Znači,smešno do suza.

Iskreno, sama pomisao na dedicu u crvenom odelcetu mi je nekako

još od malih nogu bila smešna... a sada, još smešnija... 

Nisam baš sigurna da je moje trenutno stanje uma rezultiralo

valjano odrađenim zadatkom, ali nemoj Tužna da se ljutiš, ja

sam nekako zadužena za depresivne priče... 

"Vetar me nežno miluje po kosi i vuče me iz sna koji sam, čini mi se,

pre samo jednog trena usnula. Podižem ruke ka plavetnilu koje me 

svojom toplinom greje, iako na njemu nema Sunca... Ali, otkud onda 

dolazi sva ta toplina? Ležim na rosom okupanoj travi, osećam kao da 

moje telo ne dodiruje zemlju, osećam kao da sam između dva sveta...

tako slobodno.

Hodam ne dotičući tlo, koračam prostranstvima čiji se kraj nigde ne 

nazire, lutam ne želeći da lutanje prestane... na kraju te sjajne staze

nazirem jezero. Prilazim lagano, gledam očekujući da na njegovoj

ustalasanoj površini ugledam svoj lik, ali kroz taj prozirni kristal ja

nazirem neki drugi svet, ispunjen tugom, nazirem laž, neiskrenost.

Hladni krik donosi mi samo bol. 

Gledam i vidim ljude okupljene u žalosti, vidim bledi lik okićen cvećem,

čudnu odsjaj sveća odaje utisak kao da je ortgnuta iz neke druge

priče. 

Sa usana okupljenih klize reči, ali ih ne čujem, samo osećam da u 

njima nema topline. Postaje mi jasno da ispraćaju nekoga ko je

davno prestao da živi, nekoga koga više nema jer ga nije grejala

toplina iz srca i očiju sada okupljenih i već bivših bližnjih...

Osećam tešku suzu u oku, pritiska me, besramno pokušava da se

otrgne... klizi niz moj obraz u nezaustavljivom pohodu ka jezeru,

na trenutak samo pojavljuje se mali talas, nestaje brzo, kao što

je nestala i ona...

Ko sam ja? Da li ću i ja postati tek mali talas, ili ću biti samo

nemi eho postojanja... lutka... hladna reč...

Da li zaista postoji smisao života, ili smo ga osmislili u nedostatku

hrabrosti da se suočimo sami sa sobom?" 

Uh, vidim, neko je stao na žulj mojoj miloj.... grrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrr.....

Kako me nerviraju svi oni koji pokusavaju da ugase tračak svetla u

tami... 

Grrrrrrrrrrrrrr!

Danas išla do Kraljevice da vidim taj famozni ski lift koji je zapeo da

gradi naš gradonačelnik - veli, bićemo jedini grad koji ima ski lift usred

grada, praktično nadomak centra.... tamo blato do kolena, staza 

nedovršena, a stari hrastovi koji su krasili brdo poseceni, sada samo 

njihovi visoki panjevi štrče ka sivom nebu, kao čudne sene nekih

divova čiji nemi vrisak izaziva bol... Grrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrr!

Boli me koleno, dobila sam upalu meniskusa, zbog jednog gadnog

trna koji sam zaradila kada sam pala! Grrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrr!

Napolju je hladno, sneg se delom otopio, stvorio kaljuge, vozači

automobila kao da voze krmače, namerno ih teraju u to blato, u

te velike prljave bare, i kupaju prolaznike... Brrrrrrrrrrrrrrrrrrrr!

Ne volim zimu, zbog kratkih dana i dugih noći koje nose depresiju...

Volim Sunce...

A ipak, trudim se svaki dan da  pronađem neku svetlu tačku...

Veliki pozdrav svima. 

Moram da priznam da mi je ovo tada bilo smešno, kako je vreme

prolazilo, i kako su ovakve stvari iz domena nestvarnog lagano

klizile ka domenu tužne i sive stvarnosti, s vremenom je gubilo smisla.

