Ubijala sam vreme praveći vanilice - iskreno, nisam baš vična kulinarstvu

kao naša draga domaćica, ali ajd sad,nemojte mi zameriti... ako ništa, 

barem lepo mirišu.

Vršljajući po džepnom kalendaru, uočila sam da je danas 10. 11. i 

prisetila sam se bajalice kojom smo bile opčinjene u srednjoj školi - znate

ono, kad se poklapaju datumi ( npr. kao danas 10. 11 na 11.11 ili 11.12. na

12. 12 ) pa pidžamu okreneš naopako, češalj provučeš kroz kosu 100 puta,

staviš pod jastuk sa kesicom vanilinom šećera (ne znam zašto,valjda da 

bi slatko sanjao) i onda sanjaš suđenog.... Joj, kakvi smo samo fanatici

bili. 

Elem, za sve ljubitelje nindža kornjačica, i to onih starih epizoda koje

su se svojevremeno emitovale na Televiziji Beograd, savršeno sihnronizovane

evo savršenog linka do 88. epizoda:

http://bosko.globalnet.ba/ 

Pozdrav svima! 

Kao mala nisam razmišljala o fizičkom izgledu, pretpostavljala

sam da je isti neizmenljiv, prilično nevažan... Nisam razmišljala

o višku kilograma, boji očiju, vitkosti struka... Mislila sam da se ljudi

klasifikuju prema imenu i prezimenu i tome da li su dobri ili nisu... 

Živela sam u svom Karate kid svetu, čitala strip "Sonja Karate" i

mislila da ću biti prvak Evrope...

Kraće rečeno, bila sam srećna... 

Eh, sad, u pubertet sam upala prerano, u trećem osnovne, nekako malo

pošto je slikana ova fotografija - našla sam se u čudu - rasla sam, rasla,

gojila se, primećivala sam da me ljudi nekako drukčije gledaju... U 

8. osnovne izgledala sam ovako:

Ja sam naravno u kariranoj košulji- da razjasnimo nešto, iako po mišljenju 

mnogih na ovoj slici izgledam više nego zabrinjavajući i nimalo IN, ja nisam bila

nesrećna zbog svog fizičkog izgleda-to sam postala tek onda kada sam shvatila

da me čak i moji prijatelji ismevaju iza leđa i da su mi "prijatelji" onda kada 

im treba pomoć na kontrolnom iz engleskog ili oko lektire, ili već čeka...

Naravno, razočarala sam se... Ceo moj unutrašnji svet koji se temeljio na 

vrednosti ljudske duše - srušio se... Osećala sam se kao poslednje g"vno,

prevarena, odbačena, luzer... Jedina nada mi je bila: tamo negde u srednjoj

školi ima dobrih ljudi... Upisala sam srednju školu, zaljubila se... Naravno, 

bila sam stidljiva i povučena... raspitivala sam se o tom dečku - on je to

saznao, saznao ko sam ja.... prišao mi je jednog dana na srednjoškolskom

centru i rekao mi je: toliko si ružna da sa tobom ne bi bio ni da mi platiš...

Nadam se da ne moram da objašnjavam koliko me je to duboko povredilo,

kao i činjenica da je ubrzo cela škola saznala to i prepričavala kao vic dana.

Pomislila sam da će problem biti rešen ako počnem da mrzim samu sebe i

ako skinem nekih 30 kg... Stavila sam dušu i telo na muku i godinu dana 

kasnije izgledala sam ovako:

Šta se promenilo? Hm... pa, osim mog fizičkog izgleda - ništa.

Sebe nisam poštovala ništa više, samo sam eto bila megahit

ribica za muvanje... U odrazu ogledala i dalje sam bila nesrećna,

jer i dalje nisam bila prihvaćena onako kako sam to želela - kako?

Jednostavno, do ovog momenta sam bila "debeli štreber" a 

sada sam bila samo štreber - ergo, i dalje luzer...

Kad ljudi žele da nađu izgovor, onda će ga naći... Čudno.

Elem, bila sam hronično okupirana svojim izgledom, gladna 

i umorna... 

Onda sam skontala da sam "prijatelj" kada se radi kontrolni iz

latinskog, engleskog, osnova prava, krivičnog prava... bla bla bla...

Stavila sam prst na čelo, i došla do zaključka: iako se moj telesni

izgled promenio, ona duša u meni je ostala ista... zašto to niko 

nije primetio? Zašto to nikome nije bilo važno? Zašto i dalje

nisam bila prihvaćena i zašto je moje samoupouzdanje i dalje

na nuli?

Digla sam ruke od drilovanja, stavljanja duše na muku i samoj sebi

rekla: ko me prihvati ovakvu kakva jesam - prihvatiće me u 

bilo kom izdanju, bilo kad, bilo gde... i taj neko će mi biti

prijatelj...

