ljudi bez srca

Autor hyperblogger | 11 Sep, 2007

Taman pomislim da će mi dan proći kako treba, ali neće me...

Patim od hronične nesanice... i već noćima nikako da skontam

otkud dopire cviljenje... Pomislila sam da je komšija kupio 

kera sinu, pa ne da da ga čuva u kući... i tako već dobrih 

nedelju dana...

Ali, taman sam se vratila iz crkve i pošla da nahranim mog 

starog mačka (koji više liči na stvorenje iz pakla nego 

na mačku, ali šta sad) i opazim kutiju iza garaže... 

Pođem da vidim šta je... bolje da nisam. Ne bih sad da

izigravam nekog dobrodušnika i plačipičku, ali teško mi 

je pao prizor. Neki nečovek je bacio pet štenaca....

Ne zna se koje je lepše od koga... četiri uginula,

već je i priroda krenula da radi svoje... a peto, više 

mrtvo nego živo. Verovali ili ne, i ma koliko glupo bilo

počela sam da plačem kao mečka, nasred ulice, 

na opšte zaprepaštenje komšija koji su provirili kroz

prozore da vide šta se to dešava (izgleda da sam

se zanela, pa sam podigla galamu)....

Odgegala sam se nekako do petog sprata, pokupila

vatu, alkohol, vodu, sapun, mleko... s najboljom voljom

da kera dovedem u red... i rešila sam da ga usvojim.

Pozvala sam i veterinara... mog prijatelja... pogledao ga

je i rekao: ako pregura narednih 24h biće sjajan pas.

Nadam se da hoće. Već je dobio i ime: Živko.

Nadam se da će mu doneti sreću. 

 

evo i novih slika Živka

 

 

 

 

OBLAK BEZ NEBA (1.)

Autor hyperblogger | 11 Sep, 2007

"Majko,

ne sećam se više tvoga lika...

Ne sećam se dana koje smo proveli zajedno.

Jedino sećanje na tebe je toplina tvoje suze koja je pala

na moj dlan onoga dana kada si tražeći spasenje duše svoje prešla

prag... 

Nisi se okrenula, strah je bio jači...

Nisam razumela taj nemušti jezik... 

Nisam mogla da ti oprostim, da prihvatim

tvoju sebičnost, činjenicu da si ljubav tražila od stranca, a odbila 

onu koju sam ja htela da ti podarim.

U mom srcu gajila sam mržnju prema tebi, majko... 

Oprosti, ako možeš...

Nisam znala šta radim, a svet je ostao nem, odbio

je da  me primi u svoj zagrljaj - surov je prema

"siročićima" , uputi par tužnih pogleda iza kojih se krije plavi

led... praznina... i onda slučaj pripiše sudbini.

Sudbina je zlatna zdela puna mirisave vodice kojom svet

pere ruke od ljudi u nevolji... ta voda samo miriše, a strašan

se kal krije u njoj sačinjen od smrtnih grehova.  

Utehu sam našla u mržnji i nemim očima njegovim.

Živeli smo tako, skupa, kao oblak i nebo... 

Samo povremeno je naš sklad remetio kakav povetarac, 

svega nekoliko puta oluja...

Oboje smo maštali o nečemu drugom, on o obali, ja o moru, ali

nismo imali hrabrosti da tražimo.

Ono što smo imali davali smo jedno drugome, ljubomorno

i postiđeno  krijući mrvice koje bi pale ispod

 stola u nadi da ćemo namamiti kog galeba. 

Majko, nisam se nadala da će se pojaviti ona.  

Nisam verovala da postoji!

Tek, jednog maglovitog jutra, osetila sam čudan

miris - onaj koji starim moreplovcima miluje nozdrve, koji na 

tmurno lice izvlači neki čudan osmeh. Mislila sam da će

uneti vedrinu, mislila sam da će biti žrtva, da će posustati 

pred njegovom snagom... pustila sam je, čak joj se i radovala...

Samo srce koje voli može toliko da pogreši."

 

(p.s samo zarad tvoje ljubavi) 

 

SVIĐAŠ MI SE, ALI NE ZNAM ZAŠTO...

