"Majko,

ne sećam se više tvoga lika...

Ne sećam se dana koje smo proveli zajedno.

Jedino sećanje na tebe je toplina tvoje suze koja je pala

na moj dlan onoga dana kada si tražeći spasenje duše svoje prešla

prag... 

Nisi se okrenula, strah je bio jači...

Nisam razumela taj nemušti jezik... 

Nisam mogla da ti oprostim, da prihvatim

tvoju sebičnost, činjenicu da si ljubav tražila od stranca, a odbila 

onu koju sam ja htela da ti podarim.

U mom srcu gajila sam mržnju prema tebi, majko... 

Oprosti, ako možeš...

Nisam znala šta radim, a svet je ostao nem, odbio

je da  me primi u svoj zagrljaj - surov je prema

"siročićima" , uputi par tužnih pogleda iza kojih se krije plavi

led... praznina... i onda slučaj pripiše sudbini.

Sudbina je zlatna zdela puna mirisave vodice kojom svet

pere ruke od ljudi u nevolji... ta voda samo miriše, a strašan

se kal krije u njoj sačinjen od smrtnih grehova.  

Utehu sam našla u mržnji i nemim očima njegovim.

Živeli smo tako, skupa, kao oblak i nebo... 

Samo povremeno je naš sklad remetio kakav povetarac, 

svega nekoliko puta oluja...

Oboje smo maštali o nečemu drugom, on o obali, ja o moru, ali

nismo imali hrabrosti da tražimo.

Ono što smo imali davali smo jedno drugome, ljubomorno

i postiđeno  krijući mrvice koje bi pale ispod

 stola u nadi da ćemo namamiti kog galeba. 

Majko, nisam se nadala da će se pojaviti ona.  

Nisam verovala da postoji!

Tek, jednog maglovitog jutra, osetila sam čudan

miris - onaj koji starim moreplovcima miluje nozdrve, koji na 

tmurno lice izvlači neki čudan osmeh. Mislila sam da će

uneti vedrinu, mislila sam da će biti žrtva, da će posustati 

pred njegovom snagom... pustila sam je, čak joj se i radovala...

Samo srce koje voli može toliko da pogreši."

(p.s samo zarad tvoje ljubavi) 

Elem, drage moje i dragi moji, koliko puta vam se u životu

dogodilo da vam se neka osoba dopadne, ili vam je simpatična

a da ne možete tačno da objasnite zašto?

Sreli ste je/ga niste razmenili ni par reči, ali, nekako vam je ok...

Hm... 

Hajde zajedno da pokušamo da razrešimo ovo...

Predlažem jedan mali eksperiment.

Evo fotografije:

Koja fotka vam se više dopada, tj. koja vam je simpatičnija: ova 

sa leve ili ova sa desne strane?

U čemu je razlika? 

Naravno, postoji čitava gomila priča, predanja,

naučnih istraživanja koja se bave pitanjem porekla

imena našeg naroda...

Eh, najnovija teza koju sam čula glasi da je koren

imena tj. reči Srbin iz neke verzije starorumunskog

jezika (ili tako nekako), te da je u pitanju reč

kojim su ondašnja plemena nazivala naše predake:

"srblju" ili "serblei" te da ista ima značenje:

divlji čovek ili divljak.

Wow! Naravno, iako nisam ultranacionalistički

nastrojena prva misao je: opet propaganda neka.

Posle malo razmišljanja stavila sam prst na čelo

i zapitala sam se ima li imalo istine u tome?

Ili bar sličnosti? Da li smo zaista divlji? 

Hm.... neprilagođeni? 

Postoji teorija da ime predstavlja energetsku formulu koja 

može imati dvojako dejstvo: da donosi sreću ili nesreću. 

 Da li je to moguće?

Da li svojim kumovima dugujemo zahvalnost za karakter ,

način života.... 

Ili je sve to samo još jedna od onih urbanih legendi nalik onoj

o natpisu nad ulaznim vratima u nekoj crkvi u Nemačkoj gde

navodno piše: ne daj Bože da se Srbi slože (prema nekih pričama

zapravo piše: Sačuvaj me bože kuge i Hrvata - sad zavisi

ko kako priča....) 

Zbunjena sam.... 

Svaki put kažem da neću više ići na vašar, i svaki put počinim istu

grešku... Grrrrrrrrrrrrrrrrrrrr!!!!!!! Naravno, opet sam se iznervirala...

Gužva... ajd što je gužva, nego nikad ne znaš ko će te zakačiti laktom

ili naglo promeniti pravac i izgaziti te za uspomenu i dugo sećanje...

Roba ista kao i na buvljaku, samo cene nešto paprenije...

Naravno, tradicionalno ubeđivanje da roba nije kineska, pa je

kvalitetnija... 

Ono što me najviše nervira je totalna apatija prodavaca...

Prosto ti dođe da se izviniš što si ga/je pitao  za cenu.

A tek kada pitaš: imate li veći broj! Joj, prst u oko...

Naravno, onda sledi i ubeđivanje na temu "da li je moje d"pe" 

veliko ili su pantalone male"... 

Ajd, rekoh provozaću se na "kamikazama"... oko njih neopisiva

gužva... svi stoje i kibicuju, malo ko se odvaži da se vozi...

ali, dok se promuvaš kroz kibicere, kosa ti posedi...

Volim sedište broj 1. zbog onog pleksiglasa kroz koji se 

vidi ceo grad...doduše naopako, ali ipak ima nečeg neodovljivog 

u tome.

