bila ista... gluvarila je po ulici, potpuno

upropaštena... potpuno sama...

 

Ovo je samo jedna od strašnih, životnih priča...

Glavnu ulogu je u ovoj imala druga osoba, a njeno

mesto vrlo lako može pripasti i vama i meni, i osobi

koja vam je draga...

Svakoga dana su deca, žene, pa i muškarci

izloženi besmislenom i nepravednom bolu i nasilju...

Stavimo zajedno tačku na to...

Prestanimo da okrećemo glavu - jer "pakao" nije pun samo

onih koji su činili nepravdu, već i onih koji su ćutali...

NAJSTARIJI ČOVEK NA SVETU ŽIVI U BORU!!!

Autor hyperblogger | 26 Sep, 2007

Verovali vi meni ili ne, čovek na slici ispod ima 945 godina!

 

Бане Стошић из Бора, судећи по званичним подацима – најстарији је човек на свету.

С почетка 2007. године, ако је веровати Стошићевој личној карти бр. 125853, издатој 19. јула 2002. године у СУП Бор – он је почео да ″крцка″ 945. годину живота! По тим документима рођен је у жагубичком селу Милатовац, 26. априла 1062. године!

Икао жали што никада, без обзира на ″године″ није упознао хајдук Вељка Петровића, Ђорђа Вајферта и друге знамените историјске личности из Тимочке крајине, а о боју на Косову и да не прича, Стошић напомиње само да је због личне карте имао само једну непијатност.

- У Пожаревцу, пре годину дана, у ″Националној штедионици″ желео сам да подигнем већу суму новца, али сам приметио да ме службеник чудно гледа – кроз смех се присећа Стошић, наравно, рођен 1962. године. – Оставили су ме да чекам више од сат времена. Када ми је стрпљење било на измаку, љубазно сам, колико сам год могао, питао службеника у чему је проблем, а он ми рече дасу из банке позвали полицију, с обзиром да им није био јасан датум мог рођења. Да све буде чудније, и ја сам тек тада приметио да сам ″рођен″ 1062. године – објашњава ″најстарији″ човек на свету који, упркос рекордној ″дуговечности″, живи скромно, у борској улици Брковића Црног.

Бане Стошић, иначе и инвалид рада, открива на крају да га саобраћајна полиција често зауставља, али до сада нико од њих није приметио да се за управљачем налази човек стар десет векова.

- Нисам променио личну карту, нити сам исправио податке у том документу – шеретски ће Стошић. И зашто бих? Мање - више, живим без икаквих проблема, а ова очигледна грешка, веома често, буде повод и за добру шалу.


Znači, maločas sam tražeći podatke naišla na ovaj tekst!

Ovo je haos! 

IZEM TAKVU LOGIKU

Autor hyperblogger | 26 Sep, 2007

Maturirala sam na krivičnom pravu - maturski rad - Postupak donošenja

i izrade presude u drugostepenom krivičnom postupku... Od dana kada

sam prisustvovala svom prvom suđenju gadi mi se naš pravni sistem i 

zakon logike na kome je konstituisan pravni poredak ove i mnogih drugih

"civilizovanih" zemalja...

Elem, ima li logike:

Maksimalna kazna predviđena za izazivanje nereda na utakmicama

 iznosi 10 godina.

Maksimalna kazna predviđena za krivično delo silovanja iznosi 15 godina. 

Znači, u majčici Srbiji je teži zločin napraviti skandal na utakmici nego

silovati jednu ženu i upropastiti je kao biće...

Da ne pominjem kazne za druge seksualne prestupe, koje su u poređenju

sa ovom za nerede na sportskim manifestacijama toliko blage da još

malo imaju status kazne za pogrešno parkiranje...

Muka mi je od ove zemlje... ovakvih zakona logike...

I posle kažu: kriv si jer si uzeo zakon u svoje ruke, budi civilizovan...

Kako biti civilizovan kad ti osnovna ljudska prava nisu zaštićena?

Izem ja takav zakon logike. 

EVO SLUCAJA IZ 1992. GODINE!Autor je pocivsi gospodin

Desimir Milenovic, dopisnik Ilustrovane politike i 

Timocke krimi revije.