Autor hyperblogger | 10 Sep, 2007

Elem, drage moje i dragi moji, koliko puta vam se u životu

dogodilo da vam se neka osoba dopadne, ili vam je simpatična

a da ne možete tačno da objasnite zašto?

Sreli ste je/ga niste razmenili ni par reči, ali, nekako vam je ok...

Hm... 

Hajde zajedno da pokušamo da razrešimo ovo...

Predlažem jedan mali eksperiment.

Evo fotografije:

 

Koja fotka vam se više dopada, tj. koja vam je simpatičnija: ova 

sa leve ili ova sa desne strane?

U čemu je razlika? 

POREKLO REČI "SRBI"

Autor hyperblogger | 9 Sep, 2007

Naravno, postoji čitava gomila priča, predanja,

naučnih istraživanja koja se bave pitanjem porekla

imena našeg naroda...

Eh, najnovija teza koju sam čula glasi da je koren

imena tj. reči Srbin iz neke verzije starorumunskog

jezika (ili tako nekako), te da je u pitanju reč

kojim su ondašnja plemena nazivala naše predake:

"srblju" ili "serblei" te da ista ima značenje:

divlji čovek ili divljak.

Wow! Naravno, iako nisam ultranacionalistički

nastrojena prva misao je: opet propaganda neka.

Posle malo razmišljanja stavila sam prst na čelo

i zapitala sam se ima li imalo istine u tome?

Ili bar sličnosti? Da li smo zaista divlji? 

Hm.... neprilagođeni? 

Postoji teorija da ime predstavlja energetsku formulu koja 

može imati dvojako dejstvo: da donosi sreću ili nesreću. 

 Da li je to moguće?

Da li svojim kumovima dugujemo zahvalnost za karakter ,

način života.... 

Ili je sve to samo još jedna od onih urbanih legendi nalik onoj

o natpisu nad ulaznim vratima u nekoj crkvi u Nemačkoj gde

navodno piše: ne daj Bože da se Srbi slože (prema nekih pričama

zapravo piše: Sačuvaj me bože kuge i Hrvata - sad zavisi

ko kako priča....) 

Zbunjena sam.... 

NE VOLIM VAŠAR

Autor hyperblogger | 8 Sep, 2007

Svaki put kažem da neću više ići na vašar, i svaki put počinim istu

grešku... Grrrrrrrrrrrrrrrrrrrr!!!!!!! Naravno, opet sam se iznervirala...

Gužva... ajd što je gužva, nego nikad ne znaš ko će te zakačiti laktom

ili naglo promeniti pravac i izgaziti te za uspomenu i dugo sećanje...

Roba ista kao i na buvljaku, samo cene nešto paprenije...

Naravno, tradicionalno ubeđivanje da roba nije kineska, pa je

kvalitetnija... 

Ono što me najviše nervira je totalna apatija prodavaca...

Prosto ti dođe da se izviniš što si ga/je pitao  za cenu.

A tek kada pitaš: imate li veći broj! Joj, prst u oko...

Naravno, onda sledi i ubeđivanje na temu "da li je moje d"pe" 

veliko ili su pantalone male"... 

Ajd, rekoh provozaću se na "kamikazama"... oko njih neopisiva

gužva... svi stoje i kibicuju, malo ko se odvaži da se vozi...

ali, dok se promuvaš kroz kibicere, kosa ti posedi...

Volim sedište broj 1. zbog onog pleksiglasa kroz koji se 

vidi ceo grad...doduše naopako, ali ipak ima nečeg neodovljivog 

u tome.

Nažalost, zauzeto. hm... ajd, sešću na "dvojku"...

Iza mene momak sumnjivo zelenkastog lica... Neće valjda...

Malo mu je falilo da pregura celu vožnju, ipak... izgleda da 

je pojeo mekicu više... srećom, ništa od viška nije završilo

na mene... O bože, a što nisam petak provela ko sav

normalan svet u nekom kafiću, opušteno uz piće...

Bljak... Odlazim kući... Naravno, uz čuvenu rečenicu:

neću nikada više otići... a znam da lažem... 

Šta je to što me mami? Pojma nemam... a dok god

ne saznam ićiću...