I got my name in lights with notcelebrity.co.uk

Kada god razmišljam o značenju imena, uvek se prisetim jedne 

rečenice iz romana "Papagajeva teorema": Šta biste vi bez etimologije?

Manje bih voleo reči... 

Elem, svako ime ima svoje značenje... svoje poreklo... svoj smisao...

Hebrejska imena osobena su po svojim značenjima... 

Kakvo značenje i poreklo ima vaše ime... 

Saznajte....

http://www.behindthename.com/ 

U poslednjih par meseci, više nego ikada ranije – čini mi se, aktuelna je rasprava o titulama, tačnije o tome da li, ako je pripadnica ženskog pola nosilac ( ili treba reći nosilica? ) titule koja je u muškom rodu, titulu treba ispraviti, odnosno konvertovati tu titulu u ženski rod? ( npr. direktorka, profesorka, doktorka/ica?/ nauka, magistarka, otorinolaringologica i sl. )
Oni ili one koji/e zastupaju stav da titule treba prilagoditi polu osobe koja je nosi tvrde da je takav stav sasvim logičan i ispravan, i da će taj postupak doprineti jednakosti polova i pravičnom odnosu prema ženama.
Takođe, oni/e smatraju da je svako drugačije rešenje nekorektno, jer je primoravanje žene da se koriste titulom koja označava funkciju koju vrši ekskluzivno muškarac relikt doba kada žene nisu mogle ni da sanjaju da će vršiti neku od tih funkcija. ( Toliko o toleranciji i kompromisu! )
Možda u njihovim tvrdnjama ima istine, ali pitanje je koliko je ta istina relevantna kada je u pitanju konkretan problem, odnosno: kakva je to istina.
Kako je to moguće, možda se pitate, da istina ne bude relevantna, i kakva istina inače može biti, kada je istina samo jedna?
Odgovor je vrlo jednostavan: ukoliko je istina takva da skreće pažnju sa onoga što je pravi problem, umesto da ukazuje na isti, onda takva istina nije relevantna, ili bolje rečeno: takva istina postaje sredstvo za obmanjivanje, i gora je od laži.
Primenjeno na konkretnu situaciju: reč direktor ne označava mušku funkciju, barem ne u današnjem dobu kada ničim nije zabranjeno da i žena vrši tu funkciju, već je reč sama po sebi, u originalnom obliku u jeziku iz koga je proistekla, u muškom rodu. ( npr. u latinskom jeziku prva deklinacija obuhvata isključivo reči u ženskom rodu, a izuzetak su samo par reči koje imaju, gramatički gledano, oblik ženskog roda, ali se odnose na muški rod tj. pol: atleta, poeta, collega, nauta...).
Apsurd koji nastaje se nazire, i sasvim bi bio jednak onome kada bih ja, kao osoba ženskog pola protestvovala zbog činjenice da je ime koje nosi glavni organ u telu – mozak, u muškom rodu, što je potpuno nelogično i nepravično s obzirom na to da sam ja žena, i kada bi iz istog razloga insistirala na terminu mozakica ili mozga, koji je adekvatan s obzirom na moj pol.
Ako bismo kojim slučajem krenuli tim putem, pronašli bismo neverovatan broj primera «šovinističkih» ispada kada je u pitanju odabir naziva pojedinih stvari, pa bismo lako mogli da zaključimo da je neki ženomrzac namerno nazvao aparat koji služi za pranje veša: veš mašina ( obratite pažnju, u pitanju je, gramatički gledano, ženski rod!!! ), direktno ukazujući na istovetnost ( sličnost?) namene tog aparata i funkcije žene u porodici.
Šalu na stranu, zaista ne shvatam čemu toliko buke?
Realni problem je, kako se meni čini, što je ženi daleko teže da pridobije poštovanje i poverenje koje joj je potrebno da zauzme određenu funkciju, kao i činjenica da žene u velikom broju slučajeva dobijaju manju platu u odnosu na muškarca koji obavlja identičan posao.
Neki takvo stanje pravdaju činjenicom da je žena nežnije građe, tj. da ne poseduje jednaku snagu kao i muškarac, te da je samim tim njen radni učinak manji čime, logično, ostvaruje i prava na manju platu. Međutim, ovakav izgovor pada u vodu, jer ukoliko je žena snažna, onda se naziva muškaračom; ukoliko je energična i brani svoj stav – frustriranom i td., a sve zbog stereotipa da žena treba da bude krhka, slabija od muškarca i nežna ( istini za volju neka istraživanja pokazuju da taj stereotip lagano odlazi u prošlost, ali ovo je Balkan – što znači da će kod nas biti u modi još par stotina godina ). Takođe, u eri savremene tehnologije fizička snaga igra sve manje značajnu ulogu, jer smo, zaboga, odmakli od pećinskog doba, što praktično znači: ko nema u mišicama – u glavi ima.
Krivci za takav stereotip nisu samo muškarci, jer su ga i žene donekle prihvatile. Koliko se ja sećam, kada je poslednji put žena bila kandidat za predsednika republike, dobila je svega 2 ili 3% glasova. Pretpostavimo da u Srbiji ima oko milion žena koje imaju pravo glasa, čak i da se 1/2dama nije dopala njena politika, kao i da 1/4 nije izašla na izbore, opet bi taj procenat trebao da bude veći – dakle, puno je dama koje ne veruju u liderske sposobnosti žene.
Istovremeno, dok se vodi diskusija oko titula, u svetu više miliona žena nema pravo ni na školovanje, ni pravo glasa, niti pravo da na ulicu izađu same, ili uopšte da rade i misle samostalno.
Takođe, u nas je, a i u dobrom delu kvazi-civilizovanog sveta, još uvek široko prihvaćena podela poslova na muške i ženske: žena i dalje ne može biti automehaničar, niti može upisati vojnu akademiju, o policijskoj i da ne pričamo. Istini za volju, postoje i ona zanimanja koja se tretiraju kao tradicionalno ženska: akušerska sestra, medicinska sestra, daktilograf, mada su u pojedinim slučajevima granice pomerene.
Osim profesionalnog iskazivanja, problemi postoje i u drugim sferama: u porodičnom životu, oni svakako dolaze do izražaja, a na koji način se manifestuje nejednakost polova svi dobro znamo, te je sasvim izlišno govoriti o tome.
Ne mogu a da se ne prisetim komentara koji me je donekle iznervirao, ali je u neku ruku istovremeno i tačan: «Vi žene mi niste jasne. Hoćete da budete ravnopravne, a ipak očekujete da vam neko namešta stolicu, otvara vrata i plaća račune».
Naravno, postavlja se pitanje, da li nejednakost postoji samo na relaciji ženski – muški pol, ili se javlja i unutar polova?
Nažalost, nejednakost postoji i unutar polova, što dodatno komplikuje postizanje jednakosti u pravom smislu te reči, budući da je svako ljudsko biće prevashodno zainteresovano za samo sebe, i bori se za svoj opstanak. O podelama koje postoje unutar polova ovde neće biti reči, a i pominjanje pojedinih nije nimalo primereno.
Poenta cele priče je: zovi me čaša, ali nemoj da me razbiješ. Na ovom svetu postoji toliko bitnijih problema koje treba rešiti, da je vođenje ovakvih diskusija smešno... U stvari, bilo bi smešno, da nije apsolutno žalosno.