Gugacak je, ali vredi procitati, ako ni iz jednog drugog razloga,

onda zato da se vidi mizerija ljudske sudbine>

 Дугогодишња драма окончана смрћу у селу Радичевцу код Књажевца

СЕКРИОМ УСМРТИЛА МУЖА СИЛЕЏИЈУ

Било је то 1992. године... Кап је прелила чашу: Десанки је било свега доста, живот јој се зацрнио. Нажалост, ″одцрнила″ га је на најгори начин


Радичевац је село на Старој планини. Планинско је, дакле, па је мештанин Паун Костић овде и нашао ухлебљење. Био је на платном списку књажевачке Шумске секције, а овде, у врлетима изнад свога села, радио је као дрвосеча. Радио је, кажемо, јер Пауна више нема. Једноставно, планина му је узела душу...
Да, баш тако се у први мах учинило. Јер, на једној опасној стрмини, на месту званом Голема река, код старе Стевине воденице, људи су сасвим случајно уочили његову преврнуту дрвену коњску двоколицу. Нешто подаље уочили су и испрегнутог гоња, а када су сишли низ стрмину видели су беживотно тело 44-годишњег дрвосече.
Помислили су да се Паунов коњ од нечега преплашио... Али, када су пришли ближе укоченом и охлађеном телу, тргли су се. Глава му је била готово размрскана, па им је одмах било јасно да је он убијен. Неко га је, то је исувише очигледно било, као змију у главу ударао. Али, то изгледа као да се није овде догодило, јер локве крви није било.


Круг се стеже

Било је то у уторак поподне, око осамнаест сати, а само сат касније у Станици милиције у Књажевцу се огласио телефон. Предраг Максимовић, шеф радилишта Шумске секције поред села Радичевца, обавестио је дежурног да је његов радник Паун Костић пронађен мртав. Милиционери су одмах кренули у планину, а сутрадан, односно у среду, овде, на лицу места, био је између осталих, и Слободан Митић, истражни судија Окружног суда у Зајечару.
И тада се круг до краја стегао. У истражни затвор Окружног суда у Зајечару одведене су три жене: Десанка Кунгер, дрвосечина жена, Огла, њена ујна и шеснаестогодишња дрвосечина и Десанкина кћерка. Баш су у кући и око ње биле у великом послу око припремања сахране када је плава ″марица″ ушла у двориште.
Нису се буниле. Нити су казале да су људи у плавом у очигледној заблуди. Замолиле су једино да им дозволе да руке оперу, јер су до малочас храну за даћу припремале.
Одмах су, малтене још у ″марици″, све признале, а после у истрази, и на суђењу, њих три су, уз готово занемарујуће међусобне оптужбе, детаљно испричале зашто су и како све ово учиниле.
Наравно, о тешком је злочину реч. Па ипак, он је само последње поглавље у овој црној причи из старопланинског села Радичевца.
Давно, пре више година, у њему су се у приземљуши скућили Десанка и Паун. Он је имао двадесет и три, а она само петнаест када су постали супружници. Она је рођена у селу Дубљу код Свилајнца, а он у Тешици код Алексинца. Сиротиња тамо, а после и овде, у Радичевцу. Ничег колико је потребно, само деце у изобиљу. Четворо је Десанка Пауну изродила.
Невенчани су у Немачку отишли, али су се неколико година касније отуда вратили као ″породични″ људи. Да би осигурали папире за боравак, свако је за свој рачун, али о заједничком трошкз, отишао код матичара. Паун се привенчао са неком матором Немицом, а Десанка за неког Немца сличног ″издања″. Свакако, платили су маркама те формалне бракове, а оне је у своме добила и ″мираз″ - презиме Кунгер, које и сада има.

