"U senkama prošlosti krije se i tvoj lik.
Dozivam ga često u nadi da ću ponovo pred sobom ugledati tvoje oči i da ću, deleći sa tobom bol, iznova postati deo tebe.
Ali, tvoja je sen neposlušna.
Ponekad se pojavi samo na tren i raspline – tek da u meni probudi žeđ. Tada uzalud dozivam tvoje ime, jer kao eho javlja se samo tvoj prkosni smeh. Neumoljiv i istrajan, prodire u svaku poru moga tela – u njegovoj sam vlasti...
Moja soba postaje tamnica, a jedina veza sa svetom prozorsko okno...
Uzalud podižem pogled ka nebu koje nemo upija moje molitve, i u očaju pritiskam dlanovima i čelom staklo – čak je i ono moj neprijatelj, jer dok tajanstveno titra u ritmu tvoga glasa, osećam kako se svaki njegov atom zariva u moje telo...
Surovu igru igra moj gospodar – tik sekund pre kraja povlači se, zavesa pada... ali, ja znam da to nije kraj predstave, već samo najava novog čina.
Ponekad sen dolazi nepozvana. Budi me iz prvog sna i pruža mi ruke... Sledim je dok me vodi kroz tajanstveni lavirint. Tada pred mojim očima kao film promiče mali milion pažljivo probranih momenata, projektujući moje najtananije strasti... Vidim tvoja bedra, tvoje dlanove, tvoj vrat, naša isprepletana tela... ali, umesto tvoga milog lica vidim grozomornu prikazu, i uz vrisak pokušavam da pobegnem... Uzalud – svaki kutak tog lavirinta krije neku bolnu uspomenu... osećam da se gubim, padam ničice...
Već mesecima tvoja je sen nema... Znam da nije odustala, ali ipak... ne mogu da opišem taj čudni osećaj koji gori u mojim grudima...iako mi donosi samo patnju, dok god je uz mene nadam se čudu... Svaki sekund kraj nje traje kao godina, ali bez nje su dani kao večnost...
Večeras, u crkvi Sv. Marije osetih na vratu blagi dah... Isprva pomislih – čista slučajnost, neko od pokajnika zanesen žarom molitve nehajno se približio previše, ili je možda neki lovac na duše prepoznavši patnju na mom licu poželeo da postanem njegov plen... Okrećem se...
Nemo sklapam oči i sledim dobro znani put ka tamnici... Ne smem dozvoliti da me savladaš pred svetom...
Šta ćeš večeras učiniti?
Jedna po jedna, iz mraka se pojavljuju slike...
Prva je bila dovoljna da u sećanje prizove najznačajniji dan... U vazduhu već osećam miris zapaljenih štapića...nekoliko sveća na stolu, čaša kao krv crvenog vina... Blagi dodir svile...
Moja glava počiva na tvojim grudima, čujem otkucaje tvoga srca...iz časa u čas sve su brži. Iščekujem nemo... Tišinu prekida tvoj glas: «Gde prestaje vrlina i počinje greh? Zar je greh voleti i biti voljen...? Zar je greh ispuniti prazninu koja iscrpljuje biće?»...
Ne želeći da izgubim ni jedan tren, tražim tvoje usne, dok te moje ruke radosno dodiruju, ispitujući svaki milimetar tvoga tela. Isprva osećam otpor, strah od nepoznatog, zabranjenog... Ako ne pohitam, možda ćeš se predomisliti, možda će pobediti razum...
Spuštam se ka tvojim bedrima, klečeći pred tobom kao pred kakvim božanstvom osećam se kao fanatik... Zavlačim ruku u svoje međunožje, dok usnama mahnito prekrivam tvoje... stisak tvojih kolena, tvoji prsti u mojoj kosi...
Proklinjem tvoju sen... Zašto od svih sećanja baš to? Zašto baš ove večeri...?
U polutami krećem se ka stolu, a pred očima i dalje vidim tvoj lik... osećam da si na korak od vrhunca...
Mahnito prevrćem po stolu, pod rukom napokon poznati oblik... Tračak svetlosti obasjava ga na tren...
Ne mogu više... Odustajem od borbe.
Čvrst stisak šakom i nagli pokret... Spuštam se na pod i u zagrljaj primam prazninu... tu pred mojim očima opet se razliva ono kao krv crveno vino...
Oči mi se sklapaju dok gledam tvoju zbunjenu i nemoćnu sen... Ovo nije očekivala... Sada ona deli moju bol, sada ona upoznaje lice nemoći...
Kroz okno dopire svetlost sa ko zna koje zvezde... pokušavam da je uhvatim u nadi da ću dobiti novu šansu...
Sklapam oči po poslednji put...
Zbogom, moja Kjaro..."