Naravno, jedna od uobičajenih želja svakog deteta, bar tako dobar 

broj dečijih pesmica kaže, je da za rodjendan dobije batu ili seku...

Naravno, samo malom broju dece ta želja bude i doslovno ostvarena...

Eh... pa, šta da vam kažem... moja sestra Larisa je - prema njenih rečima,

imala sreće da na dan svog 7. rođendana dobije seku na poklon... 

Iskreno rečeno, i ja sam imala sreće... hehe... moćna stvar... nekako

baš simpatično zvuči kad kažeš: moja sestra je 6 godina 364 dana i 9

sati starija od mene... lol, zamalo pa tačno 7 godina...  

E, pa, seko moja draga, srećan nam rođendan!!! 

Jutros sam, na putu do banke, prošla pored pravoslavne crkve u Zaječaru... 

Zvuci trube u dvorištu crkve privukli su mi pažnju... Joooj, pa zar svadba

u vreme posta... e, a nekad se to smatralo lošim predznakom za uspeh braka!

Elem, među sveštenim licima ugledah oca D., inače mladog sveštenika i 

veroučitelja u jednoj lokanoj srednjoj školi... Svega jedan pogled na njegovo

lice bio je dovoljan da se prisetim čuvenog skandala koji je izazvala scena

bičevanja iz filma Mela Gibsona o "Stradanju Isusovom"... Tada je znatni 

broj televizija i časopisa, kako u svetu, tako i u majci Srbiji pokrenuo debatu

o umerenosti ove scene i njenoj verodostojnosti... 

Kud svi Turci - tud i mali Mujo - nasa lokalna TV stanica pridružila se opštoj

hajci na ovo filmsko delo, a gost specijalne emisije bio je pomenuti otac D.

Diskutovali su o većem broju scena, o jeziku kojim se u filmu likovi koriste,

o pojavi nečastivog i verodostojnosti njegovog lika... i napokon, za kraj je 

usledilo pitanje koje je trebalo da bude šlag na torti: Oče, šta vi mislite o

spornoj sceni bičevanja Isusa Hrista? - upitala je veoma suzdržano I.Ž 

nadarena voditeljica...

