Ubijajući dosadu naišla sam na slike iz osnovne škole...

Wow! Umalo me srčka nije strefila.. Zašto?

Pa, za razliku od većine dece ja nimalo nisam bila oduševljena

polaskom u osnovnu školu... Zapravo, prvi dan škole provela

sam sa mamom u klupi, plakala sam kao kiša. 

Elem, gledam ove nove klince...Picnuti, sa mobilnim telefonom u

džepu (ili nekom drugom elektronskom zezalicom) sa rancem

veličine džaka krompira furaju ka školi... Xexe, nije ni njima lako.

Često diskutujemo sa društvom o tome u koje vreme života 

bi voleli da se vrate i na moje čuđenje mnogi bi voleli da 

se vrate u osnovnu školu... Ja vala ne bih, ni po koju cenu

ni na pet minuta, jednostavno, to vreme je ostalo tamo negde

daleko, a jedini eho tih dana su fotografije...

Au, ovo je da čovek ne poveruje... Rešili ljudi da na ulicu

izbace ženu (hendikepiranu) i njeno dete... živi žena u vešeraju,

u Nišu,  zlopati se, a ljudima smeta...

Vele, greje se tamo u vešeraju o njihovom trošku, i smeta im...

Dete plače, žena izbezumljena, a komšije poručuju bez imalo

srama: povedite je kod sebe kući ako vam ne smeta...

O bože, šta se to dešava sa nama....

Eh, guram ja dalje, i ne odustajem... nalazim sebi zanimacije,

posliće... čisto da ne mislim o cigaretama... i kako vreme prolazi

sve manje mi je to naporno...

Rešila sam da se sita filmova nagledam, pa resila da sa neta 

skinem Matrix, sva tri dela... pomalo dosadno i naporno, obzirom

da download ide preko rapidshare-a.

Tata je na terenskom radu... au, da mi je neko pričao da će u kući

biti ovakva tišina... 

Hehe... pride mi i nedostaje (kad pre!)

Svo ono njegovo zivkanje, brbljanje, tradicionalno namrgođeno

lice... xexe... čak mi fali i to što nema ko da me na svakih 

pola sata zove da skuvam kafu...

Ah.... sasvim običan dan... 

Eh, strastveni sam pušač od svoje 14. godine. 

Par puta mi je polazilo za rukom da na par meseci

ostavim cigarete, ali.... pa, nije mi išlo. 

Da stvar bude gora: nisam ja od onih koji se zadržavaju

na jednoj pakli... Ja bez tri, boga mi, dan ne mogu 

da preguram. Eh, muka živa...

Ajd, dan i preguram, kako tako.. ali noć... joj, 

kad legnem da spavam, pa počnem da se 

prevrćem, gušim, uživam u pištanju koje

dolazi iz mojih pluća... haos...

I tako, juče uveče, tačno u 22h donela sam

odluku (opet!) da ponovo pokušam da se

ratosiljam te bede, ili kako bi to talina mama

kazala : vreme je da kažemo zbogom cigarice...

I za divno čudo: svega 1h me deli od punih 24h

bez cigareta... haha!

Yes!!!!!

Doduše, ne drži me mesto, pa sam danas

svega 3 sata provela uz racunar, a ostatak

vremena u setnji po kraljevici...

Tako da, ako me nema, verovatno vežbam

i dajem sve od sebe da ne odustanem....

Držite mi palčeve, narode! 

Kad malo bolje razmislim, pesma bi trebala da ima neku poentu,

neko svoje naravoucenije...

E sad, ono sto mi privlaci paznju jeste cinjenica da srednjoskolci

bolje poznaju repertoar narodnjaka dobar broj predmeta 

koje izucavaju (znam, zvucim kao starkelja)...

e sad ako se uzme u obzir poruka koju salju stihovi tipa>

'kod tebe su jos uvek moje gacice', 

'imam dokaz da si bio samnom,

imam dokaz za ljubavni cin,

imam dokaz nosim ga u sebi,

on se zove nerodjeni sin....'

i tako dalje.... kako to onda utice na osobu koja

to slusa?