Пије па – бије

Нису богзна шта отуда донели. Потрошило се тамо где се и зарадило, па – сиротиња отишла – сиротиња се вратила. И баш је та немаштина и натерала Пауна да се прихвати тешког посла дрвосече у књажевачкој Шумској секцији.
И тако неколико година. Дрвосеча у шуми, а у кући злотвор!
- Још је и био сношљив док не попије. Али, када се пићем налије, а ретки су дани били када на брљу није заударао, спасвај се ко може – причала не после на суђењу, свакако у улози оптужене, 36-годишња Десанка са немачким презименом Кунгер.
Она је, подразумева се, најчешће била на удару. Злопатила се несрећница, од јутра до вечери брине о деци и за децу, а после, кад Паун у кућу стигне, она шаке преко главе да је овај песницама до краја не распамети.
И спасавала се Десанка. Није да није. Кад у кући загрми у оближњз би шуму бриснула. Или би ноћ провела у некој од оближњих плевњи. Некад у тору, често у обору. А бежала је и код оца Јована Радосављевића, али се после, деца су у питању била, опет у призњмљушу код Пауна враћала.
Модрице су смењивале модрице. У току истраге, а и на суђењу, поуздано је утврђено да је дрвосеча Паун баш пречесто пропуштао кроз шаке своју Десанку. Пије, пије, па после – бије. Тако малтене из дана у дан. Злотвор је заиста велики Паун био. Али, и над силом има сила. Године 1988., тамо у планини, кочоперни Паун се намерио на неке Босанце и ови су га, богме, баш добро измесили.
- Ја не знам око чега се Паун то са њима посвађао. Али, то добро знам мушки су гаиспребијали – казала је после у истрази Десанка. – У главу су га, изгледа, ударали највише и он после тога више ни издалека није био човек као раније. А ни мушкарац. Занемоћао је, ретк је када могао да ми се у постељи приближи. Тако, ето, па сам и због тога ја била крива и тукао ме је.
На жалост, није се завршило само на томе. У Пауновој глави, натопљеној алкохолом, родило се нешто настрано. Монструозно, могло би да се каже:
- Е- зашкрипао би зубима – ако ја не могу, има ко може!
Десанка је и то испричала:
- Тај ″неко ко може″ био је наш пас Џеки. Њега је почео да припушта на мене. ″Не дозволиш ли му се – претио је – ово ће да ти суди!″ Једном би руком исукао нож, а другом је надраживао џукца и овај би се после понашао као да сам кучка, а не жена... Срамота ме је господине судија, што то причам али је, на жалост, у поседњих неколико година то много пута било. И не само то. Приморавао ме је још да са тим псом чиним оно исто што чине оне жене са мушкарцима у срамотним филмовима, па сам после тога добијала грозницу. Није то све. Тај ме је пас, навикнут на оно на што ме је муж присиљавао, пред децом и људима после заскакивао, па см га се са штапом једва решавала... Срамота, да веће не може да буде!

А онда на дете

Шта се све мотало по алкохолом натопљеној глави дрвосече Пауна потанко су и у детаље одмотавало на суђењу у Окружном суду у Зајечару.
Паунова шеснаестогодишња кћерка је извесно време била удата, али се на око пет месеци пре трагичног догађаја одвојила од мужа. Уз мајку и оца живела је са својом седмомесечном бебом. У паклу, може да се каже. Јер, Паун је и на кћерку почео да насрће. ″Онај ти – уносећи јој се у лице изговарао је име дојучерашњег зета – није био мушкарац како ваља. Ја бих ти од њега бољи био...″Тако и томе слично, а увек уз претњу а ће ножем да оствари оно што је наумио:
- То ме је дотукло – казала је на суђењу Десанка. – Ћерка ми је плакала, жалила се на оца, а ја нисам смела да му се супротставим и да му кажем да је срамотно то што са својим дететом семра. Он је, међутим, терао своје, па се моја ћерка пожалила и ујни Олги која је привремено била код нас у кући. Запрепастила се и она, за главу се ухватила, а после, када се уверила да моја кћерка истину говори, казала је: ″Нема ти друге Десанке, него да тог проклетника н амртво убијеш!″
Десанка је наставила:
- Изговорила је, у ствари оно што сам и самам мислила да треба да урадим, па сам ја после позвала ујну и кћерку и казала д ће то да буде док буде спавао.
За судњи час 44-годишњем дрвосечи Пауну одабрана је ноћ између понедељка и уторка. Он је тога дана био у Књажевцу, пред вече је у село дошао аутобусом. Потом је вечерао, дуго се врзмао по кући очекујући да Десанка дође, а када се она није појавила, легао је на неразмештени кауч, покрио се ћебетом и заспао.
- Све ово време ја сам пратила шта Паун чини прикривена у близини куће. Месечина је била и мирна ноћ. А онда се у кући угасило светло. Извесно време после тога пред кућу је изашла ујна Олга и казала да Паун већ спава. На прстима сам ушла у предсобље, где ме је већ чекала кћерка: ″Сад мајке – казала је шапатом – он увелико хрче...″ У предсобљу се видело од месечине, па сам поред шпорета уочила повећи чекић, има га око четири кила и служи нам за цепање дрва. Ћерка је узела секиру и онда смо у највећој тишини ушле у собу. Ујна Олга је остала испред вратију...