Nažalost, zauzeto. hm... ajd, sešću na "dvojku"...

Iza mene momak sumnjivo zelenkastog lica... Neće valjda...

Malo mu je falilo da pregura celu vožnju, ipak... izgleda da 

je pojeo mekicu više... srećom, ništa od viška nije završilo

na mene... O bože, a što nisam petak provela ko sav

normalan svet u nekom kafiću, opušteno uz piće...

Bljak... Odlazim kući... Naravno, uz čuvenu rečenicu:

neću nikada više otići... a znam da lažem... 

Šta je to što me mami? Pojma nemam... a dok god

ne saznam ićiću... 

 "U senkama prošlosti krije se i tvoj lik.
Dozivam ga često u nadi da ću ponovo pred sobom ugledati tvoje oči i da ću, deleći sa tobom bol, iznova postati deo tebe.
Ali, tvoja je sen neposlušna.
Ponekad se pojavi samo na tren i raspline – tek da u meni probudi žeđ. Tada uzalud dozivam tvoje ime, jer kao eho javlja se samo tvoj prkosni smeh. Neumoljiv i istrajan, prodire u svaku poru moga tela – u njegovoj sam vlasti...
Moja soba postaje tamnica, a jedina veza sa svetom prozorsko okno...
Uzalud podižem pogled ka nebu koje nemo upija moje molitve, i u očaju pritiskam dlanovima i čelom staklo – čak je i ono moj neprijatelj, jer dok tajanstveno titra u ritmu tvoga glasa, osećam kako se svaki njegov atom zariva u moje telo...
Surovu igru igra moj gospodar – tik sekund pre kraja povlači se, zavesa pada... ali, ja znam da to nije kraj predstave, već samo najava novog čina.
Ponekad sen dolazi nepozvana. Budi me iz prvog sna i pruža mi ruke... Sledim je dok me vodi kroz tajanstveni lavirint. Tada pred mojim očima kao film promiče mali milion pažljivo probranih momenata, projektujući moje najtananije strasti... Vidim tvoja bedra, tvoje dlanove, tvoj vrat, naša isprepletana tela... ali, umesto tvoga milog lica vidim grozomornu prikazu, i uz vrisak pokušavam da pobegnem... Uzalud – svaki kutak tog lavirinta krije neku bolnu uspomenu... osećam da se gubim, padam ničice...
Već mesecima tvoja je sen nema... Znam da nije odustala, ali ipak... ne mogu da opišem taj čudni osećaj koji gori u mojim grudima...iako mi donosi samo patnju, dok god je uz mene nadam se čudu... Svaki sekund kraj nje traje kao godina, ali bez nje su dani kao večnost...
Večeras, u crkvi Sv. Marije osetih na vratu blagi dah... Isprva pomislih – čista slučajnost, neko od pokajnika zanesen žarom molitve nehajno se približio previše, ili je možda neki lovac na duše prepoznavši patnju na mom licu poželeo da postanem njegov plen... Okrećem se...
Nemo sklapam oči i sledim dobro znani put ka tamnici... Ne smem dozvoliti da me savladaš pred svetom...
Šta ćeš večeras učiniti?
Jedna po jedna, iz mraka se pojavljuju slike...
Prva je bila dovoljna da u sećanje prizove najznačajniji dan... U vazduhu već osećam miris zapaljenih štapića...nekoliko sveća na stolu, čaša kao krv crvenog vina... Blagi dodir svile...
Moja glava počiva na tvojim grudima, čujem otkucaje tvoga srca...iz časa u čas sve su brži. Iščekujem nemo... Tišinu prekida tvoj glas: «Gde prestaje vrlina i počinje greh? Zar je greh voleti i biti voljen...? Zar je greh ispuniti prazninu koja iscrpljuje biće?»...
Ne želeći da izgubim ni jedan tren, tražim tvoje usne, dok te moje ruke radosno dodiruju, ispitujući svaki milimetar tvoga tela. Isprva osećam otpor, strah od nepoznatog, zabranjenog... Ako ne pohitam, možda ćeš se predomisliti, možda će pobediti razum...
Spuštam se ka tvojim bedrima, klečeći pred tobom kao pred kakvim božanstvom osećam se kao fanatik... Zavlačim ruku u svoje međunožje, dok usnama mahnito prekrivam tvoje... stisak tvojih kolena, tvoji prsti u mojoj kosi...
Proklinjem tvoju sen... Zašto od svih sećanja baš to? Zašto baš ove večeri...?
U polutami krećem se ka stolu, a pred očima i dalje vidim tvoj lik... osećam da si na korak od vrhunca...
Mahnito prevrćem po stolu, pod rukom napokon poznati oblik... Tračak svetlosti obasjava ga na tren...
Ne mogu više... Odustajem od borbe.
Čvrst stisak šakom i nagli pokret... Spuštam se na pod i u zagrljaj primam prazninu... tu pred mojim očima opet se razliva ono kao krv crveno vino...
Oči mi se sklapaju dok gledam tvoju zbunjenu i nemoćnu sen... Ovo nije očekivala... Sada ona deli moju bol, sada ona upoznaje lice nemoći...
Kroz okno dopire svetlost sa ko zna koje zvezde... pokušavam da je uhvatim u nadi da ću dobiti novu šansu...
Sklapam oči po poslednji put...
Zbogom, moja Kjaro..."