Osoba koja je meni draga rekla je: i kolač biramo po izgledu,

kad vidimo kolač koji ružno izgleda, nećemo kazati - gle, u 

njemu sigurno ima nečeg dobrog, ajd probaću ga...već ćemo

ga ostaviti, za crne dane, za nuždu... E pa, ja želim da budem

kolač koji se dobro oseća, a ne kolač koji je na oko lep

a u ustima izaziva gorčinu... Ko me prihvata, prihvata, ko neće

ne mora...

Za kraj, evo mene danas, u mom "gestapo" izdanju - verovali ili

ne - srećna sam ( iako sam depresivac, to je posledica nekih

prethodnih vremena )...

Voli vas i ljubi vaša teta Hajper....

P.S Ko nebo ne nosi u sebi, uzalud će ga tražiti po čitavom svemiru... 

Eh, dragi moji blogeri, teta hajper tj. ja se malo pogubila ovih

dana - grip me je totalno ubio u pojam, radim na najnovijem izdanju

Megatrendera ( pišem i sakupljam tekstove, mučim art direktora,

gnjavim PR-a fakulteta, gnjavim štampara...), pitam se gde je

sad tata ( opet je krenuo na putešestvo po Srbiji )... 

Eh, u ovakvim situacijama, potrebno mi je malkice relaksacije,

pa sam odbegla u svet crtaća ( znam da zvučim nedoraslo, ali

bože moj )... i tako sam se ugušila gledajući Peru Detlića, 

Generalovu radnju, Snorkijevce.... uh... 

Naravno, kako uopšte da zamislim gledanje crtaća bez čaja 

od šipka i stare dobre mešane marmelade?

Eto, čisto da budem od koristi, preporučujem vam sledeći link

za download filmića:

http://movies.katz.cd/

Znači, naćićete gomilu filmova - starijeg i novijeg datuma...pa

čak i neke od filmova koji su još uvek aktuelni u bioskopima širom

sveta...

Uživajte!

Pozdrav 

Moram da priznam Ptica Trkačica mi je oduvek išla na živce,

iz istog razloga još od malih nogu maštala sam o momentu kada

će jadni Kojot makar na sekund uspeti da je dotakne... čekala,

čekala, čekala i dočekala da pogledam i tu epizodu... Ako ima

još meni sličnih, izvolite, pa pogledajte:

Naravno, iako je Al Paćino u ulozi "ljupkog" i ekstremno

elokventnog Satane dao vrlo

simpatičan recept za oslobođenje duše od tereta koji kajanje

i savest predstavljaju: "Krivica je kao kao vreća cigala, samo

treba da je spustiš" - isti je teško primenljiv u praksi (a možda

isti predstavlja privililegiju onih koji nisu obični smrtnici).

Zašto? Da li zato što smo "dizajnirani" tako da bi u sebi uvek

nosili neku klicu nezadovoljstva čija je uloga da nas spreči

da sagledamo svet oko sebe, radosti koji nosi svaki dan, ili

da u sebi spoznamo ono božansko, ili smo samo loši učenici,

sitni prevaranti?

Naravno, redovno se kajemo:

zašto smo protraćili svoje najbolje godine, 

zašto nismo dovoljno učili,

zašto smo se uspavali, zašto smo pojeli 20 grama čokolade

više, zašto smo ćutali kada smo trebali da govorimo, zašto

smo dozvolili da nas opet naprave majmunom, zašto smo

uputili loše reči osobi koja to nije zaslužila, zašto smo 

pijanice koje nemaju meru, zašto verujemo pogrešnim 

ljudima, zašto nismo verovali? I spisak 

intelektualno-gimnastičkih mantri se nastavlja u nedogled...

Naravno, univerzalna mantra svakog ko se kaje glasi: trudim se

da se ne osvrćem i ne gledam na prošlost, i da u svakom novom

danu pronađem izvor radosti, da ne ponavljam stare greške,

već da iz njih izvučem pouku... ili... ne kajem se, šta je bilo 

bilo je.... a onda... nakon par ponavljanja pred drugima, i samom

sebi, na možda svega par sekundi u dušu se uvuče senka, i tu na

pedalj on vrata, ka sredini grudi javi se neki čudan osećaj, 

oči se sklope, progutamo knedlu...  

Da li je kajanje cena života? Da li je to još jedan nepotrebni servis 

"zdravog razuma" ili samo gimnastika koja nas održava u životu?

Hm, ne znam.... kada sam bila mala govorili su mi: kašće ti

se samo... Nije se kazalo, slagali su me... da li se kaju zbog toga?

Ja svaki dan provodim u kajanju od momenta kada otvorim oči:

kajem se 24h dnevno - čak su i moji snovi obojeni kajanjem...

to je moja gimnastika...

I dokle tako? Ne znam.... ali sigurna sam u jedno: kajanje mi

nije donelo ništa, a oduzelo mi je puno toga....