Мајка, па кћерка

Оно што је уследило наликује на кадар у неком од филмова страве:
- Паун је лежао на леву страну. Згрчених колена је хркао на јастуку. Ја сам са обе руке измахнула тешким чекићем. Право у главу. Једном, па још једном. Само се промешкољио и наставио да убрзано дише. Онда је кћерка дохватила секиру. И она је ушицама измахнула двапут. После је Паун престао да дише. И тада нас је све ухватила паника. Тек тада смо схватиле шта смо учиниле, па смо почеле да се договарамо да одемо доле у Књажевац и да се пријавимо милицији.
Нису то учиниле:
- Брзо смо се предомислиле: ″Зар за њега да одговарамо!″ Тако смо казале и онда смо, заједно са ујном, Пауна изнеле у двориште. Ставиле смо га у нашу двоколицу, па сам потом довела коња и упрегла. Онда сам преко мртвог Пауна бацила оно зелено ћебе са којим је на каучу био покривен, попеле смо се у приколицу и кренуле горе у планину.
Да прикрију злочин... Ево шта је учинила:
- Ишле смо тако нешто више од три километара вазда по месечини гледајући које је најповољније место за оно о чему смо се у међувремену договориле. Указало нам се код Големе реке, код места званог Стевина воденица. Ту је повећа стрмина, па смо се ту зауставиле. Испрегла сам коња и пустила га, а онда смо нас три са пута гурнули двоколицу са Пауном низ стрмину. Резоновале смо да ће људи да помисле да се ту двоколицу случајно преврнула и да је Паун тако погинуо.
Било је глува доба ноћи када су се вратиле доле у село:
- Сакриле смо чекић, секиру и окрвављен ћебе недалеко од куће, а уклониле смо и трагове крви. Легле смо потом, али сан нам на очи није долазио. Непрестано су се чули неки чудни шумови око куће, па нам се чинило да је то Паун... Једва смо чекале да сване, а после смо преко трагова крви на асфалту уз двориште насуле стајско ђубре. Тек тада смо мало одахнуле и ја сам после аутобусом отишла у Књажевац. Да нико на мене не посумња, јер сам знала да ће Паун брзо да буде пронађен горе на планини... После су, то већ знате, дошли људи из Шумске секције из Књажевца и обавестили ме да ми је муж погинуо и да почнемо у кући да спремамо сахрану. Тако смо и учиниле, а онда је дошла милиција и одвела нас.
- Кајеш ли се Десанка? – упитао је председавајући судија Милинко Јовановић.
- Да – узвратила је. – Али, уз таквог човека у нашој кући више није могло да се живи. Трпела сам, шта све нисам, али када је он, отац и на рођену кћерку почео да насрће, све ми се смрачило...
Браниоци оптужених у завршној речи изнели су на рачун покојног дрвосече још много тога што није за ове редове. Али, то је итекако било значајно приликом доношења судске пресуде. Али, то је итекако било значајно приликом доношења судске пресуде.
А она гласи: осам година затвора за Десанку Кунгер, шест месеци за њену ујну Олгу и година дана малолетничког затвора за Десанкину и Паунову тада шеснаестогодишњу кћерку.
У одмеравању казне веома је значајно било и мишљење судског вештака, примаријуса др Јована Протића, неуропсихијатра. Он је, између осталог, истакао и тзв. кумулативни афекат код мајке и кћерке. Поједностављено, Паун је, својим неразумним понашањем и код жене и ћерке из дана у дан повећавао срџбу. Уништавао их је и хтео да до краја убије све што је у њима људско. И то му се осветило.
На најгори начин.


 

GLOOPA! IDEM DA SE BESIM....

Autor hyperblogger | 25 Sep, 2007

E, pa odoh ja lepo da se

 

 

a vama toplo preporučujem da pogledate sledeće

clipove, nasmejaće vas...

Pozdrav Wink