Kada biste bili osuđeni da ostatak života provedete

na pustom ostrvu  koje tri stvari biste poveli sa

sobom? 

Proteklu noć sam provela mozgajući o tome i nikako 

nisam uspela da skontam šta bih ponela... 

Mislim da ni Robinsonu ne bi bilo lako da se odluči... 

Ne možemo mi bez skandala, a izgleda ne može

ni svet, ni naša dojučerašnja braća... Politika se

uplela u sve, i namesto da se ulože nadljudski napori

da se očuva mir ili da se makar izbegnu šovinističke

izjave i nediplomatski stavovi - kanda se namerno

doliva ulje na vatru...

Zar su braća jedan drugom uvek najveći neprijatelji?

Ili smo možda i u vekovnoj iluziji da imamo spoljnje

neprijatelje a u stvari unutrašnjih imamo dovoljno

za izvoz?

Naravno, ništa bez dežurne mirođije...

Samo, ne mogu nikako da se odlučim da li je

mirođija po prvi put završila u pravoj čorbi ili ne...?

S jedne strane - zub za zub, ali s druge strane,

nije diplomatski...

Ko je sada u pravu?

Gde je nastala greška?

Onog momenta kada se politika umešala u veru, ili 

onda kada se vera počela mešati u politiku?

Ne znam šta da mislim...

Bor je širom sveta bio poznat po kvalitetnom bakru.

Bio je nosilac privrede SFRJ.... najbogatiji grad

istočne Srbije. Hiljade ljudi dolazilo je u Bor kako bi

promenili svoj život... A onda, sve je stalo, zahvaljujući

tome što su rukovodioci prekrišili pravilo rudarstva i

opustošili basen. 

U borskoj reci više ne žive čak ni bakterije... a vazduh... 

pravi koktel bojnih otrova... 

Nedavno je izmerena koncentracija kadmijuma u iznosu od

12000 mikrograma po metru kubnom, a kritičnim iznosom

se smatra koncentracija od 300 mikrograma...

Svakoga dana po neki novi pomen... mladi ljudi... stari...

rak je deo svakodnevnice... 

Siromaštvo, depresija, visoka stopa samoubistva,

visoka stopa narkomanije i drugih bolesti zavisnosti... 

Svi su svesni da je ruda koja se obrađuje u topionici

katastrofalnog kvaliteta... da sadrži ogroman broj štetnih

materija... ali... većina Borana govori: neka, dobro je,

dok se dimnjaci dime imaćemo barem za hleba.

Dim koji truje je dim koji hrani... Kako je to mučno i 

nepravedno... 

U Boru se možete u frizerskom salonu ošišati

za 50 dinara, stan od 50 kvadrata možete kupiti za

6000-7000 eura...  možete studirati besplatno

na smeru industrijski menadžment, i boraviti u 

studentskom domu za male pare...  u lokalnoj

kafanici možete bogato večerati za 500 dinara.... 

ali ne možete živeti bez maske za disanje, niti se možete

nadati svetlijoj budućnosti, ne možete gajiti cveće

na terasi, niti vam se isplati da sadite baštu iza kuće,

neće uspeti... kišobran? Kupovaćete jedan na svakih

nekoliko meseci... 

Naravno, živećete u stalnom strahu da će jednog dana

brana iza koje se deponuje jalovina popustiti i da ćete

biti živi zakopani... ili da ćete pasti u okno, jer zaboga, ono je

tek na nekoliko metara od fakulteta i vaše kuće... 

Ko je kriv? Ko je odgovoran za lagano, sistematsko uništavanje

ovih ljudi?

Svi samo odmahuju glavom i gledaju da operu ruke... 

A ti ljudi se svaki dan bude sa istim strahom i dilemom:

umreti od gladi ili umreti od raka...? I tako umiru natenane... 

U sećanje na oca moje drugarice Biljane.

... Neka mu je laka zemlja...

Kod velikog broja žena libido je najizraženiji prvog dana

menstruacije. Psiholozi to objašanjavaju činjenicom da su 

opuštene usled sigurnosti da neće ostati u drugom stanju.

Međutim, nisu svi muškarci oduševljeni idejom da vode ljubav

u tim danima...

Kakvo je vaše mišljenje o tome?