Otac D. je mirnim glasom odgovorio: Znate, ja mislim da je ta scena u toj

meri preterana da je to prosto neprihvatljivo... Mislim, pazite, ako u obzir

uzmemo činjenicu da je Isus Hrist bio nežne telesne građe usled posta i

asketskog načina života dolazimo do nedvosmislenog zaključka da on takvu

torturu ne bi mogao da preživi...  

Znači, umalo se nisam šlogirala! Nikada nisam bila pobornik dogmatskog

preterivanja... ali ovo... ovo je bilo strašno! Pobogu, reći za sina božijeg 

da ne može da podnese, za osobu koja je mrtve dizala iz groba, lečila 

bolesne, vodu pretvarala u vino... Ajte, čak i ako se svi ovi događaji 

opisani u svetom pismu shvate kao alegorije, kao slikoviti prikazi... opet 

je u pitanju SIN BOGA koji je poslat na Zemlju sa misijom da iskupi grehe...

Ni do tog trenutka nisam bila pobornik uvođenja veronauke u školu, ali 

od tog trenutka sam ubeđena da bi veroučitelji, pošto je ista već uvedena

u škole, zaista morali biti ljudi sa posebnim osobinama... psiholozi, a 

ne samo izuzetni poznavaoci vere...

U suptrotnom, ova priča će se neminovno pretvoriti u još jedan fijasko.... 

Eh, proslo dva meseca od dana kada sam diplomirala... hehe, prosek 9.51...

Kad sam uzela resenje o diplomiranju, sela sam u taksi i dosla kuci i ubila se 

od plakanja... valjda se cetriri godine nakupilo u meni... svo ono ismevanje i 

ruganje što sam upisala taj faks... pa gubitak deteta (nerođenog doduše, ali

ipak mog prvenca) pa onda štrebanje, pa pisanje molbi za 

dobijanje stipendije, pa molbi za besplatnu školarinu... pa rasprava sa ljudima

koji su mi rekli da nikuda neću stići tim putem kojim sam krenula... pa 

razočarenje u ljude, prijatelje, svet, profesore.... i najveće razočarenje: u sebe

samu... 

I kao da to nije dosta, čim se pročula vest da sam diplomirala, počeli su 

ljudi da me zivkaju, čestitaju i pitaju šta ću sad, jesam li se zaposlila...

Nije mi to toliko teško palo... ali mi je teško pala činjenica da sam navikla

da živim po rasporedu, što kažu po rokovniku... a sad, obaveze ni za lek... 

Prošla je jedna nedelja, dve, treća... i prsla sam... u jednom momentu sam

samo legla na pod i počela sam da se valjam... skupilo se... duša više nije

mogla da podnese... Naravno, posle sam htela da umrem od sramote, a i 

bilo mi je žao što me je mama videla u tom raspoloženju... 

Isključila sam se iz sveta... bacila se na piskaranje bloga... rešila da naučim

oko kompa ono za šta nisam imala vreme... i... rešila da napravim prvi

crtani film o univerzitetu čiji sam student bila... ne da bih se svetila, već

da bih se slatko nasmejala svojoj muci... svim tim ljudima... društvu Srbije

u celosti... 

Ej, ja rešila da pravim crtani, a pojma nemam o animaciji... kakva komedija...

Eh, pa šta sad... rekoh, napravicu nešto nalik špici, nalik trejleru, i najaviću

premijeru... postavila to na forum studenata mog univerziteta, čiji sam i danas

glavni administrator... i.... ljudima se dopalo...  

To me je malo rastreslo, pa sam živnula... krenula sam sa crtanjem likova,

rešila da izađem jutros na piće sa drugaricom iz osnovne škole... popili smo

 kaficu

u kafiću Ulaz... loša usluga, konobar bezobrazan... puko mi je film, natrljala

sam mu nos tako da mislim da će me pamtiti dok je živ... 

 i onda je meni dunulo da kupim šampanjac, par čaša za isti u lokalnom

Kina shopu.... 

Sele smo kod fontane na skveru.... i smejale se... kao lude! Po prvi put

posle nekog vremena, onako iz srca... iz dubine duše... tako glasno... 

Preporodila sam se... 

Šta dalje? Ništa, rešila da premijera mog crtaća zaista bude 1. oktobra...

Naravno, biće očajno odrađen sa tehničkog aspekta posmatrano... ali, koga

je briga... bitno je da se ja slatko nasmejem... a ostali? Neko će se pronaći,

neko neće... svetu se i onako ne može ugoditi...

 Ako nekoga zanima, neka pogleda... ko zna, možda nekome bude i

zabavno...