Ipak, ako bi neko da se podseti i da uporedi gde smo bili, a gde smo

sada, neka izvoli:

Inače, jučerašnji dan sam provela u banji, otišla malo da se podsetim

kako izgleda moja bolja polovina... Čudno mi je bilo što mi po prvi

put posle dobrih pet godina u susret nije dotrčala Lajka, stara (punih

četrnaest godina) i

nenormalno verna terijerka... ali, eto nje ( a ja to nisam ni znala,

jer eto, Joca moje zlato, nije hteo da mi kaže da se ne sekiram)

više nema.... 

Pozdravljam vas, i sve vas ljubim. 

Eh, iskoristila malo Sunca i tračak lepog vremena da sa sestrom protegnem

noge do obližnje šume. Usput slikala ostatke nekad najlepše žalosne vrbe

u celoj šumi, koja raste nad bunarom sa najsvežijom i najukusnijom 

izvorskom vodom ( bunar se ne vidi jer ga je svojevremeno vojska

zatrpala prilikom vojnih vežbi, a to je jedini izvor u tom delu šume...

sećam se samo vrelih leta kada sam bila mala, kada smo jurili uzbrdo

samo da bismo popili par gutljaja ledene vode, uz prekore majke da 

ćemo se razboleti)... naravno, opet berba pečuraka, guranje kroz

uske staze, uz obavezno klizanje, sudaranje sa drvećem koje

"do pre par minuta nije bilo tu" (hahahahahahahaha).... smeh,

smeh, smeh... smeh.... zezanje... Tako je prijalo... I već u prvi 

sumrak, hajmo kući... Čitavih dva sata nismo zapalili cigaretu,

aj zapalićemo po jednu (uzgred, jutros mi je ostalo dovoljno

kusura da kupim neke grozne cigarete Floyd - imaju ukus

kao karton prošaran sa 100godina starim duvanom)... ali,

nema veze, kad je društvo dobro, ne smeta... Prolazi neki

tmuran lik, mi palimo cigarete, normalno zakašljemo se

od dima posle svog onog svežeg vazduha... kad tek 

se onaj okreće: Ej, duvate travu! Sram vas bilo!

Mi se nasmejemo i naravno odgovorimo: Ma da, sigurno...

Kad će on: nemojte vi meni da solite pamet to je meni posao, 

znam ja ... ajd, gasite to, inače!!!!!

Nama već pokvaren provod, ali ajd da ne ispadne belaj lepo

pružimo cigarete ka čoveku i kažemo: pa, izvolite pogledajte,

obične su cigarete.... Kad da vidiš, baksuz neće da pogleda,

samo se okrene i ubrza nizbrdo, i malo malo pa se okrene i

dobaci: sram vas bilo...

Ma neće čovek ni da čuje, ni da zastane ni bože daj...

Već ne znam da li da se smejem ili da lepo kleknem i glavom

udaram o asfalt!

Zaboga, zar zato što na glavama imamo crne kape, na

sebi izdrpane jakne i pantalone i eto, ispadamo iz žbunja

i smejemo se - zar to znači da smo narkosi?

E, čika policajac, čika policajac... alal ti ćufta, ako

ti je posao hvatanje travaroša, onda me ne čudi nimalo

što u ovom gradu i osnovci znaju ko diluje, gde se može 

kupiti, i što dileri mirni sede u kafićima... Svaka čast!

Muči mi se od ovog sistema, od ljudi koji "rade svoj posao",

bandoglavih skotova koji će radije pojesti g.... neko priznati

da su pogrešili i ostalih profesionalno deformisanih ludaka

koji slobodno šetaju ulicama....

Idem da se utopim u kadu, ubaciću par zrna mirisave soli

i praviću se da sam sve ovo samo sanjala i da ću se

probuditi u nekom drugom, lepšem svetu...